Чистачи напуљских улица са факултетском дипломом: Хоћу, мајко, хоћу у градску чистоћу štampaj

Ове недеље се завршио у Напуљу мегаконкурс за 500 чистача улица на коме је узело учешће 26.114 кандидата. Да, добро сте прочитали, двадесет шест хиљада и сто четрнаест људи. Штавише, међу њима су биле 1.232 особе са факултетском дипломом, док је преко 10.000 учесника конкурса имало виши степен образовања од траженог. 

Да све буде још гротескније, морали су да полажу испит из опште културе, познавања закона о заштити амбијента и наравно екологије, пошто је политички коректно име за некадашње сметларе – еколошки радник. 

Све у свему, више од три недеље кроз мастодонтске сале напуљског сајма (La Mostra d'Oltremare), у три смене дневно пролазиле су на стотине жена и мушкараца свих доба, од 18 година до 55, с тремом како ће одговорити на 50 од готово 5.500 питања за која је требало да науче одговоре и које су добили у моменту када су предали молбу за пријем на конкурс. 

Звучи као кафкијански виц да је за чишћење и прање улица и пражњење контејнера у Напуљу потребно знати имена мора које запљускују Грчку, када је група Манескин победила на Санрему или како се зове главни јунак Пирата са Кариба (Џек Спароу са главом и брадом Џонија Депа), иначе ништа од униформе еколошког радника.

Наполитанска радна етика

Италија је једина земља у западној Европи, поготово на потезу од Рима ка југу, где је већина еколошких радника и даље домицилног порекла. Иза те аномалије се крије неколико мотива чији су корени у никада прежаљеној Првој републици и мита о сталном и по могућству државном послу, али и због хроничне незапослености. 

Сицилијанци, Калабрези, Кампани, Абруцези, Молизани, Лукани, од уједињења Италије пре 160 године не престају да емигрирају, некада у Америку и Аустралију, затим на север Италије, па у Француску (шест милиона Француза има директне италијанске корене), Немачку, чак и Белгију, и на крају у Велику Британију, све до Брегзита. Грубе процене кажу да је од 1861. до данас преко 25 милиона Италијана с југа отишло трбухом за крухом на север Италије и у иностранство, односно више него што их данас има јужно од Рима.

Један од параметера који дели Италију на два дела по средини Апенинског полуострва је радна култура, однос према послу, предузетничка иницијатива, доживљај државе, плаћање пореза, коришћење социјалне помоћи или новог инструмента који се показао као најјача изборна карта Покрета пет звезда на последња два састанка са бирачима, и наравно – организовани криминал. 

Због историјског искуства, на југу су држава и власт увек били виђени као непријатељи, неко ко глоби и кога треба варати, давати најмање што се може, а свест о јавном добру је потпуно одсутна. Комплетно другачији приступ и менталитет је развијен северно од Тибра, у градовима-државицама, Млетачкој републици и војводствима, што се голим оком види и данас, век и по после уједињења. 

На северу имају сталну потребу за новом радном снагом док је на југу незапосленост хроничан проблем. Много бољу слику од званичног броја незапослених даје проценат запослених људи у животном добу између 15 и 64 године. У свим северним покрајинама, укључујући и централну Тоскану, запосленост је преко 70 одсто, док је у свим покрајинама од Кампање (Напуљ) до Сицилије, запосленост испод 50 одсто, што значи да најмање сваки други становник тих региона нити ради, нити студира, а неки чак и не траже посао.

Најеклатантнији показатељ је разлика између броја особа које примају тзв. reditto di cittadinanza, неку врсту плате, односно социјалне помоћи за незапослене која износи од 600 до 900 евра – у северним покрајинама проценат корисника не прелази један посто, док је на југу свуда двоцифрени постотак, у Напуљу чак до 13 одсто. Управо на тој чињеници Покрет пет звезда је конструисао своје изборне успехе на југу Италије и пре четири и по године и прошле недеље, с обзиром на то да је пројекат reditto di cittadinanza њихово политичко чедо.  

Претходно речено објашњава у доброј мери зашто је таква помама за 500 места у градској чистоћи Напуља, или за 1.300 места у градској администрацији и градској полицији за које је конкурисало више од 120.000 људи. И то нису рекордни бројеви: пре три године на мега конкурсу за 2.000 места у покрајинској администрацији у Кампањи пријавило се преко 300.000 кандидата. 

