Како избацити Русију из Савета безбедности: Уједињене западне нације по Володимиру Зеленском

„Ескалација рата у Украјини, намерна или случајна, представља претњу читавом човечанству", рекао је недавно генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес, суочен са лавином оптужби да је светска организација потпуно маргинализована у процесу зауздавања украјинског конфликта. Готово истовремено, украјински председник Володимир Зеленски предложио је формирање „заједнице одговорних држава које имају снагу и савест да зауставе конфликте".

„Савез У-24", како је алтернативне Уједињене нације назвао и замислио Зеленски, имао би снагу и вољу да конфликте заустави у року од 24 часа.

„Даме и господо, Американци, да савез какав би био У-24 данас постоји, био би у стању да спаси хиљаде живота у нашој земљи и многим државама широм света", рекао је Зеленски 16. марта у обраћању америчком Конгресу, чији је говор одмах описан као историјски и био испраћен громогласним аплаузом.

Пошто су овације утихнуле, администрација Џозефа Бајдена обећала је 800 милиона долара војне помоћи Украјини, али формирање нове међународне организације више нико није помињао.

С добрим разлогом.

Идеја коју је Конгресу представио украјински председник није нова. Предлози за реформе УН представљани су у последњих двадесетак година неколико пута, махом током великих криза у чијем се решавању светска организација није претерано прославила, или пак када су државе које су сматрале да су прерасле значај који су имале приликом формирања УН, процењивале да, ипак, заслужују место у Савету безбедности. 

Најближе таквом исходу, пре петнаестак година, била је Немачка, која је 2005. године била надомак сталног места у Савету безбедности, да би се за свега неколико месеци „готово договорен" исход напрасно расплинуо у облаку других проблема и никада до краја објашњеног оклевања Берлина.

Немачка се, на концу, задовољила форматом познатим по називу „П+1", где је Берлин са пет сталних чланица Савета безбедности активно учествовао у консултацијама о глобалним изазовима, али без директног утицаја на крајњи исход. Столице предвиђене за Бразил, Индију и Јапан више нико и никада није помињао.

Најамбициознији покушај да се Уједињене нације „приведу модерном времену" покренули су Американци, сматрајући да се свет после окончања Хладног рата променио у мери која захтева и реформу светске организације. Пре нешто мање од 20 година, уз подршку канцеларије тадашњег генералног секретара Кофија Анана и Фордове фондације, формирана је екипа стручњака чији је задатак био да дефинишу будућу улогу Уједињених нација у све сложенијим односима који владају у свету. Безуспешно, како се испоставило. 

Савез демократија

Професор Пол Кенеди са универзитета Јејл и још сијасет експерата годинама је настојало су да поставе основе реформи које би истовремено задовољиле потребе света и тадашње америчке амбиције усмерене ка стварању „Савеза демократија", који би уз Генералну скупштину и Савез безбедности, представљао трећи дом светске организације. 

Кључни проблем, како ми је својевремено рекао професор Пол Кенеди, један од кључних људи у том пројекту, сводила се на чињеницу да је, прикупљајући аргументе који би подржали ставарање „Савеза демократија", дошао до закључка да би формирање организације засноване на премисама различитим од оних на којима почивају УН било једноставно немогуће. Упркос свим недостацима Уједињених нација на које Зеленски пожалио Конгресу.

„Институције које треба да нас заштите, нажалост, не функционишу", рекао је Зеленски у Конгресу. „Требају нам нови савези. Предлажемо формирање асоцијације уједињене зарад мира, уније одговорних држава која би одмах заустављала конфликте и пружала неопходну помоћ у року од 24 часа. Оружјем ако је потребно, санкцијама ако је неопходно, хуманитарном и финансијском помоћи. Свиме што је потребно да би се спасили свет и животи."

Упркос убедљивом наступу украјинског председника, проблем са формирањем било какве „уније демократија" лежи у чињеници да се реакција таквог савеза на потенцијалне конфликте ни по чему не би разликовала од начина на који већ деценијама реагује светска организација, пре свега јер демократска друштва, по својој суштини, не подржавају, или не би требало да подржавају насилан начин решавања конфликата.

