Промене у спољној политици и дипломатији у дигиталном добу: Од „твитпломатије“ до „техпломатије“

Дипломатија се радикално мења пред нашим очима. Пред новим изазовима, њена структура и методе се мењају, а настаје све више њених праваца. Истраживачка литература је буквално препуна назива – хуманитарна дипломатија, научна дипломатија, интеграциона дипломатија, културна дипломатија, спортска дипломатија, мрежна дипломатија, парадипломатија.

Две велике савремене промене утицале су на нову улогу технологије у дипломатији. Прва је пандемија ковида 19 која је произвела „дигиталну онлајн дипломатију“ као последицу политике „друштвене дистанце“ која је веома брзо постала глобална норма понашања.

Друга промена односи се на вештачку интелигенцију и њене потенцијале употребе у јавној сфери, од новинарства, писања, преко дипломатије до глобалних питања безбедности и очувања њихове људске природе. Вештачка интелигенција је „способност дигиталног рачунара или компјутерски контролисаног робота за обављање задатака који су својствени интелигентним бићима“. Она је још увек у раној фази, али то је технологија која напредује много брже од других - чак брже од интернета.       

Високе технологије постале су главни изазов традиционалној пракси спољне политике. Дигитална дипломатија је направила значајне промене у овој пракси. Електронски медији и друштвене мреже почели су да се такмиче са извештајима амбасада, јер директно достављају информације са жаришта у реалном времену. Као што знате, вест о терористичком акту 11. септембра појавила се на друштвеним мрежама девет минута раније него што су је објавиле главне новинске агенције.

Нећемо да кажемо да је иновација негативна или позитивна, нити припадамо онима који сматрају да су дигитализација, савремене мреже и технологија свемогуће решење и да ће бити супституција дипломатији или било којој другој људској креативној делатности. Свака новост, новина, иновација, носи у себи двоструку природу. Рецимо, најстарије монотеистичке, аврамовске религије, хришћанство и јудаизам, против су иновација. Ислам је такође снажно усмерен против „новина“ и промена изворних учења. Иако се фундаментализам најчешће повезује са исламом, он је заправо настао у хришћанству. Промене и иновације као и жеља за њима, најчешће су биле повезиване с јеретичким размишљањима. Отуда је прогон јереси готово увек био прогон нових тумачења, схватања и објашњења религијских пракси. Ислам као илустрација отпора променама и „новотаријама“, за нас има вредност због лингвистике: појам „бида“ што на арапском значи „новина“, „новотарија“, уклапа се с нашим појмом „беде“, не само као социјалном ознаком, него као „невољом“: „Навукао је себи беду на врат“. Онај ко по сваку цену жели новине и промене, неретко упада у невоље и проблеме. 

Дигитална дипломатија

Пракса ширења дигиталних приступа у деловању спољнополитичких институција с правом се може назвати револуционарном. Владе и међународне организације увиделе су колико дигитална дипломатија мења правила игре у међународним односима. Директна комуникација на друштвеним мрежама омогућава брзо извлачење закључака о развоју ситуације, изношење става и полемику с противницима.

Употреба мрежа променила је праксу дипломата у руковању токовима информација, планирању стратегија, организовању преговора, па чак и у управљању кризама. Нове технологије постале су озбиљна помоћ у прикупљању и анализи неопходних података за развој опција за дипломатску реакцију и планирање спољнополитичких корака. Много је бржа интеракција не само са страним партнерима, већ и између одељења самих министарстава, његових служби и представништава у иностранству. У Стејт департменту је више од 300 запослених одговорно за развој дигиталне дипломатије у 35 различитих области електронске комуникације, у америчким иностраним мисијама број стручњака за електронске комуникације приближава се 2.000. Према статистикама, лидери 193 државе УН имају налоге на Твитеру и другим друштвеним мрежама.

Имајући у виду ширење електронских мрежа, дипломате се понашају као организатори онлајн дискусија, што им омогућава да директно утичу на расположење публике. У овом случају, дипломата мора одредити циљну публику и развити параметре за процену ефикасности свог рада. Наравно, познавање рада на рачунару није довољно – главни задатак је стратешки искористити потенцијал дигиталних платформи за постизање унапред постављених циљева. При томе, не смемо заборавити да се без стратешког компаса, само методом покушаја и грешака, не може максимизирати утицај присуства у мрежама и од свог дигиталног профила направити диригента спољне политике. Дигиталне технологије нису у стању да надокнаде недостатке аутора спољне политике.

