Ђорђа Мелони није Oрбан ни Качињски, али је још мање Макрон и Шолц: Јужно крило десног атлантизма у ЕУ štampaj

Победу на италијанским парламентарним изборима, одржаним у недељу, 25. јуна, очекивано су однеле десничарске партије. Ђорђа Мелони, лидерка Браће Италије, биће прва жена премијер у историји Италије, али и први изразито десничарски шеф владе једне од шест земаља оснивача Европске уније, али неће имати ни изблиза такву моћ као што је има Виктор Орбан у Мађарској или Јарослав Качињски у Пољској, а неће моћи ни да значајније промени европски курс Италије или саме ЕУ, уколико уопште то жели. 

Неколико разлога је за то. За разлику од Фидеса у Мађарској и партије Право и правда у Пољској, Браћа Италије немају апсолутну већину у парламенту већ су део коалиције са Лигом Матеа Салвинија, Форца Италијом Силвија Берлусконија и још пар мањих партија. Ту треба додати да је Форца Италија изразито проевропска партија која се залаже за дубље европске интеграције и федерализацију ЕУ, а она је језичак на ваги у парламентарној комбинаторици: без посланика Силвија Берлусконија десница нема већину ни у Сенату ни у Камери (Доњем дому парламента).

После дебакла Лиге Матеа Салвинија постоји велика вероватноћа да у тој партији дође до смене дугогодишњег лидера и да на површину исплива струја Ђанкарла Ђорђетија и Луке Заје, председника региона Венето. Њих двојица имају много избалансираније ставове према САД и ЕУ, не само у односу на Салвинија већ и на Мелонијеву, и немају много тога заједничког са Браћом Италије.

Једна од последица тога биће и дефинитиван повратак Лиге у границе тзв. Паданије, односно региона од Алпа до реке По. У преводу то значи и да ће се Лига вратити својим изворним коренима и аутономашкој политици са све јачим захтевима за децентрализацију и федерализацију Италије. 

Радикално удесно 

Други разлог зашто Мелонијева има везане руке да повуче Италију радикално удесно јесте огроман јавни дуг Италије који је у доброј мери, више од четвртине, купила Европска централна банка. Говоримо о готово 400 милијарди евра, а Италија је чланица ЕУ која је добила највећи део колача из европских фондова за опоравак од последица пандемије Ковида-19. Наравно, ти фондови су везани за усвајање и примену реформи и закона на које се Италије обавезала да би могла да повуче новац. 

Трећи мотив су јасни сигнали које је Мелонијева упутила Вашингтону, Бриселу и Франкфурту. Будућа италијанска премијерка је дала гаранције Американцима да ће Рим водити политику континуитета са Драгијевом владом по питању руске агресије на Украјину и да Салвини неће моћи да добије министарство одбране, нити унутрашњих и спољних послова. У ЕУ је отишао сигнал да нова влада неће доводити у питање постигнуте договоре и споразуме, а Европској централној банци је стављено до знања да ће министар финансија и економије бити особа по њеном укусу. 

Међутим, долазак на власт Мелонијеве неће проћи без негативних последица које ће имати и свој негативни ефекат на Западни Балкан. Са Мелонијевом у палати Киђи процес продубљивања европских интеграција и федерализације ЕУ ће бити заустављен до даљњег. Суверенистичке, проамеричке, антируске и евроскептичне снаге су формирале неку врсту алтернативне кичме у ЕУ која полази од Шведске, иде преко Пољске, Чешке и Мађарске, па све до Италије са Мелонијевом. 

Победи коалиције деснице у Италији се посебно обрадовао Виктор Орбан јер се узда у своје италијанске пријатеље да би они могли да спасу Будимпешту од заустављања прилива новца из европских фондова због угрожавања темеља правне државе и слободног друштва. То ће за Мелонијеву бити једна од првих великих провера по ступању на дужност. Гласање Италије о Мађарској ће бити најбољи показатељ у ком смеру ће се кретати Мелонијева влада. 

Заустављање процеса дубљих интеграција ЕУ не би била позитивна околност за земље које се налазе у чекаоници за чланство. Са Италијом која иде руку под руку са земљама Вишеградске групе и суверенистичким и популистичким снагама у ЕУ, проширење на државе Западног Балкана би поново дошло на танак лед, јер Берлин, а посебно Париз, не желе ни да чују за проширење без претходне имплементације реформи са федералистичким призвуком у ЕУ.  

Структура изборне победе 

Победа Мелонијеве и десног центра није тако убедљива као што се чини на први поглед. Браћа Италије и коалиција десног центра је била највећи добитник реформе изборног закона по којој се бира мало мање од две трећине посланика кроз пропорционални систем а мало више од једне трећине већинским једнокружним системом.

