Нагорно Карабах, Црна башта на планини: Азијски Балкан, азербејџанско Косово и Путин миротворац štampaj

Град Шуша се налази на Кавказу, у Нагорно Карабаху, области на западу Азербејџана коју Азербејџанци зову само Карабах, а Јермени Арцах. „Карабах" је азербејџанска/турска/персијска реч и значи „Црна башта"; „нагорно" је руска и значи „горска" или „планинска". „Арцах" је пак јерменска реч и значи „башта" - њоме су Јермени називали ову област од 1994. до 2020, када су је контролисали и тако је зову и данас. Наиме, пре две године Азербејџан је победио у рату, освојио је све територије које окружују Црну башту, као и велике делове самог Нагорно Карабаха, а Јермени су са тих територија побегли. Азербејџанци никад нису прихватали јерменски назив за ову област, из претходног руског назива избацили су одредницу „нагорно" као „реликт прошлости" и оставили само азербејџанску реч - Карабах. Дакле, за њих је ова територија данас само „Црна башта".

На тргу у Шуши, у Карабаху, налазе се три споменика. Један је посвећен последњој принцези Карабаха и песникињи Хуршидбану Натаван (1832-1897), ћерци Махтикули кана, последњег владара Карабашког каната који је припојио Карабах Руском царству 1805. године, а заузврат задржао власт и добио чин генерал-мајора. Други је посвећен Муртазу Мамадову (1897-1961), оперском певачу кога Азербејџанци радије зову по надимку Булбул, а поред њега је споменик композитору Узеиру Хаџибејову (1885-1948) у чијој је опери „Асли и Карам" Булбул први пут запевао 1920 године. 

Шушу Азербејџанци описују као културну престоницу земље и „музички конзерваторијум Кавказа". Одавде потиче велики број музичара и певача, међу којима су и Хаџибејов, који је одрастао у Шуши, компоновао оперу са 22 године, и Мамадов који је надимак Булбул ("славуј") добио још као дечак, када је као тринаестогодишњак овде почео да наступа.

На споменицима су рупе од метака, трагови рата од пре две године. 

Јермени овај град не зову Шуша, него Шуши. Само једно слово, али разлика је велика. Пробајте да изговорите Шуша пред Јерменима или Шуши пред Азербејџанцима... У оба случаја назив града значи исто - „стакло".

Основан средином 18. века, у граду су некад живели и Азербејџанци и Јермени, отприлике пола-пола, све до Првог светског рата. Развијао се током 19. века као трговачки и културни центар, да би на врхунцу, имао скоро 70.000 становника.

Са распадом Руске империје долази до немира на Кавказу. Избијају сукоби између Азербејџанаца и Јермена, и 1920. долази до разарања Шуше и број становника је драстично смањен. Јермени кажу да су Азербејџанци извршили масакр у овом граду марта 1920. године, што је довело до протеривања Јермена из града.

У Совјетском савезу Шуша постаје један од најважнијих градова новоуспостављене аутономне области Нагорно-Карабах. Био је познато планинско место за одмор, пошто је права ваздушна бања - налази се на надморској висини од 1.500 метара. И важно је стратешко место.

Са распадом Совјетског савеза, око Нагорно Карабаха се споре Јерменија и Азербејџан. Јермени оснивају непризнату републику Арцах, побеђују у првом рату за Нагорно Карабах и желе да Шуши постане њен главни град. Док су они били у Шуши, у граду није било Азербејџанаца, кад су Азербејџанци дошли - није било Јермена. У новембру 2020, после другог рата у Нагорно Карабаху, читава област улази у састав Азербејџана, укључујући и Шушу.

Можда су некад на тргу у Шуши, где су данас споменици Булбулу и Хаџибејову, Јермени имали своје споменике. И док размишљам како ми имамо песму „Булбул ми поје" коју изводе и Лепа Лукић и Беба Селимовић, и како и ми имамо свог Славуја, мрчајевског, на тргу се појављује група старијих мештана.

У последње две године навикли су да овде виђају новинарске екипе. Кад је један старији Азербејџанац чуо да смо из Београда, на руском језику нам каже да зна за Тита, зна да је био у сукобу са Стаљином и да је некад постојало шест југословенских република, зна и да се Југославија распала у рату.