Мрачна страна

Нове технологије имају и мрачну страну. Алгоритми за дистрибуцију поруке омогућавају брзо промовисање искривљених информација на друштвеним мрежама, штавише емоционално обојених, што дезинформисани корисници доживљавају као још једну потврду својих погрешних ставова и страхова. Имајући у виду ове појаве, постаје све потребније пратити Париски позив на поверење и безбедност у сајбер простору (од 12. новембра 2018) како би се промовисало широко прихватање и примена међународних норми за одговорно понашање, као и мере за изградњу поверења у сајбер простор.

У вези са растућом популарношћу дигиталне интеракције, поново је почело да се говори о „крају дипломатије“. Конкретно, у вези са публикацијама Викиликса. Тајна преписка дипломата постала је јавна. Дакле, поставило се питање: да ли је могуће одржати поверљивост у сајбер простору? Или треба да следимо савет Никола Макијавелија, који је веровао да „искреност и поштење“ не долазе до изражаја у дипломатији?

Заиста, често су покушаји да се сакрије иза вела тајне контрапродуктивни. Можда управо та велика отвореност доприноси успостављању поверења у партнере, које је толико важно у дипломатији.

Али, шта је данас тајна?

Тајна је обично краткорочна и омеђена је временом дешавања очекиваног догађаја. Када се он догоди или не догоди, информација о томе нема употребљивост тајне. Она остаје само као сведочанство да ли је била тачна или погрешна.  

Предвиђање догађаја

Сада постоји модеран тренд повезан са концептом великих база података, тзв. big data.  Реч је о огромним количинама података, који се захваљујући интернету претварају у најважнији материјал не само за специјалне службе, већ и за истраживаче (психологе, трговце итд.). Анализа огромних количина података не открива узрочно-последичне везе, али пружа увид у оно што ће се следеће догодити.

У ситуацији када традиционалне методе не функционишу, мора се тражити начин да се квантитативне методе примене на међународне односе.

Ова технологија може послужити као метафора за све што се данас дешава у светској политици, у светском информационом окружењу. Свет је постао дубоко и фатално непредвидив. И њиме, рекао бих, више не може да се управља. Али, без обзира на одсуство управљања, односно поштовања и функционисања норми међународног система, то не значи да догађаји немају своју логику. 

Стари светски поредак је престао да постоји, а нови још није настао. Ово је, рецимо, написао Хенри Кисинџер у својој „Дипломатији“ која се појавила пре више од 30 година: „Ако либерални светски поредак не успе, њега ће заменити хаос.“

Јасан пример непредвидивости је то што у протеклих четврт века није унапред предвиђен ниједан грандиозан догађај који је променио ток историје: ни слом комунизма, ни распад СССР-а, ни почетак масовне терористичке кампање, нити „арапско пролеће”. А ово су прекретнице које су окренуле светски политички развој наглавачке. Десили су се као сензација, изненађење. Касније су почели да говоре да је другачије немогуће. Још 1990. ЦИА је тврдила да је СССР још увек јак и тражила је новац да му се супротстави. Ово је пример како бирократија није у стању да предвиди шта ће бити. Сада се ствари, како се чини, само погоршавају. 

Невероватан проток информација утиче на способност држава да се представљају у свету. Држава као структура изгубила је монопол на сопствени имиџ. Раније је имала довољно алата да својим грађанима и другим државама наметне сопствену слику о томе како изгледа. Некад је слика била адекватна, некад пропагандна. Сада су покушаји држава да се представе утопљени у токове информација које долазе са свих страна. Нови медији и средства комуникације дају значајан допринос овом процесу, чак и чисто квантитативно.

Израелски софтвер „Пегасус“ омогућава тренутну контролу и анализу садржаја комуникације на друштвеним мрежама. Рецимо, ако је протест у питању, анализираће се сви подаци који се односе на правац коментара, прихваћеност и посебно подршку. Од 2016, Израел поседује највећи број компанија за надзор по глави становника било где на планети. И као што случај са НСО-ом и „Пегасусом“ показује, приватна индустрија надзора је у стању да се вине високо захваљујући обиљу бивших израелских војних интернетских шпијуна жељних да се укључе у ово уносно и већином нерегулисано поље. 

