Јонеско потказује ЕУ: Европски театар политичког апсурда у клизању ка још једном Великом рату

Јонесков краљ Беренгер I умире на сцени бечког Јозефштат театра још од премијере прошлог септембра. Умире, али очито не довољно, јер се публика увек враћа на ову представу, да још једном погледа краљевску демисију у режији прослављеног немачког редитеља Клауса Пајмана. У загушљивој политичкој атмосфери Европе овог тренутка, све постаје метафора, свака метафора се продужава у параболу. Краљ умире, краљ мора да умре. Али ко је краљ? „Цар" Путин, или хегемон без наводника, САД?

Драму о краљу који умире је Ежен Јонеско написао 1962. Хуманистички образованији део јавности је причу тумачио као сценски пример философске антропологије. Краљ умире и посматра сам себе док умире. Посматра своју околину док она њега посматра како он себе посматра док умире. Док се опире и одбија да умре јер му уопште није јасно зашто му ситуација налаже тако екстремно решење као што је смрт.

„Зашто сам се родио, ако не заувек?", пита краљ троје најближих, своју прву краљицу Маргарету, њену наследницу, уплакану краљицу Марију, и доктора који је персонификација Смрти. Стварно зашто? Театар апсурда је право место да се постави питање апсурдности смрти.

Посматрано тако, драма Краљ умире је шездесетих деловала као емпирички доказ за теорију „ексцентричне позиције" Хелмута Плеснера (1892-1985), једног од водећих аутора европске философске антропологије. Ексцентрична позиција (ekszentrische Positionalität) кратко препричана значи да је човек једино биће на свету које је способно да себе види изнутра, из центра, то јест из самог себе, али и са стране, ван/екс-центра. Двоструко и дупло, али не шизофрено, већ обично егзистенцијалног типа.

Плеснер је теорију сажео у формулу која на немачком звучи као згодан рефрен, „Leib sein, Körper haben", што ће рећи: у себи је човек трошно тело; према напољу - делатно тело. У себи се бори са физиологијом, ван себе са политиком која се бави њим док се он бави њом. Унутра се суочава са властитом смртношћу, према напољу са смртношћу властитих продуката у себи - културе, друштва, државе, цивилизације.  

Оно што је код Плеснера програм, код Јонеска је уметничка сублимација. Краљ мора да умре, из више разлога. Зато што је изгладнео и осиромашио државу којој је од девет милијарди становника остало још неколико хиљада. Зато што је изгубио око две хиљаде ратова, између осталих „и оне које је добио". Зато што му министри беже са састанка кабинета да пецају рибу из оближњег потока на крају царства како би имали шта да једу. Зато што му се министар за жито удавио у потоку. Зато што му је млађа генерација у краљевству спала на тачно 45 становника, а како је динамика убрзана, и они ће за два дана имати преко осамдесет година.

На све, и зато јер је и сам краљ стар 400 година, иако се осећа добро, све док га прва жена и доктор не информишу да има још само сат и по да умре. До краја представе посао мора да се обави! Не да би требало, или да би био ред, већ да мора. Из разговора Маргарете и доктора јасно је да је ствар ургентне природе и не трпи одлагање. Како краљ тражи почек од још сто година да се навикне на идеју смрти, јасно је да му треба помоћ у перформативном делу.

Нема никог погоднијег за тај задатак од прве жене коју је напустио да би се оженио млађом.

„Ја ћу му помоћи", несебично се нуди Маргарета.

Нема времена за време

Нема ничег погрешног у том и другим философским тумачењима краља Беренгера. Мирча Елијаде је такође ишао тим путем кад је средином седамдесетих писао да је Јонесков комад „немогуће разумети без познавања Тибетанске књиге мртвих и Упанишаде". Лично бих пре размишљала обрнуто, да је хиндуизам и будизам немогуће разумети без познавања Јонеска и Бекета, што само говори у прилог томе да се измиксаном смесом култура, без обзира на пожељне додире међу њима кад су у чврстом стању, не могу пунити паприке.

За разумевање овог конкретног краља кога је Пајман извео на коморну сцену бечког Јозефштата да умире као алегорија лоше владавине, није неопходно читати Тибетанце. Довољно је читати новине. Или гледати телевизијске вести, пратити ратне мапе, цитирати Клаузевица, очајавати над теоријама о рационалности Запада или смисленом понашању његових  економских и политичких субјеката. Зашто краљ мора да умре, и то тим чешће што је боља режија, у просеку два пута по представи, за то нису потребна апокрифна знања других културних кругова. Довољно је практично историјско искуство просечног Европљанина. Мора - зато што је упропастио државу, иако му потпуно фали свест о томе.

Могао би краљ наравно и да сиђе са власти, али чак иако се занемари да има 400 година, он нема где да „сиђе" или да оде. Његово огромно царство се скупило, границе се виде с прозора, нема градова, нема кућа ни путева. На двору нема грејања, зидови пуцају, таваница се руши, црквена звона ћуте. Остали су само један војник и Јулкица, једина слушкиња.  

