Како су се волели Михаил Таљ и Срби: „Гусар из Риге“ на рукама Београђана

Кад би наши „орлови“ у Риги, током Европског првенства у кошарци, имали подршку домаћих навијача какву је својевремено у Београду имао најпознатији житељ летонске престонице Михаил Миша Таљ, екстравагантни светски шампион у шаху, пут репрезентације Србије до очекиване златне медаље био би, сигурно, много лакши.

Извесно је, међутим, да изабраници селектора Светислава Пешића неће добити тај ветар у леђа, не само због чињенице да ће им један од главних ривала бити управо селекција Летоније, него и зато што су северњаци, по својој природи, у изливима симпатија много уздржанији од Срба који су Таља, „шаховског чаробњака“, београдским улицама на рукама носили. Ваља рећи и да је Миша отворено узвраћао ту љубав, изјављујући да воли Србе и Србију, што је доказао и добро наученим нашим језиком.

Рођени геније

Михаил Нехемјевич Таљ (Рига, 1936. – Москва, 1992) најчешће је називан генијем за шах, али је генијалност показивао и у математици – лако и брзо је, „из главе“, множио четвороцифрене бројеве – и учењу језика, јер их је говорио седам. Генијалношћу се сматра и његово фотографско памћење текстова. Велемајстор Милунка Лазаревић, најбоља југословенска шахисткиња свих времена, говорила је да је Таљ знао напамет роман „Доктор Живаго“. 

Свестраност дара и умећа показао је на почетку школовања где се појавио као већ описмењен. Кад су учитељи и наставници видели с ким имају посла, одмах су га из првог разреда превели у трећи. Тада је већ и шах играо, што је научио гледајући партије свог оца лекара. Школске обавезе му нису прекинуле заносна „крстарења“ по црно-белим пољима, као ни музицирање на клавиру, јер их је лако носио. Средњу школу је завршио са 15 година, потом је уписао Правни факултет, а онда и Филолошки, јер је књижевност и језике волео више од права.

Већ у тинејџерским годинама изазвао је велику пажњу јавности у СССР-у, неприкосновеном шаховском владару планете. На шампионату Летоније победио је 1953, а четири године касније, као двадесетогодишњак, постао је првак Совјетског Савеза, најмлађи у историји. За тај успех, Светска шаховска федерација (ФИДЕ) је Таљу доделила титулу велемајстора.

Шест пута је био шампион СССР-а који је тада имао плејаду сјајних велемајстора – Ботвиника, Смислова, Кереса, Штајна, Полугајевског, Петросјана, Авербаха... Титулу велемајстора је маестрално оправдао током наредне четири године побеђујући на најјачим планетарним турнирима. Осам пута је био члан репрезентације СССР-а која је побеђивала на Олимпијадама и шест пута у селекцијама које су тријумфовале на Првенству Европе.

Млади Миша, помало мистичан изгледом, ведар и елоквентан, миљеник публике и лепшег пола, унео је у древну игру нову енергију којом је рушио њене старе законе и шах чинио атрактивнијим и привлачнијим. У шах је унео и нешто од Чајковског и Рахмањинова чију је музику волео.

Увек свој

Изразито нападачка игра, обележена честим жртвовањем фигура, донела му је надимак „Гусар из Риге“, а његовим ривалима тешке главобоље јер нису успевали да продру у смисао комбинација које је он, прилично ноншалантно, „просипао“ по шаховској табли.

Тада је настала и легенда о Таљевом демонском утицају на противнике чему су доприносили његов младалачки изглед и боемски стил живота, крајње стран генерацији искусних играча међу које је, попут ветра, улетео „преко реда“. Боби Фишер се 1959, после изгубљене све четири партије од Таља на турниру кандидата за изазивача светског првака, жалио да су га спутавале његове крупне црне очи. 

Велемајстор Василиј Смислов једном је, уз призвук ниподаштавања, изјавио да је Таљева игра збирка трикова, али је тадашњи владар шаховске планете Михаил Ботвиник „поништио“ ту његову „пресуду“ изјавом да би маштовити Таљ био непобедив када би се до краја озбиљно посветио шаху и водио уреднији живот.