Али кад смо га питали за овдашњи рат од пре две године - о томе није желео да прича. Само нам каже да су се тада сви вратили у Шушу; отишли су, кажу, пре тридесет година, протерани су из града 1992. године.

Битка за Шушу 2020. одлучена је за само неколико дана. Азербејџанска војска је започела „лажни напад" близу тврђаве у граду, Јермени су своју одбрану усмерили на ту страну, а онда је азербејџанска војска напала са друге стране, из наизглед неприступачног планинског предела и освојила град.

Кад је пао Шуши, када су Азербејџанци освојили Шушу - то је био крај другог рата у Нагорно Карабаху. Овај планински град можда најбоље описује сву комплексност јужног Кавказа око којег Азербејџанци и Јермени ратују читав један век.

Азербејџан је већински шиитска муслиманска земља, али и секуларна. На улицама Бакуа и других градова нема ничега што би одавало утисак да је реч о конзервативној средини. Можда су у праву они који говоре да је ово најисточнија тачка Европе, место где се сусрећу Европа и Азија. Али овај део света, некада у саставу царске Русије и совјетске империје, под јаким је утицајем данашње Русије. Слично је и са суседном, православном Јерменијом. Али вековни рат Јермена и Азербејџанаца око Нагорно Карабаха, „Црне баште на планини", није верски, то је рат за територију.

Али и Нино

Као аутономна област Нагорно Карабах основан је у време Совјетског савеза 1923, након што су бољшевици преузели власт и у Јерменији и у Азербејџану, рушећи њихове снове о независним државама и донекле пацификујући међуетничке односе.

Део те историје описан је и у класику азербејџанске књижевности, љубавној причи између Азербејџанца и муслимана по имену Али хан Ширваншир и грузијске девојке из хришћанске породице по имену Нино Кипијани. Роман Али и Нино је објављен 1937. и нека је врста кавкаског Ромеа и Јулије. Његов писац, потписан псеудонимом Курбан Саид, по својој прилици је Есад Беј, рођен у Бакуу као Лев Нусинбаум, једна од најживописнијих фигура са овог простора.

Радња романа Али и Нино је једноставна. Упркос противљењу средине, Али и Нино одлучују да буду заједно. Кад један Јерменин одлучи да отме Нино, долази до туче, у којој га усред нафтног поља Али убија, а затим бежи у планине Дагестана због могуће освете. Нино креће за њим, налази га у планини и ту се венчају.

После распада руског царства, Азербејџанци проглашавају независност и стварање Демократске Републике Азербејџан. Али је срећан, дошло је време да оствари свој историјски сан и учествује у стварању државе. Истовремено настаје и независна јерменска држава и долази до тзв. "мартовских догађаја" 1918, и рата између Јермена и Азербејџанаца у којима је, кажу у Азербејџану, убијено на хиљаде муслимана. А онда долазе бољшевици.

Владимир Иљич Лењин је рекао: „Без азербејџанске нафте, нема ни револуције", и то је било то. Али и Нино беже из Бакуа у Техеран. Момак Али се није мирио са влашћу бољшевика, своју супругу Нино и ћерку Тамару шаље у Грузију и каже јој да ће јој се придружити чим одбрани земљу. Убрзо гине у рату с Црвеном армијом.

Данас се у грузијском граду Батумију налази Споменик љубави, инспирисан љубавном причом о Алију и Нино. Две статуе се приближавају једна другој, у једном тренутку постају једна, да би се онда опет раздвојиле.

Ратови за Црну башту

У време Совјетског Савеза Грузија, Јерменија и Азербејџан постале су совјетске социјалистичке републике, а Нагорно Карабах је постао део Азербејџанске совјетске социјалистичке републике, али са широком аутономијом која је дата већинским Јерменима.

Сукоб Јермена и Азербејџанаца био је пригушен седам деценија, али никад није нестао. Кад је Совјетски савез почео да се распада, кренули су и проблеми. Јермени у Нагорно Карабаху прогласили су независност, али ту независност Москва није прихватила. Није је прихватио ни нико други, изузев Јерменије.

У првом рату између Азербејџанаца и Јермена, који је трајао од 1988. до 1994. победили су Јермени. Од 1994. па све до 2020. јерменске оружане снаге држале су територију која окружује Нагорно Карабах, односно самопроглашену Републику Арцах. Тако су Јермени из Црне баште на планини имали директну копнену везу са Јерменијом.

