Maрија Вегер Демшар, најбоља југословенска кошаркашица свих времена: Женски Радивој Кораћ štampaj

Да би што убедљивије истакли њену играчку виртуозност између кошева, обележену ненадмашном ефикасношћу, новинари су је даривали највећим могућим комплиментом – нaзвали су је „женски Кораћ“. Било је то поређење Марије Вегер Демшар, најбоље југословенске кошаркашице свих времена, са Радивојем Кораћем Жућком, првим асом југословенске кошарке и европском звездом из шездесетих година прошлог века.

Задивљена Жућком, својим играчким узором, Марија је поносно носила добијени надимак, а у репрезентацији Југославије, са којом је освојила много одличја и била „стрелац над стрелцима“, изборила се за дрес са бројем пет који је и Кораћ носио. Била је недостижни кошгетер као и он. Истовремено је била и мамац за публику где год би се појавила, јер јој је ефикасну игру красила и грациозниост балеринe. Неки њени рекорди и данас су живи, иако је у децембру минуле године прославила 78. рођендан.

Из скученог собичка на широки терен

Марија Вегер је међу кошеве стигла као девојчица, са непуних 12 година. Из тесне собе у којој је живела у оскудици, без оца, са мајком и две сестре. На шљакастом игралишту новосадског „Еђшега“ (Јединства), првог јој клуба, стручњаци су врло рано уочили наглашени дар за кошарку малишанке с надимом „Малчика“ (асоцијација на „маљчик“, дечачић, из неке руске бајке). Одликовали су је изванредна скочност и сјајан преглед игре, у лаком трку брзо је мењала правац и имала добар контакт с лоптом у свакој ситуацији. Касније је порасла до 173 центиметра и са том висином била убојити бек-шутер.

Напредак од почетнице која је, маштајући да постане лекар, уписала медицинску школу, до играчице на коју се „озбиљно рачуна“ остварила је свакодневним тренингом, често и по летњој врелини од 40 степени. Кад би тако угрејало, њени Новосађани су знали да кажу: „Цео град је на Штранду (градском купалишту), само се 'Малчика' купа у зноју испод кошева.“ Објашњавајући једном ту своју посвећеност спорту, рекла је да је она била последица две ствари: њене силне жеље да буде успешна и чврстог уверења да успеха нема без преданог рада. Била је прегалац, али и аскета у пуном смислу тих речи.

Марија Вегер је брзо је прерасла мали „Еђшег“ и постала чланица „Војводине“, дугогодишњег прволигаша, која ће с њом постати понос Новог Сада због две титуле првака Југославије (1969. и 1970). Новосађанке је до шампионских прстенова са клупе предводио њен супруг Ладислав Демшар, некадашњи репрезентативац, који јој је био тренер и у најбољој југословенској селекцији. Марија је чак седам пута била најбољи стрелац најквалитетније југословенске лиге, а неки њени индивидуални учинци непревазиђени су до ових дана.

 У првој шампионској сезони „Војводине“ поставила је апсолутни рекорд у мушкој и женској конкуренцији са просеком од 42,2 поена по утакмици. А било је то време пре него што су уведене „тројке“. Два пута је противничкој екипи убацила по 74 коша. Занимљиво је да је у оба случаја „жртва“ њене канонаде био београдски „Партизан“. Славни тренер Ранко Жеравица, који је говорио да би Марија у игри под кошевима могла да се надмеће и са мушкарцима, једном је приметио да гледаоци кад она постигне 20 поена говоре да је имала „слабији дан“.

Посебном почашћу сматрала је дружења са члановима репрезентације Југославије која је 1970. године, под Жеравичиним вођством, постала првак света. Била је тада на опоравку на Бледу, а Крешимир Ћосић и остали асови из тог сјајног тима позивали су је да буде с њима у тренуцима предаха између тешких мечева које су имали у Љубљани. С њима је стигла и на пријем код друга Тита, приређен у част „златних“ момака, где се веома изненадила кад ју је Тито ословио именом. Са Титoм се срела и неколико година касније када јој је уручио Орден заслуга за народ са сребрном звездом.

Три европске медаље и друга признања 

Марија Вегер је, као јуниорка, наступала у репрезентацији Југославије која је нашој кошарци донела прву „женску медаљу“. Било је то 1965. у Софији, одакле су се наше девојке вратиле са „сребром“ око врата. Потом је чак 14 година носила дрес сениорске репрезентације Југославије, дајући најчешће одлучујући допринос њеним успесима.

Имала је само 21 годину када су „Плаве“ стигле до сребрне медаље на шампионату Европе одржаном у Месини (Италија) 1968. Селектор је био Владислав Демшар, првак је био Совјетски Савез, а трећа Пољска. Вегерова је била први стрелац наше репрезентације, али и целог шампионата са 164 постигнута коша, 18,4 по утакмици. Иза ње, на другом месту, нашла се Румунка Екатерина Вогел Саву са 117 поена.