Кад је Борис Спаски Миши добронамерно указао да није исплативо увек инсистирати на лепршавој игри, уз обавезно жртвовање фигура, Таљев одговор је био миран и кратак: „Али ја тако волим.“  

Управо због те лепршавости и бескомпромисности Милунка Лазаравић, као и милиони љубитеља шаха широм света, обожавали су Мишу. „Он је мој Зевс“, говорила је наша најславнија шахисткиња. Бивши светски шампион Гари Каспаров је у књизи „Моји претходници“ истакао да је ера компјутерског шаха демантовала оне који су Таљеве необичне комбинације називали „полукоректним“.

Фишер се, иако по стилу близак Таљу, на једном турниру у Београду није усудио да прихвати велику жртву коју му је понудио „Гусар из Риге“, а за коју су све накнадне анализе показале да би му донела тријумф. Уверење да Миша увек има нешто невидљиво за друге коштало га је пораза.

У Београду као код куће       

Током својих „златних година“ Таљ је често играо у Југославији – Блед, Загреб, Порторож, Београд... У нашој престоници су му на сваком кораку исказивани дивљење, поштовање и љубав, због чега је говорио да се овде осећао „као код куће“.

Група обожавалаца га је једном носила на рукама од Дома синдиката, где се играо турнир, ка хотелу „Метропол“, док су га грађани са прозора зграда и улица, на којима је био обустављен саобраћај, гласно поздрављали.

Памти се и срдачан дочек који су му приредили студенти Природно-математичког факултета у српској престоници пред којима је, за три секунде, „из главе“, помножио два четвороцифрена броја (наводно 5.354 и 3.653) и саопштио им тачан резултат.

„Тата је волео Србију и Београд, о томе је често говорио. И увек се радовао новим сусретима са Србима“, изјавила је једном његова ћерка Жана. При томе је подсетила да јој је отац, док је била мала, доносио и читао приче на српском.

Миша је током боравака у Београду од Милунке Лазаревић увек тражио да му доноси књиге за читање. „Кад сам једном гласно посумњала да је у стању да прочита две књиге за ноћ, 'разоружао' ме је реченицом: 'Почните да читате неки пасус из неке од две књиге од синоћ, а ја ћу га наставити...' Било је то његово чувено фотографско памћење.“

Светска титула па болест  

Врхунац светске „таљеманије“, после четворогодишњег харања „Гусара из Риге“ на највећим турнирима, десио се 1960: Михаил Таљ је са  трона скинуо дугогодишњег шаховског краља, 49-годишњег имењака Ботвиника. И то врло убедљиво – било је 12,5 : 8,5. Постао је осми и (дотад) најмлађи првак света. Имао је 23 године. Никад раније такав успех није дочекан са више радости расуте по читавој планети.

Таласи славе са свих меридијана још су запљускивали новог „краља“ кад се, нажалост, на Таљевом примеру потврдила истинитост Његошеве мудрости о чаши меда и чаши жучи у људској судбини. Млађани светски шампион се суочио са озбиљним здравственим проблемом: откривено је да су његови бубрези у врло лошем стању и да то „ломи“ цео организам.

Општу слабост појачавали су му прекомерно пушење (три паклице „Кента“ дневно, како рече његова Жана), несклоност спорту и здравом животу и склоност алкохолу. Треба додати и одбијање озбиљног лечења уз свођење читавог живота на шах: на турнире, симултанке, блиц партије, писање о шаху...

До краја живота никада није био сасвим здрав, а играо је и на најјачим турнирима, практично, до свог последњег дана. Пример победе духа над телом.  

Шах, шах и само шах

Све ван шаха, укључујући политику и новац, није га занимало, па се дешавало и да не преузме награду од више хиљада долара или да једноставно изгуби лепе суме пара из џепова, јер никад није носио новчаник. По освајању светског првенства, у домовини је на поклон добио аутомобил који је одмах дао брату. Никад није сео за волан нити је имао возачку дозволу.

Било је прича да га је спутавала „совјетска реалност“, да је био незадовољан сивилом живота у првој земљи социјализма, али они који су га боље знали, укључујући његову ћерку, то су демантовали. Тврдили су да уопште није био антикомунистички расположен, да није примећивао мане система јер му је једино било важно да може да игра шах. Кад се распао СССР – што га је разочарало – имао је несугласица са властима у Риги, због чега је крај живота дочекао у Москви, а не у родном граду и Летонији.  

