Први страни фудбалер у најбољој енглеској лиги: Блистави тренуци у каријери Ивана Голца štampaj

У Премијер лиги Енглеске, која важи за најјачу на свету, сада наступа приближно једнак број играча са британских острва и странаца са свих континената, једнако „заробљених“ чарима фудбалске игре настале управо на тлу Енглеске, врло поносне на тај свој изум. А пре тачно 47 година у Енглеску и ту њену гласовиту лигу стигао је први странац, „the first stranger“.

 Дошао је са Балкана, из београдског Партизана, шампиона тадашње Југославије, глобално уважаване и по ногометним достигнућима јер је њена лига по квалитету спадала међу 5-6 најбољих у Европи. Био је то Иван Голац, читаву деценију стамени бек „црно-белих“, репрезентативац, момак који се није плашио да улети међу оне који су измислили фудбал.

Представник планете

„У Саутемптону, са којим сам потписао четворогодишњи уговор, и у читавој Енглеској, био сам дочекан као представник целе наше планете, изузимајући Велику Британију“, рекао ми је Иван овог јула, сећајући се оног јула 1978. кад се из Београда запутио у – неизвесност. Испраћен је био и с уверењем многих да је то што чини – лудост!

Вукло га је, пре свега, обећање које је на почетку фудбалске каријере, као тинејџер, дао сам себи: да ће, кад постане „прави играч“, заиграти на енглеској трави, односно у шампионату Енглеске. Иначе,  фасцинација најпопуларнијом игром догодила му се 11. маја 1960, током ТВ преноса меча Енглеска – Југославија са Вемблија, завршеног резултатом 3:3. После тога се прикључио пионирима Партизана којима су велики узори биле црно-беле „бебе“, потоњи финалисти Купа европских шампиона 1966. године.

Препорука за одлазак у нову средину биле су му сјајне партије у Партизану, уз енглески стил играња карактеристичан по упорности, великом трчању и оштрини у старту, уз обавезно поштовање фер плеја. У сезони окончаној у лето 1978, Партизан је под вођством тренерског тандема Анте Младинић – Зоран Миладиновић надмоћно освојио титулу првака Југославије, а његов незаменљиви десни бек био је Иван Голац, тада 28-годишњак.

Овај збир година не помињемо случајно зато што је он, по тада важећим прописима, омогућавао фудбалерима да се отисну у „печалбу“, односно да заиграју у иностранству. Пошто је дуго чекао тај тренутак, Иван је, кад га је дочекао, управи Партизана одлучно саопштио одлуку о одласку. Нови уговор, ма колико пара доносио, није га уопште интересовао. Желео је да се окушао на новој сцени, на оној, како је тада писано, најцењенијој и најјачој.

Одлучност и срећа

Ивану Голцу се одлучност да заигра у Енглеској посрећила. Са Саутемптоном је одмах потписао уговор на четири године, а место стандардног првотимца осигурао је после првих припрема. На крају дебитантске сезоне 1978/79. његов нови клуб је играо у финалу Лига купа. Изгубили су од тадашњег двоструког првака Европе Нотингем Фореста са тесних 2:3. Тај меч, одигран на легендарном Вемблију у Лондону, био је последњи на ком се скупило сто хиљада навијача, јер су, после тога димензије гледалишта у том фудбалском храму унеколико смањене.

У сезони 1980/81, када Саутемптон, појачан славним Кевином Кигеном пристиглим из немачког Хамбургера, игра у Купу УЕФА, тада другом по квалитету европском такмичењу, Иван Голац је проглашен за играча године у свом клубу. Играо је константно добро у домаћој и међународној конкуренцији, и то на прави енглески начин, због чега је постао љубимац популарног клуба са југа Енглеске.

Кад је Саутемптон 1985. године, поводом века свог постојања бирао властити идеални тим свих времена, на позицији десног бека нашао се Иван Голац. И то, ни мање ни више, него испред Алфа Ремзија, „локал боја“ који се након играчке каријере прославио као селектор „Гордог Албиона“. Са њим на челу Енглеска је, 1966 године, освојила своју једину титулу светског првака. Ремзију је тај велики успех донео племићку титулу – постао је сер, што је и до данас почаст ретка међу људима из фудбала.

Ни на новом избору прве једанаесторице Саутемптона од оснивања клуба, такозваном миленијумском, Голац није изгубио место међу најбољима. Дрес са „двојком“ на леђима, одлуком гласова навијача, остао је његов.

И у књигама о историјату Саутемптона, играчком доприносу Ивана Голца посвећена је упадљива пажња. У опширној публикацији „Култни хероји“ уврштен је међу најславније играче. У посебном делу „Љубљени странци“, објављеном у част иностраних фудбалера који су носили Саутемптонов дрес, Голцу је посвећено десетак страна.