Ових четврт века на Карабаху Азербејџанци зову окупацијом. У јесен 2020. избио је други рат, који је све променио.

После мировног споразума потписаног у новембру 2020. многе територије које су до тада држали Јермени припале су Азербејџанцима. Пре него што су одлазили, Јермени су палили своје куће, клали стоку, нису желели ништа да оставе.

Други рат из 2020. године Јермени зову агресија, Азербејџанци ослобођењем окупираних територија. Претходно су Јермени говорили да су заузели територије које историјски припадају њима, ту исту реченицу данас изговарају Азербејџанци.

После победе у овом рату, Азербејџанци контролишу велики део територије и практично су окружили територију на којој живе Јермени. У Бакуу данас кажу да на њиховој територији више не постоји окупација.

У Физулију

Једини начин да странац данас уђе на територију Нагорно Карабаха или Карабаха јесте преко Азербејџана. Тако смо и ми кренули. Али на ту територију не може да уђе свако. Потребно је да се прибави дозвола азербејџанске владе и да се прође пункт који контролишу азербејџанска војска и полиција.

Најпре смо ушли у област Физули, која се налази уз иранску границу и име носи по азербејџанском песнику и суфијском мислиоцу из 16. века који је писао на азербејџанском, персијском и арапском језику, а најпознатији је по својој поеми „Лејла и Мајнун".

До пре две године и ова територија била је под контролом Јермена, али не изгледа као да је у Физулију било много живота. Прва слика су огромна пуста поља, личе на сасушене винограде, али овде нема ни људи, ни биљака, ни животиња. Само новоизграђени путеви, али са њих не сме да се силази јер се свуда налазе табле са упозорењем да су поља минирана. Азербејџанци оптужују Јермене да су пре него што су отишли за собом посејали поља минама.

Азербејџанци су одавде протерани пре 30 година, сада се враћају, али повратак је опасан. За последње две године у експлозијама мина погинуло је 250 људи -  оних који су се враћали на своју руку, да виде своју стару кућу, двориште, породично гробље.

Само неколико дана пре нашег доласка, овде су погинули су један 36-годишњак и један 15-годишњак. Гину и деминери. Азербејџанци су израчунали да ће комплетно уклањање мина са ових поља коштати и до 50 милијарди долара, и да ће трајати барем неколико година. За то траже помоћ међународне заједнице.

„Из Физулија линија контакта ка северу у дужини више од 200 километара, и дуж те линије су и минска поља која иду и до 5 километара у ширину", објашњава Араз Иманов, специјални представник председника Азербејџана за економски регион Карабах. „Само желим да вам дам размере минирања. Мине окружују гробља, куће, села, верске објекте, џамије, цркве..." 

Азербејџанци имају потребу да покажу шта се овде догађало у последњих 30 година. Новинарским екипама говоре да су оне очи које свету треба да пренесу праву слику и кажу да је међународна заједница увек показивала двоструке стандарде у случају Карабаха, не називајући ствари правим именом и не дајући много пажње азербејџанској страни приче.

У Физулију Азербејџанци показују џамију у којој су, како кажу, Јермени држали стоку, показују срушена азербејџанска гробља, говоре да су срушени споменици коришћени као грађевински материјал, за степенице. Све ово власти Азербејџана пријављују међународним судовима и кажу да чекају правду.

Власти из Бакуа граде нове путеве, нова насеља. У самом граду Физулију некад је живело 30 хиљада људи, а у целом округу 100 хиљада. Центар града се данас може посматрати са једне платформе покрај пута, али у њега се не може - због мина.

Азербејџанци разгледају свој град са ове платформе, сећају се, показују и причају нам како је у једној од зграда било представништво локалног листа, мало даље дом културе где су организовани разни догађаји, затим радионица у којој су се израђивали музички инструменти, па поред музичка школа, па џамија... Али то је за оне који живе од сећања. За некога са стране бивши град Физули је гомила порушених зграда зараслих у коров. Тако ће и остати, кажу нам. Наиме, власти планирају да овај бивши град постане музеј на отвореном, и да отворе још два музеја - музеј победе и музеј окупације, оба с јасним порукама.

Преко пута некадашњег Физулија гради се нови град Физули, односно ниче ново стамбено насеља. У близини је недавно саграђен и међународни аеродром, за само осам месеци. На отварању је био турски председник Реџеп Тајип Ердоган. Али овај аеродром је сада пуст, чека авионе и путнике, не користи се због мина у околини.