Његов тренер од малих ногу Саша Кобленц дуго га је наговарао да „мало смири живот“, али без успеха. Припреме за реванш меч с Ботвиником практично није ни имао, изгледало је да га дуел и не интересује – као да му је било довољно што је једном показао да је изнад свих. Његов једини прави противник била је његова болест због које је оперисан чак 12 пута.

Ипак, скоро три деценије касније, одговарајући на питање новинара да ли би променио неку од својих животних одлука, рекао је: „Па, можда бих одложио узвратни меч с Ботвиником.“ 

Хумор као лек

А кад је Ботвиник вратио титулу (13:8), Миша није показао ни жал ни кајање што се није више посветио припремама за реванш. Показао је, међутим, нешто друго, типично за њега – неугасли смисао за хумор: „Сад могу да кажем да сам и најмлађи бивши светски шампион“, рекао је по завршетку „меча над мечевима“.

Све његове године после изгубљеног дуела за одбрану светског трона обележиле су борба с болешћу и жеља да, упркос здравственом хендикепу, игра и побеђује. Због дисфункције бубрега, по налазима лекара, ниједан орган у његовом телу није нормално функционисао. Турнир кандидата за светску титулу 1962. одиграо је уз лекове, а потом и многе касније.  

Пошто је дуго „копнео“, смислио је пошалицу коју је често користио у поздрављању са пријатељима и познаницима: „Хвала што сте ме препознали.“ Тај врцави хумор му је помагао да не дозволи брз пораз од болести и „активирање“ спремљених некролога за њега чуваних у неким листовима и неколико деценија. „Више је него сигурно да му је хумор  продужавао живот“, записао је израелски велемајстор Емил Сутовски.

Кратки узлети

После највећег успеха, сви његови каснији узлети су, због погоршаног здравља, долазили „на таласе“. На повлачење са шаховске сцене никада, међутим, није ни помислио, иако је још пре тридесете чуо дијагнозу да му предстоји само година дана живота. Просто зато што је за њега живот био – шах. Понекад му је и срећа окретала леђа.

Године 1964, на путу ка столици изазивача, на последњем степенику га је „саплео“ Борис Спаски. Исти пех доживео је и 1968, изгубивши од Виктора Корчноја, после чега је упао у дужу кризу. Тада је доживео и да буде елиминисан из олимпијског тима СССР-а, што су многи сматрали неправедном одлуком којој су „кумовали“ политичара, чији миљеник никада није био.

У 1972. и 1973. години поново је био онај стари Миша, али за кратко: болест је надвладала његову жељу да на међузонском турниру отвори пут за борбу за нову светску титулу. Нови узлет имао је и од краја 1978. до краја 1979. У том периоду поново је постао првак СССР-а, освојио је супертурнир (заједно с Карповом) у Монтреалу и међузонски турнир у Риги.

Аналитичари су те његове успехе видели као последицу тоталне посвећености шаху у време када је био у штабу Анатолија Карпова, који се припремао за чувени меч за светску титулу са „одметником“ Корчнојем на  Филипинима 1978. 

Са шаховском таблом на небо  

Таљ се на светски шаховски Олимп поново попео 1988. године, али у брзопотезном шаху. Одиграо је сјајно, иако је на турнир у Шпанији стигао у доста лошем здравственом стању. Треба ли рећи да је, не само због тријумфа, био главна звезда међу окупљеним учесницима и многобројним љубитељима шаха који су га и даље волели и то показивали.

И последњи турнир у животу био му је брзопотезни. Одржан је у Москви у јуну 1992, а он је на њему савладао Гарија Каспарова, у задњем колу и Анатолија Карпова, и заузео треће место.

Михаил Таљ је умро 28. јуна 1992. у Москви. Имао је тек 55 година. Вест о његовом вечном одласку дубоко је растужила шаховски свет јер је отишао један од највећих мајстора древне игре, за многе и највећи због стила који је пленио динамиком и лепотом.  

Сахрањен је у родној Риги, на јеврејском гробљу, а споменик му је подигнут у центру летонске престонице. На онај свет је отишао са шаховском гарнитуром стављеном у ковчег. Неки од обожавалаца су у његову раку уместо земље бацали шаховске фигуре. У част тог великог шампиона у Москви се одржава Таљев меморијал, један од најјачих  шаховских турнира на планети.