Марија је била не само најефикснија у нашој екипи, него и главни покретач атрактивне и нападачке игре Југославије, за коју је председник Светске кошаркашке федерације (ФИБА) Вилијам Џонс изјавио да је „била најлепша на првенству“. Тај успех изазвао је огромно одушевљење у читавој Југославији, а девојке су биле на насловним странама свих новина. 

Нови бљесак уследио је две године касније у Ротердаму, када је освојена бронзана медаља. Опет је лидеркa наше екипе, неухватљива у „улазима“ и готово непогрешива у шуту била Марија Вегер, „чудесна Марија Вегер“, како су писали наши и страни новинари.

У првом мечу са Белгијом зауставила се на 40 кошева, а исту „порцију“ добиле су и Бугарке. Румунке је „послужила“ са 32 поена. Хендикеп наших девојака било је то што су „налетеле“ на неприкосновене репрезентативке СССР-а, јер их је очекивани пораз спустио на степеник ниже у односу на претходни шампионат. Марија Вегер је тада заслужила епитет праве европске звезде.

Иако је на првенству Старог континента 1978. године, у пољском Познану, где је Југославија окићена новим „сребром“, Марија Вегер  по годинама (31) и репрезентативном стажу спадала међу ветеранке, њен учинак на терену био је и те како младалачки и неопходан екипи. Потпуно је оправдала поверење тадашњег селектора Борислава Ћорковића, који је из наше сребрне генерације из 1968. у Пољску повео само њу. У дуелу са репрезентацијом земље домаћина поставила је лични рекорд – убацила је 43 коша. Првак је била селекција Совјетског Cавеза. Био је то и опроштај Марије Вегер од дреса са државним грбом.

Њен одлазак из репрезентације, нешто касније и силазак са кошаркашке сцене на којој је била 19 година, оставили су нашу и европску кошарку без лепоте коју су давали њена појава и њен кошаркашки плес. Медији су јој опроштај од активног играња обележили хвалоспевима за минули рад између кошева и оценама да је отишла краљица југословенске кошарке.

Кључни доказ њене вредности ће остати податак да је 178 пута играла за државну репрезентацију и да је за њу постигла још недостигнутих – вероватно и никад достижних – 3.197 кошева. Уз ове бројке, да би се правилно разумеле, треба поновити овде већ написано: у Маријино кошаркашко време није било „тројки“.

Уз Кићу и Прају  

Године 2008, поводом обележавања осам и по деценија од доношења прве кошаркашке лопте у Србију и 60 година од оснивања Кошаркашког савеза Србије (КСС), Марија Вегер Демшар је, као наша најбоља кошаркашица свих времена, добила „златну значку“. Уз њу, исто признање припало је и Дражену Далипагићу и Драгану Кићановићу, који су са репрезентацијом владали европском и светском кошарком седамдесетих година прошлог века и врхунац достигли на Олимпијским играма у Москви 1980, освајањем златне медаље.

Пре њих троје ово угледно признање добила су само још двојица кошаркаша – Радивој Кораћ и Иво Данеу. Ваља рећи да је, осим за наш национални тим, три пута наступила и у најбољем саставу Европе, а на два од тих мечева била и капитен. Три пута је била и први стрелац европских шампионата. У клупској конкуренцији носила је и дрес ГЕАС-а из Милана.

О спортској изузетности Марије Вегер Демшар сведочи и податак да је у анкети коју је 2000. године спровео мађарски спортски дневник са стогодишњом традицијом „Немзети спорт“, сврстана на седмо место међу најбољим кошаркашицама света у 20. веку. Пет година раније београдска „Политика експрес“ је од читалаца и стручног жирија тражила одговор на питање ко су најбољи домаћи кошаркаш и кошаркашица у минулом веку. По мишљењу оба та жирија, Марија је била убедљиво прва.

Имала је три пута више гласова читалаца него остале четири кандидаткиње заједно, док је од 15 стручњака добила 12 првих места. Међу кошаркашима, за најбољег је био изабран Драган Кићановић. У жирију су били и Борислав Станковић, Ранко Жеравица, Небојша Поповић, Душан Ивковић, Милан Васојевић, Владимир Цветковић, Зоран Славнић, Александар Ђорђевић, Марија Вегер Демшар, Драган Кићановић, Снежана Зорић Мијалковић и неколико новинара, специјалиста за кошарку. 

Крај ове приче о краљици српске и југословенске кошарке можда је најбоље закључити текстом новинарке Бранке Прелевић, некад кошаркашице „Црвене звезде“, репрезентативке и селекторке националног тима, исписаним у време док је трајала каријера Марије Вегер Демшар:

„Она је екипа, она – сама! Она зна да потрчи брже од других, да стигне до супарничког коша хитрије од пет конкуренткиња. И ефикаснија је од других, јер кошеве постиже како и кад зажели: из даљине, под самим кошем, левом или десном руком, са полуодстојања, скок-шутем, из контре... Једном речју, то је најсвестранији стрелац и најизузетнији играч којег је наша кошарка икада имала. Укључујући ту и мушку и женску конкуренцију.“