Истовремено, сложени механизми на којима почивају Уједињене нације у принципу спречавају светску организацију да спречи или на време заустави крваве конфликте какви су претходних деценија потресали свет - од распада бивше Југославије, преко Руанде, Дарфура и других, па све до рата у Украјини. 

Професор Кенеди сматра да су УН створене на теорији о колективној безбедности као гаранцији глобалног мира, те да је Повеља УН, у ствари, својеврсна мешавина идеализма и реализма, а заснована на суверенитету нација.

Пример идеализма представља Генерална скупштина УН у којој гласови свих држава чланица имају једнаку снагу, док Савет безбедности осликава реалност пошто његових пет сталних чланица - САД, Русија, Кина, Британија и Француска - имају право вета, па се поставља питање чему би служио „трећи дом" на Ист риверу, како је то прошле седмице предложио Зеленски, или петнаестак година раније бивша државна секретарка САД Мадлен Олбрајт.

Однос света према идеализму који осликава Генерална скупштина Уједињених нација може се, прилично јасно, видети из недавног гласања о резолуцији којом се од Русије тражило хитно повлачење руских трупа из Украјине, а коју је подржала 141 држава чланица УН. Ипак, једино Москва може да нареди повлачење руских снага из Украјине.

Једнако сликовит пример представља резолуција којом се од Америке тражи да укине санкције Куби. Она се огромном већином гласова усваја још од 1992. године, са изузетком 2021. када гласање није одржано због пандемије коронавиуса. Иако су ову резолуцију прошле јесени подржале 184 земље, санкције Куби може укинути само амерички Конгрес.

Уједињене западне нације

Уједињене нације, свакако, нису законодавно тело ни светска влада, нису чак ни демократска организација, већ скуп држава у којима владају демократски и мање демократски изабране владе или ауторитарни владари. Они бирају представнике који на крају крајева доносе одлуке шта Уједињене нације могу или не могу да ураде.

На многе начине, Уједињене нације су огледало тренутног стања у свету, или како је то приликом оснивања УН у Сан Франциску 1945. рекао тадашњи амерички председник Хари Труман: „Уколико нека држава жели да заштити сопствену безбедност, мора бити спремна и вољна да безбедност дели са свима осталим."

„То је цена коју ће свака нација морати да плати зарад глобалног мира", рекао је Труман. „Уколико нисмо спремни да ту цену платимо, ни једна светска организација неће моћи да испуни тај задатак."

Самим тим, поставља се питање колико би ефикасна могла да буде и нека нова организација попут „У-24", чије је формирање затражио Зеленски. 

Пол Кенеди је, још пре петнаестак година, тврдио да би такву нову организацију чиниле готово искључиво западне државе, чија се политика, бар декларативно, заснива на принципу одговорности да се угрожене земље заштите. Истовремено, пошто читав низ великих држава, попут Индије и Јужне Африке, своју спољну политику заснива на очувању државног суверенитета, нови савез би био ограничен на земље западне Европе и Северне Америке.

Из новог савеза би, без дилеме, биле изостављене државе попут Кине и Русије, што би обесхрабрило десетине других држава да се укључе у овакву унију, пре свега како не би погоршавале односе са Пекингом или Москвом. Таква, географска ограничења новог савеза, неминовно би лимитирала и његов утицај.

Бајден-Хелмсов акт

Идеја Володимира Зеленског временски се подударила са предлозима низа америчких институција, попут Херитиџ фондације, да САД финансијски допринос Уједињеним нацијама искористе како би биле спроведене ваљане реформе, на начин на који су то својевремено учинили садашњи председник Џозеф Бајден и сенатор Џеси Хелмс документом који је по њима назван „Бајден-Хелмсов акт".