Треба напоменути да су то све радна места која не гарантују богзна како велике плате, а ни каријере за италијанске прилике. Почетни лични доходак иде од 1.300 евра за еколошке раднике до 1.500-1.700 евра за места у администрацији и градској полицији. На југу те плате вреде много више, не само зато што су трошкови живота нижи, него зато што су веће него у приватном сектору у којем послодавци плаћају мало, често и по 4-5 евра по сату, раднике израбљују максимално, притом ретко дају уговоре на неодређено време и код њих нема плаћеног боловања, одмора а камоли тринаесте плате. 

Велику улогу играју клима, стил живота, менталитет. Напуљ је град у коме људи који долазе из сређених средина плачу два пута: када дођу и када морају да оду. Кад дођу јер их шокира неорганизованост, прљавштина, хаотичност, бука, урлање, непоштовање прописа. Међутим, плачу и када морају да оду, јер када уђете у ритам Напуља, када ухватите његов корак и усвојите његов менталитет, нема много лепших места за живот. Није случајно да су сви краљеви по уједињењу Италије, и поред њихове сабаудске крви више волели да проводе време у Напуљу него у Риму или Торину. Или још свежији пример фудбалера Дриса Мертенса и Калида Кулибалија. 

Државни посао

Популарни италијански глумац Кеко Залоне је 2016. године снимио филм Quo Vado који је у Италији остварио готово исту гледаност као и Аватар, зарадивши у италијанским биоскопима скоро идентичан износ, близу 70 милиона евра. Реч је о сатиричном филму који приказује значај државног, сталног посла за Италијане с југа (Залоне је Пуљезе) и жеље да он буде ту, на неколико метара од куће, као и све погодности које такав посао даје, уз неизбежно хватање кривина и чињеницу да је отказ немогуће добити. 

Дакле десетине хиљада грађана Напуља је спремно да чисти улице свог града да га не би напустило – не напушта се Напуљ тако лако, ни они који у њега дођу а камоли они који су ту рођени – али и да би имали сигурност до пензије, здравствену заштиту, право на боловање, бенефиције и могућност да подигну позајмицу или кредит. 

Куриозитет је да се на конкурс пријавило и неколико стотина Наполитанаца који су отишли да траже срећу у Ломбардији, Венету, Пјемонтеу, а сада би се радо вратили кући. Рачуница је проста: са 1.300 евра у Напуљу, плус 13. плата, и још ако имате кућу или стан у власништву и не морате да плаћате кирију или кредит, можете у Напуљу да живите сасвим пристојно, као када би у Милану имали плату од 2.500 до 3.000 евра. Наиме, у ломбардијској престоници је готово немогуће пронаћи пристојан стан испод 1.000-1.200 евра а свакодневни трошкови су бар за 50 одсто већи него у Напуљу, од пијаце до ресторана. 

Италијанске банке имају чудну пословну политику, можете да будете клијент годинама и да вам на рачун редовно стиже новац од посла којим се бавите, али ако немате стални посао у државној фирми или компанији која постоји барем десетак година и има солидан пословни track-record, нећете никада добити кредит да купите кров над главом. Али срећник који буде прошао на конкурсу у Напуљу за еколошког радника, сутрадан по потписивању уговора за стални посао моћи ће да добије, без проблема, кредит да купи стан, позајмицу за аутомобил или телевизор од 85 инча да гледа свој Наполи или напуљске народњаке (neomelodici napoletani).  

Е сад, нису само послодавци лоши ликови у овој причи. Један од разлога зашто су улице италијанских градова прљаве, од Рима па надоле, са неколико изузетака попут Сорента, управо су јунаци наше приче.

Чим буду добили посао, барем трећина нових еколошких радника ће врло брзо „оболети" од неке болести због које неће моћи да ради на улици, или ноћне смене или пуно радно време, или неће моћи да подижу ништа теже од килограма до висине рамена. Друга трећина ће почети да тражи везе или ће активирати већ постојеће, да их склоне са улице и убаце у неку канцеларију или администрацију преко фамозних преузимања.

Тако да ако од њих 500 примљених остане трећина да чисти улице града подно Везува биће то велики успех. Али ни то не значи да ће сви бити на располагању за Божић, Нову годину, Ускрс или Велику Госпојину (Ferragosto). Бар половина њих ће се мистериозно разболети или имати неко друго оправдање да се на послу не појаве.  

Ипак, у Напуљу се још није догодило, као у Риму пре три године, да за Нову годину готово сви градски полицајци и еколошки радници буду на одмору, допуштеном одсуству или боловању. Али не треба два пут рећи...