У Зангилану

Тако је у области Физули. У суседном Зангилану, такође ослобођеној области 2020, како Азербејџанци кажу, може се видети прави кавкаски контраст - у сред ничега налази се „паметно село" Агали, саграђено након рата. У њему данас живи 66 породица.

До овог села се долази након вожње од неколико сати, лошим путевима. Око села нема дословно ничега, а планирано је да се саграде још три оваква „паметна насеља".

Село Агали паметним чини то што има брз интернет, повезано је на све платформе попут е-здравља и е-учења - деца преко интернета имају приступ најбољем образовању. Нагласак у селу је на алтернативним видовима енергије, куће су енергетски ефикасне, користе се соларни панели, енергија ветра, нема загађења. И улична расвета је „паметна".

Ко је овде досељен? Интерно расељене особе које су последњих деценија живеле широм Азербејџана у тешким условима. Од тих људи су онда лутријом изабрани становници Агалија. Бирани су и пензионери и студенти, и спремачице и инжењери, касирке, чувари, баштовани, агрономи, професори, доктори, људи укључени у мали бизнис. Дакле, бирао се узорак да би се од нуле направио град.

Шта некога ко је отишао одавде пре 30 година и почео да заснива свој живот у Бакуу или другде, тера да се врати у места као што су Физули или Зангилан?

„Људи који су били присиљени да напусте ову територију расељени су унутар земље, у Баку и друге градове и села, али многи од њих не живе тамо у баш тако добрим условима - то је први, али не и главни разлог", објашњава нам Араз Иманов. „Људи желе да се врате јер припадају овој земљи, њихови очеви и дедови су овде живели, овде су им гробови, куће, чак иако су уништени. Толико људи је повређено или убијено после ослобођења у експлозијама мина, јер људи долазе без дозвола само да виде своје уништене куће, чак и посечено дрвеће у својим двориштима."

У Црној башти нема територије где Азербејџанци и Јермени живе заједно. Колика је мржња створена између ова два народа у последњих 100 година, или у последњих 30 година, можда најбоље показују снимци након рата у новембру 2020. године. На њима Јермени пале своје куће пре одласка.

Руски и турски мировњаци

Са тврђаве у Шуши виде се брда иза којих се налази највеће насеље Јермена у Нагорно Карабаху - петнаест километара даље налази се град који Јермени, по јерменском револуционару Степану Шаумјану, називају Степанакерт, а Азербејџанци Ханкенде, и који је за Јермене главни град области коју и даље зову Република Арцах.

После рата 2020. положај јерменске заједница која није избегла је веома неповољна. Једина копнена веза Јермена из Степанакерта са Јерменијом иде преко Лачинског коридора, који надгледају руски мировњаци.

Кад је реч о Јерменима који данас живе у Карабаху, Есмира Јафарова из Центра за анализу међународних односа у Бакуу, каже: „То су азербејџански грађани, они су јерменска популација која живи у ослобођеним територијама. Карабах је сада наше интерно питање. Кад је реч о Лачинском коридору, у Новембарској мировној декларацији јасно је наведено: Азербејџан ће обезбедити коридор са Јерменијом јерменској популацији која живи у Карабаху и он треба да иде кроз град Лачин. Али у овом документу такође је постојала одредба да ће после три године Азербејџан изградити алтернативни пут који ће повезати Јермене у Карабаху са Јерменијом, јер ће град Лачин доћи под контролу Азербејџана"

То се и десило, Лачин сада држе Азербејџанци, а Баку је изградио нови пут. Тај алтернативни пут који Јермени сада користе, такође надгледају руски војници. Али у Јерменију и назад могу само они Јермени који у Нагорно Карабаху имају пребивалиште.

После рата 2020. овде је у мировну мисију дошло око 2.000 руских војника, налазе се на свим тачкама који раздвајају територије на којима живе Азербејџанци и Јермени. По мировном споразуму Руси би требало овде да остану до 2025. године. Наравно, Јермени траже да Руси остану дуже, док Азербејџанци кажу да су обавезе из мировног споразума јасне.