„Јел' да данас чистим дневну собу?", пита Јулкица. „Није то дневна соба, већ престолна дворана", опомиње је Маргарета. Онда испочетка. „Да исклофам тепихе у дневној соби", пита Јулкица?

Нема ветра, Месец никад није пут, а Сунце све чешће заборави да изађе. Краљ чак више нема ни времена да умре уз минимум церемонијала. „Време, време, треба ми мало времена", моли Беренгер. „Немамо времена за време", одговара Маргарета.

У том краљевству нема више ничега, по чему Јонесков комад највише личи на Бекетов Крај игре из 1956. А кад ствари почињу да нестају, да се круне, кад се испод прозора шири пејзаж нуклеарне катастрофе, а време тако убрза да поништи само себе, нема друге него отићи до политике.

Куда то политика води кад доведе друштва тамо где се нема где? 

Мењам добру смрт за лош живот, рече Ахилеј и оста мртав

Јонескова драма је први пут изведена у Паризу (Alliance Francaise) пред Божић 1962. Неколико месеци раније, у пролеће те исте године је Француска изгубила Алжир. Осмогодишњи рат, што антиколонијални, што грађански, у самој Француској као покушај војног пуча против Де Гола, завршен је француским поразом. Француска као колонијална сила је побеђена, национални осећај понижен. „Краљ" који је умро 1962. био је француски империјални дух израстао из мита о колонијалном праву и европској супериорности.

Читати Јонесков комад политички, потпуно је легитимно од самог почетка.

Али како га читати данас? Ко је „краљ" који сада умире? Европске јавности, што је овде збирно име за политику, медије, културну и академску сцену, препознају у тој слици политичку парадигму „цара" Путина. Москви се негирају било какви други мотиви за деловање у овом крвавом неспоразуму на који рат у Украјини све више личи.

НАТО се потпуно повукао из трагичне приче о погоршању европско-руских односа. Алијанса се још само појављује као гарант мира, одбрамбени савез који „експонираним земљама", то јест Балтику, Скандинавији и земљама источног европског обода узима страх од руског напада. Ако се доследно прате изјаве НАТО званичника од почетка руске инвазије на Украјину, запањује количина игране скромности и мирољубивости.

Да нас је може бити НАТО у последње три деценије довео довде где смо сада, то у Европи постаје потпуно неразумљив став. Не погрешан, до тога се више и не дође, да ли је такво мишљење исправно или погрешно, већ се и не разуме као објашњење. Европски контрааргумент је - није нас дотле довео НАТО, већ руски империјални рефлекс, који се оваплотио у „цару" Путину. Није ли се колико јуче упоредио са Петром Великим, коментаришу овог викенда сви европски медији. Не представу у Бечу, јер је то мало позориште, нема места за све поштоваоце апсурда; већ Путинову изјаву како је судбина садашње руске политике да „врати и осигура". Територије, разуме се. 

Дежурни инспицијенти

У тренутно екстремно кратком памћењу европске јавности се Руси, Москва, Путин, сви заједно представљају као анахрони „цар", као апсурдни Јонесков Беренгер који мора да умре, да би се родило нешто добро. Национална сувереност на пример, право нација да суверено одлучују о својој судбини. То право се Украјини не сме одузети, одзвања у политичким емисијама немачког говорног подручја. О томе хоће ли Зеленски водити рат до последњег Украјинца, каже се, одлучује само Кијев и нико нема право, ниједна европска или друга влада, да на њега врши притисак ка „трулом" миру с Русима.

Повремено се у таквим емисијама нађе неки саговорник, као недавно (2. јуна, на ЗДФ-у, код Мајбрит Илнер) политиколог Јоханес Фарвик, који изјави да то звучи јако племенито на трагичан начин, али само кад би Кијев заиста сам одлучивао о прихватању „прљавог" мира и дила с Русима, а не уствари англосаксонски шаптачи украјинске владе. На такву особу, у конкретном примеру на Фарвика, одмах се баце сви остали учесници у емисији. Такви су одмах оптужени да су аморални, или се комуникација, што је још горе, одмах блокира тврдњом да се ту износе ставови „неразумљиви" за сваког нормалног човека. Консензус агресивнијих је увек тај да се Украјини не сме одузети право на националну сувереност и територијални интегритет.

У практичном смислу се то право не може одузети никоме, осим Србима; или ускратити било коме, осим Курдима. Евентуално ако их нападну Руси, у чему Срби реално имају лошије шансе.

Европа, колонија своје деколонизоване колоније

Немам жељу да Клаусу Пајману импутирам на шта је тачно мислио кад се у Беч вратио за инат, заобишао све велике сцене и на малу поставио ремек-дело култног потенцијала. Али да је његова режија Јонесковог Беренгера аполитична, универзално или актуелно гледано, мало је вероватно.