Када се саберу гласови партија десног центра, оне су зарадиле мању подршку него у златно време Силвија Берлусконија, или на претходним и изборима за Европски парламент 2019. године. Тај пад је још већи имајући у виду да је забележена убедљиво најслабија излазност на изборима у републиканској историји. 

Примера ради, партије десног центра су освојиле око 44 одсто гласова, док су коалиција око Демократске партије, коалиција Карла Календе и Матеа Ренција и Покрет пет звезда, заједно, освојили око 50 одсто гласова. Тај податак показује размере политичког самоубиства кроз излазак пред грађане у више колона са постојећим изборним системом: пораз је просто био неизбежан.  Мелони, Салвини и Берлускони нису ништа мањи рогови у врећи од лидера на супротном делу политичке табле, али су успели, уз све упадљиве разлике, да остану заједно. 

Када прође опијеност успехом, Браћа Италије и Ђорђа Мелони би требало да се замисле над чињеницом да је све победнике на општим изборима, за национални или европски парламент, у последњих осам година задесила иста судбина: после узлета, суноврат. 

Матео Ренци је прокоцкао за мало више од две године капитал од 40 одсто гласова које је добио на изборима за Европски парламент 2014. године. Бепе Грило и Луиђи Ди Мајо су распикућили за мање од годину дана више од трећине гласова на парламентарним изборима, док је Метео Салвини остао без готово три четвртине гласова у односу на изборе за Европски парламент пре три године када је достигао врхунац своје политичке каријере.  

Државна плата и италијанска левица

Избори у Италији су дали још неколико индикација. Потврђена је подела земље на југ који зависи од помоћи државе и продуктивни север који се гнуша идеје да неко може да прима 700-800 евра а да на ради ништа.

Покрет пет звезда је на тој подели конструисао изненађујуће добар резултат на изборима имајући у виду константан тренд пада подршке у последње четири године. Покрет који предводи бивши двоструки премијер Ђузепе Конте је на тзв. државној плати (il reditto di cittadinanza) креирао успех из 2018. године, а овог пута су се спасли дебакла представљајући себе као заштитнике те социјалне мере. 

Примера ради, у Напољу чак 13 посто грађана прима „il reditto di cittadinananza", док у Болцану само 0,1 одсто ужива ту врсту социјалне подршке. Руку на срце, мора се признати да је „државна плата", и поред неизоставних превараната, спасила беде и глади, према проценама ISTAT-а (италијанске статистичке агенције), преко милион људи.

Лош резултат Демократске партије се може тумачити кроз слабу харизму и лидерску снагу Енрика Лете,  који је изгледао и говорио превише као професор а мало као политичар. Други, много дубљи и важнији разлог је што је Демократска партија постала буржоаска странка, односно странка добростојећег и образованог дела друштва. Изгубили су потпуно додир са својим традиционалним бирачким телом: радничком класом и губитницима глобализације, транзиције и серије криза које су погодиле Италију.

Данас некадашњи традиционални гласачи левице и Италијанске комунистичке партије гласају за Браћу Италије или Покрет пет звезда. 

Трећи разлог губитка подршке Демократске партије у бирачком телу је одлука Карла Календе и Матеа Ренција да формирају коалицију и да им циљна група буду гласачи Демократа и Форца Италије. Резултати су показали да су ова двојица бивших чланова Демокаратске партије скинули гласове само некадашњој партији док нису ни окрзнули бирачко тело Берлусконијеве странке, и поред тога што су им пришле две министарке из редова Форца Италије, Маријастела Ђелмини и Мара Карфања.  

У сваком случају, и поред прилично комотне већине у оба дома италијанског парламента није извесно да ће влада Ђорђе Мелони потрајати дуго. Престројавања у Лиги која ће вероватно поново бити Лига-север су већ почела, Силвио Берлускони има 86 година и представља велику непознаницу. Његова историја каже да је он увек гледао, пре свега, интересе своје пословне империје, а они нису баш на линији традиционалних политика које заговара Мелонијева. Варнице између коалиционих партнера ће бити свакодневица која нас чека и коју смо гледали од настанка Друге републике. 

Уз то, Браћа Италије су врло танка са кадровима. Имају веома мали број стручних и способних људи тако да ће морати да се ослоне у великој мери на особе које не припадају, у ужем смислу, политичком свету. То само по себи не мора да буде лоша вест, али отвара врата за пукотине у странци и коалицији.  

Мелонијева ће се после јучерашње победе врло брзо наћи на раскрсници: на једној страни Орбан, Качињски и суверенисти под заштитним крилом Вашингтона, на другој страни Макрон и Шолц и једини реални суверенизам на који може да рачуна, европски.