Хелмс и Бајден су, наиме, 2000. године формулисали закон којим се Америка обавезала да покрије четвртину трошкова мировних операција Уједињених нација, а да светска организација, серијом реформи, спречи да распоређивање мировних снага прерасте у дебакле или бескрајне операције попут оних у Либану и на Кипру.

Таква политика Вашингтона давала је резултате до 2017. године, када је администрација Доналда Трампа одлучила да плаћа 25 одсто трошкова мировних операције не мешајући се претерано у њихово планирање, па је дуг САД према светској организацији, по компликованој рачуници, до уласка Џозефа Бајдена у Белу кућу достигао 900 милиона долара, што је проузроковало пропорционално срозавање америчког утицаја на Ист риверу.

Бајден је у Белу кућу прошле године ушао убеђен да је претходна администрација у великој мери допринела паду међународног америчког утицаја у свету, те да је за обнављање кредибилитета и значаја САД неопходно напуштање Трампове политике, која је наводно ојачала међународну позицију Кине.

Херитиџ фондација, међутим, сматра да таква препоставка нема упориште у стварности, јер утицај САД у Уједињеним нацијама није био ништа значајнији у време када је администрација Барака Обаме на време и у потпуности плаћала обавезе према светској организацији. Управо због тога, предложено је да се системом „штапа и шаргарепе", или нове верзије „Бајден-Хелмсовог акта", финансијски допринос директно повеже са утицајем САД на Ист Риверу.

Суштински, предлози Зеленског или Херитиџ фондације не одступају претерано од ставова које је још пре четврт века заступала и Медлин Олбрајт, по којима би реформа Савета безбедности подразумевала да се њеним сталним чланицама ограничи могућност употребе права вета, односно редефинисање америчке улоге у светској организацији, као и улоге самих Уједињених нација. 

Најнемогућији посао на свету

Готово сви се слажу да је позиција генералног секретара УН један од најсложенијих послова, јер човек који се налази на челу светске организације мора истовремено да задовољи 193 државе чланице, или бар већину.

Шефови УН у рукама држе врућ кромпир нереалних очекивања, или како је то први изабрани генерални секретар УН-а Тригве Ли предајући дужност свом наследнику Дагу Хамаршелду својевремено рекао: „Добродошао на најнемогућији посао на свету".

Улога генералног секретара најбоље се може описати кинеским афоризмом о човеку који седи насред пута и кога гази саобраћај из оба правца. Уколико се превише политички ангажује или буде идеолошки обојен, добиће пацке од дела света који се са његовим мишљењем не слаже, Американци ће му одмах по ступању на дужност ставити до знања да се налази на америчкој територији и да је Вашингтон највећи донатор УН-а, амерички десничари и неоконзервативци ће тврдиће да је светска организација постала неважна и да је потресају финансијски, сексуални и свакојаки други скандали, сиромашне државе ће бити нестрпљиве, а богате жељне да новац материјализују у политички утицај. 

Ако је за утеху свим генералним секретарима УН, да није њих и организације на чијем се челу налазе, велике силе би се за неуспехе, уместо светске организације, окривљивале међусобно, што би у неком тренутку, скоро неминовно, довело до новог светског конфликта.

„Тешко је и замислити колико би свет био другачији да не постоје Уједињене нације", написао је Кенеди у књизи Парламент људи у којој је прилично пластично предочио неопходност УН, упркос очигледним слабостима које на различитим нивоима показује светска организација.

УН су, без дилеме, подложне утицајима моћних земаља, људским слабостима, корупцији, недостатку суштинске контроле и свим оним проблемима са којима се суочавају владе и организације широм света.

Можда и не би било немогуће спречити преклапање рада различитих агенција унутар система УН и расипање пара, или се решити корумпираних дипломата који се шире на обалама Женевског језера, али би истовремено добили знатно ужу организацију, која би имала сразмерно мањи утицај на развој ситуације у свету.

Ипак, уколико сте избеглица која се склања од какве војске или последица природне катастрофе, у највећем броју случајева помоћ УН, која понекада безнадежно касни, једина вам је шанса да преживите.