Ваља, управо због Голца, поменути и резултат анкете из 2004, којом је угледни лондонски лист „Обзервер“ тражио 40 најбољих иностраних фудбалера у Енглеској. На првом месту нашао се Француз Ерик Кантона из Манчестер јунајтеда, други је био Патрик Вијера из Арсенала, трећи Франко Зола из Челсија, а четврти – Иван Голац. Касније године су доносиле све већу „поплаву“ енглеских терена фудбалерима из иностранства, али ова четворица нису пала у заборав, не само међу навијачима клубова за које су играли.

У сећањима на боравак на Острву остала су му и дружења са великанима светског фудбала попут Кевина Кигена, Џорџа Беста, Алена Бола, Питера Шилтона и многих других. И данас са сетом прича о „дивном Ирцу“ Џорџу Бесту, коме су алкохол и прекомерно уживање у „слатком животу“ упропастили и скратили и блиставу каријеру и животни век.

Успешан и као тренер

Иван Голац је после седам година у Саутемптону, свих седам у најбољој лиги Енглеске, пред крај каријере наступао и за Борнмут, Портсмут и Манчестер сити, који тада није био јак као данас. Једну сезону забележио је и у македонској Беласици, а потом се отиснуо у тренерске воде где је, од почетка до краја, форсирао енглески стил играња за гол више.

Стартовао је на клупама Јединства из Брчког и шабачке Мачве, а након тога је постао помоћник свом некадашњем саиграчу Момчилу Моци Вукотићу у њиховом Партизану. Велики заједнички успех било им је освајање Купа Југославије 1988. године, трофеја на који су црно-бели чекали пуне 32 године. По повлачењу Вукотића, дошао је на чело стручног штаба и са црно-белима забележио неке од раритетних победа на домаћој и интернационалној сцени.

Тада су, уз остале клубове, пред тимом из Хумске у Купу европских победника купова пали шкотски Селтик и холандски Гронинген. Те мечеве су обележила праве голеаде. У Глазгову су црно-бели изгубили са 4:5, у Гронингену са 3:4, али су прошли даље због победа код куће које су биле убедљивије од пораза у гостима (2:1 против Селтика и 3:1 са Гронингеном).

„УЕФА је ову утакмицу Селтик-Партизан уврстила међу десет најбољих у историји фудбалске игре“, с поносом истиче Иван.

Као и фудбалску, Голац је тренерску каријеру наставио на Острву, тачније у шкотском прволигашу Данди јунајтеду, тиму увек у сенци Селтика и Глазгов ренџерса где је провео две године. Највећи менаџерски успех био му је тријумф (1:0) над Ренџерсом у ком је у то време (1993) играло чак 12 репрезентативаца Шкотске и Енглеске. Пре његовог доласка на тренерску клупу, Данди јунајтед је изгубио шест узастопних финала FA купа. Голац је био кандидат и за тренера славног Селтика, али није изабран из неких „нефудбалских разлога“.

Репрезентација – „чудна прича“

Иван Голац је за репрезентацију Југославије одиграо само једну утакмицу, што је податак за неверовање с обзиром на партије које је, читаву деценију, пружао у Партизану. И њега је задесила судбина његових клупских другова из црно-белог дреса, Слободана Сантрача и Моце Вукотића чији играчки квалитети нису адекватно вредновани бројем наступа за државни тим. Селектори су их хвалили, али су у саставе, пре њих, углавном, „гурали“ неке друге момке, упркос честим и гласним протестима навијача, па и појединих тренера од имена.

Голац посебно, а са горчином, памти време (1973/74) кад је југословенске „Плаве“ водила селекторска петорка (Миљан Миљанић, Сулејман Ребац, Иван Рибар, Томислав Ивић и Милован Ћирић), тврдећи да су у састављању државног тима важну улогу имали „национални кључ“ и инсистирање појединаца из „петорке“ на позивању у најбољи састав играча из клубова у којима су и сами били под уговором.

Прилику да, бар донекле, повећа свој салдо репрезентативних мечева добио је кад су потоњи селектори чули (неки и видели) како игра у Енглеској, али му унутрашњи гнев због ранијих непозивања није дозволио да пређе преко свега што је било. Крај сопственим надањима да ће добити праву прилику у репрезентацији прогласио је 1982, пред Светско првенство у Шпанији, када под национални барјак није позван он, као играч године у Саутемптону, него бивши звездаш Никола Јовановић, резерва у Манчестер јунајтеду.