Ипак, оно што је новост је да су после рата у Карабах оси руских дошли и турски војници. У јануару 2021. у месту Агдам, који држе Азербејџанци а које се граничи са територијом на којој живе Јермени, отворен је заједнички руско-турски безбедносни центар за надгледање ситуације у региону. У другом рату Турска је била међународни посредник на страни Азербејџана и пружала му војну подршку.

„Турска је имала важну улогу у рату у Карабаху не само на међународној нивоу као посредник за Азербејџан, него и извозећи дронове 'бајрактар тб2' који су били веома ефикасни у азербејџанској одбрани од Јермена", каже новинарка Есра Езтирк, бивша саветница Министарства одбране Турске. „Сада, заједно са руским војницима, Турци надгледају мир у Карабаху. Та подршка и позиција посматрача са стране Азербејџана и Јерменије треба да буде подједнака. Нико не може да каже да ће Турска подржавати Јерменију и нико не може да каже да ће Русија бранити Азербејџан."

Турска је природни савезник Азербејџана. „Један народ, две државе", синтагма је која се често чује. Понављали су је и Кемал Паша Ататурк и Хејдар Алијев, оснивач модерног Азербејџана и отац садашњег председника Илхама Алијева.

Породица Алијев влада овом земљом од 1993. године, билборди са ликом старијег Алијева могу се видети широм земље. Али осим са Турском, Алијеви су од деведесетих година до данас покушавали да имају најбоље могуће или бар не лоше односе и са Русијом.

До је Јерменија свих ових година била у одличним односима са Москвом, и као део безбедносног савеза ОДКБ, Азербејџан се одлучио за политику несврставања, не везујући се ни за један војни или политички блок.

Русија је имала добре односе и са Бакуом и са Јереваном, и једној и другој земљи је продавала оружје, а у јесен 2020. за Азербејџан је било најважније шта каже Владимир Путин.

Наиме, један члан ОДКБ-а говори исто као и члан 5. НАТО-а: „напад на једног је напад на све". Међутим, Русија никад Нагорно Карабах није признала као независну територију, па зато 2020. није реаговала. Азербејџанци су у рату победили, Јермени су до данас разочарани Москвом.

„Русија је такође наш добар партнер, данас те односе зовемо стратешким након што смо потписали Декларацију о савезничкој сарадњи почетком ове године", каже Есмира Јафарова. „Са Русијом смо одувек имали добре економске, културне и политичке односе који се базирају на економији и међусобној користи."

Да ли се нешто променило код Јермена? После пораза, они су веома фрустрирани. У септембру овде године, у главном граду Јеревану одржани су протести, а људи на улици су тражили да земља иступи из ОДКБ-а. „ОДКБ је постао бескорисна организација за нашу државу, она само брине о руским интересима, нису нам помогли у време рата са Азербејџаном, Америка и Европа су наша последња нада..." - то су неке од парола које су се чуле у Јеревану.

Негде у то време главни град Јерменије посетила је председавајућа Представничког дома САД-а Ненси Пелоси. Повод су били поновни сукоби на азербејџанско-јерменској граници у којима су погинуле стотине војника. Први пут после дуго времена сукоби тада нису избили и у Нагорно Карабаху. Али Ненси Пелоси је из Јерменије поручила да је Баку био тај који је започео гранични конфликт са Јерменијом и снажно осудила азербејџанске нападе.

„Нисмо били срећни због тога што је урадила", каже Есмира Јафарова. „Али у исто време смо схватили њене мотиве, знамо да долазе избори у новембру за Конгрес и она је покушавала да добије неке гласове, да оправда новац који прима од јерменског лобија у неким федералним државама, нарочито у Калифорнији. Такође схватамо да често оно што парламенти раде није увек у сагласности са званичним ставовима државе. Али мислимо да то није био добар потез јер не само да штети нашим односима, већ штети и улози коју САД могу да имају у постконфликтној нормализацији између Јерменије и Азербејџана."

Прашка слика и наличје

Иако је за Европу на недавно одржаном самиту у Прагу најважнија тема била Украјина, за Кавказ је најважнији био снимак на којем заједно стоје премијер Јерменије, председник Азербејџана и председник Турске.

Јерменски премијер Никола Пашињан недавно је разбеснео Јермене из Нагорно Карабаха изјавом да тај регион неће бити део новог мировног споразума са Азербејџаном. Рекао је и да Запад од Јеревана тражи да спусти летвицу кад је реч о Карабаху, и додао да судбина те територије треба да буде одлучена од стране изабраних представника у Степанакерту.