Краљ (Бернард Шир) је оличење згранутог сусрета моћи и смрти. Маргарета (Лоре Штефанек) је парадни пример пасивне агресије. Марија (Марија Кестлингер) је заносна глупкица добре душе и оштрих канџи. Доктор (Јоханес Криш) је живи парадокс да једине разумне речи изговара Смрт. Сценографија и светло (Ахим Фрајер) су идеална метафора за актуелни осећај нелагоде и клаустрофобије у Европи. Костими (Маргит Копендорфер) светле као симболи; што је црвено, то је живо, али само док не потече као крв и угаси се у црно-белом.

Да су ово седамдесете, да су Бечани Београђани, да је Коморна сцена Јозефштата Атеље 212, овај Јонесков краљ на самрти би уживао статус као некад Краљ Иби. Обе представе имају исто језгро - краљ је го. Краљ је све упропастио, а сад још одбија и да умре. Не само то, него нам је унапред обезвредио сваку револуцију, јер је лако могуће да опет добијемо неког таквог. Смех је једино што нас чува од политичког безнађа.

Генерална порука театра апсурда је: оставимо нама наше трошно тело, дајмо политици само оно делатно. Оно које иде на изборе сваких четири-пет година. Или оно које сада гледа како ЕУ клизи у рат огромних размера, само зато што је немачка нација из свог великог демографског резервоара од сто милиона изабрала две апсурдне особе, Бербок и Ван дер Лајен, да ЕУ уведу у рат с Русијом.

Зато, још једном, ко је данас прави краљ у тој политичкој параболи Ежена Јонеска од пре 60 година? Можда САД као хегемон Европе и света?

За разлику од „цара" Путина, Сједињеним Америчким Државама не требају наводници за статус хегемона. Од 1946. до данас, Вашингтон је водио 23 рата, пише швајцарски историчар Данијеле Ганзер у књизи Империја САД: Бескрупулозна светска сила (2020). Сви вођени у такозваном „поратном" периоду о коме међу Европљанима влада неки необичан консензус да уопште није било ратова за памћење све док Русија прошлог фебруара није напала Украјину.

Вашингтон је „краљ", Лондон је „Маргарета", Кијев „Марија". ЕУ би била „Јулкица". „Смрт" је увек смрт, без обзира са колико херојства је декорисали.         

Мачјим кораком у Велики рат

Амерички хегемон је Украјини подарио право да не мора да размишља о компромису са Русијом. Истовремено, Вашингтон преко „Јулкице" стално подиже интензитет ЕУ одговора на сваки руски одговор на ЕУ одговор који је уследио претходном руском одговору на ЕУ одговор... и тако у недоглед. Сваког дана се ЕУ буди мало више у рату с Русијом него што је била јуче. На мачјим шапама шуња се у предворје рата.

Ко је Европљане мобилисао у рат с Русијом, а да они то и не знају? Кад је то Русија напала Беч и Берлин, ако се занемаре специфичне околности из 1945? На промоцији изложбе у бечкој Албертини прошле суботе (4. јуна), украјински амбасадор Васил Химинез (Wassyl Chymynez) је експлицитно поручио окупљеној аустријској публици „Ми крваримо за вас". И: „Ви сте следећи!"

Али зашто је Аустрија, или био ко у ЕУ „следећи"? Кад се у ЕУ учврстила та слика да Украјина умире разапета на руском крсту за „нас"? Колико у њој има реалности, колико је исфабриковани продукт од стране хегемона?    

Да је руски политички систем страшан, ту са моје личне европске позиције на којој стојим нема сумње. Да у тој земљи влада политичка традиција која ми је страна, такође. Али да је Путин пре 22 године био најзападнији руски владар коме се Европа икад могла надати, практично поклон провиђења пред европским вратима; да је Путин био фасциниран Европом као културном силом, пре свега Немачком; да је стално нудио партнерски однос ЕУ и бивао изигран као наивни рођак са села, ту такође има истине, иако се тога у ЕУ данас мало ко сећа.  

У повратку на Јонеска и његовог краља може се рећи: да, истина је, амерички хегемон умире, он слаби, цар је већ доста го, али тврдоглав и жилав. Без обзира на стање његове глобалне моћи, хегемон тренутно чврсто држи ЕУ у шаци и без већег напора је може гурнути у директан рат с Русијом.

А и лично, не желим смрт хегемона. Свет који би настао после пропасти Америке био би стран и неразумљив, јер би потонуле и за њега везане европске културе.

Решење није у томе да САД пропадну као некад стари Рим, или да читава ЕУ добије систем какав је руски или кинески. Решење је у томе да ЕУ постане европска организација Европљана за Европљане.

Али овог тренутка то изгледа као апсурдна жеља из савременог театра апсурда.