Јермени из Карабаха су то схватили као поруку да су препуштени сами себи и окрећу се свом природном савезнику - Кремљу. Пажљиво прате ситуацију у Украјини. Председник самопроглашене Републике Арцах Арајик Харутијунијан недавно је честитао Владимиру Путину 70. рођендан. Из Степанакерта се чују и поруке да оно што важи за Херсон, Запорожје и Доњецк, треба да важи и за Арцах.

Али како ствари стоје,  ствари се у овом региону ипак одвијају другачије. Азербејџану једна ствар иде не руку - гас и нафта. Након рата у Украјини и западних санкција Русији, Баку је постао пожељна адреса за Европу пред зиму. Планови Бакуа су да до 2027. удвостручи извоз енергената, али о томе се не говори превише гласно, одлука се вага и због односа са Русијом.

Случај Начхивана 

Иако све изгледа као потпуна победа Азербејџана у рату за Карабах, Баку инсистира на још једној ствари. Наиме, у саставу Азербејџана налази се и аутономна република Нахчиван, али то је територија физички одељена од остатка земље. Између ова два дела Азербејџана налази се територија која Јерменију повезује са Ираном.

Мировни споразум који су 2020. потписали Владимир Путин, јерменски премијер Никола Пашињан и азербејџански председник Илхам Алијев подразумева да ће два дела Азербејџана бити повезана преко такозваног Зангезур коридора. Тај коридор није важан само за Азербејџан јер доноси копнену везу два дела земље, то је и међународни економски коридор, који би требало да овај регион усмери ка економији, уместо према рату.

Азербејџанци увелико граде пут који води ка овом подручју и поправљају пругу на коридору чији је најважнији део, онај који иде уз границу са Ираном, уништен још током првог рата пре тридесет година. Мештани појединих јерменских насеља уз коридор негодују због тога што би могли да виђају азербејџанску тробојку. Неки стратези из Бакуа чак упозоравају да би, ако се Зангезур коридор не изгради, могло доћи до нових сукоба.

За Есмиру Јафарову није питање да ли ће Јерменија испунити услове из мировне декларације, него када ће то учинити: „Постоје обавезе које су потписане у новембарској декларацији. Члан 9 каже да све комуникације у региону морају да буду отворене, мора да постоји несметан проток људи и робе дуж овог коридора. То је важно јер даје шансу миру после толико мржње и насиља. Зато сви морају да се држе обавезе које су потписали."

Оно што највише брине Јермене, па и друге у региону - јесте шта ће се десити 2025. године, када руски мировњаци напусте Црну башту на планини. То јест, ако је напусте? Да ли ће Јермени који остану бити безбедни?

„Наравно, ми кажемо да су то наши грађани", каже Есмира Јафарова. „Постоје етничке мањине различитог порекла у Азербејџану и они овде живе много деценија. Јерменска популација у Карабаху неће бити у другачијем положају. Наравно да ћемо им пружити безбедносне гаранције, по законима и уставу Азербејџана."

Азијски Балкан

Иако је Збињгев Бжежински овај део света назвао „азијским Балканом", јужни Кавказ и Кавказ уопште прича је за себе.

О азербејџанском ратном успеху од пре две године, данас сведочи Музеј ратних трофеја. Смештен је у главном граду Бакуу, на обали Каспијског језера. Тамо се могу видети заробљени јерменски тенкови, камиони, наоружање. Музеј ратних трофеја служи да покаже понос због победе у „патриотском рату", како га овде зову.

Азербејџанци значајан део прихода од нафте и гаса данас одвајају за Карабах. По неким проценама до сада су издвојили око 2,5 милијарде долара. Али то издвајање није тако једноставно као што можда изгледа са стране, пошто сваки Азербејџанац мора да одваја из свог џепа у земљи са не тако малим социјалним разликама.

Ипак, око Карабаха Азербејџанци су уједињени. Након Физулија, и овде планирају да изграде два међународна аеродрома. Од укупно милион Азербејџанаца који су пре 30 година овде живели, верују да би у Карабах могло да се врати њих више од 900 хиљада.

И можда најважније - у Бакуу верују да више нема промена на терену, нема враћања на старо. Азербејџан је дуго чекао свој историјски тренутак, сада верују да је он дошао.