Кисинџер и вештачка интелигенција

Иако је целу своју каријеру посветио традиционалним питањима дипломатије, међународних односа и историје, бивши државни секретар и нобеловац Хенри Кисинџер у својој 98. години стекао је потпуно нову област интересовања, технолошки најсавременију и најмање познату: вештачку интелигенцију. Постао је заинтригиран након што га је Ерик Шмит, који је тада био извршни председник Гугла, убедио да присуствује предавању о тој теми на Билдерберг конференцији  2016. године.

Поменимо да је Ерик Шмит донедавно заједно са Илоном Маском био задужен за примену дигиталних решења и неких поља вештачке интелигенције у украјинској одбрани. То је трајало све док Маск није иступио са својим мировним предлогом који су украјинска страна и амерички председник Бајден оценили као неприхватљив, након чега је Бајден јавно затражио да се преиспитају Маскови пословни аранжмани, што још траје. 

Те, 2016. године, када је говорник на предавању описао рад компјутерског програма који ће ускоро моћи да се надмеће са светским првацима у кинеској игри „го“, Кисинџер се заинтересовао. Био је зачуђен сазнањем да би компјутер могао да овлада овом игром која је комплекснија од шаха. У њему сваки играч поседује 181 или 180 каменчића (у зависности од боје коју одабере), наизменично размештених на претходно празној табли, а победа иде оној страни која, доносећи боље стратешке одлуке, паралише противника ефективнијом контролом територије.

Уводничар је инсистирао да се ова способност може програмирати. Његова машина је, како је рекао, овладала вештином играња тиме што је саму себе увежбала. Познајући основна правила „гоа“, компјутер је одиграо безброј игара против самог себе, учећи на сопственим грешкама и тако унапређујући своје алгоритме. У току тог процеса превазишао вештине својих људских ментора. И заиста, у месецима након овог говора, програм вештачке интелигенције назван „Алфа-Го“ убедљиво је победио највеће светске „го“ играче.

Док је слушао како говорник слави овај технички прогрес, Кисинџера је  искуство историчара и повременог државника је навело да се замисли. Он је одувек веровао у снагу људске способности да креира свој поредак, ратом и миром, али увек на основу дубоко људских мотива и потреба. Судбина света решавала се на мировним конференцијама, уз дипломатско умеће и интелектуалну снагу. Сада је Метерних требало да уступи место алгоритму, а Париска конференција, која је требало да успостави мир који ће окончати сваки рат и то на основу научних чињеница и спознаја које је Вудро Вилсон донео у Европу преко своје групе „Истраживање“, требало је науку препусти машинама које су перпетуум мобиле знања и које саме себе уче?

За јединог преосталог хладноратовског дипломатског колоса, није било сумње да се свет налази пред судбинском променом.  Какве ће бити историјске последице машина које подучавају саме себе – машина које стичу знање процесима својственим само њима и примењују га за циљеве који потенцијално остају ван оквира људског разумевања? Да ли ће ове машине научити да међусобно комуницирају? Како ће доносити одлуке пред мноштвом опција? Да ли је могуће да људска историја доживи судбину Инка који су се суочили са шпанском културом која је била ван оквира њиховог разумевања и на коју су гледали са страхопоштовањем? Да ли смо на ивици нове фазе људске историје? 

Техно-амбасадори

Данска је, према Индексу развоја информационих технологија, препозната као најнапреднија земља Европске уније по дигиталним показатељима. Именовањем амбасадора Каспера Клунија за првог представника у свету „гиганта модерне технологије“ – Епла, Амазона, Фејсбука, Гугла, Твитера – данско Министарство спољних послова потврдило му је ову репутацију.

Данци су у априлу 2019. заједно са аустралијским Министарством спољних послова организовали самит технолошких и сајбер амбасадора из 22 земље у Силицијумској долини. У Уједињеним Арапским Емиратима почела је обука за будуће техно амбасаде на Дипломатској академији УАЕ. Иначе, управо у овој земљи појавио се први светски министар за вештачку интелигенцију. Пре две недеље с њим се у Дубаију срела премијерка Србије Ана Брнабић. Србија такође развија своју стратегију за вештачку интелигенцију.

Џон Кери, као шеф Стејт департмента САД, сугерисао је да у садашњој ситуацији чак и сам појам „дигитална дипломатија“ постаје прошлост, пошто је сва дипломатија постала дигитална.

Мало је вероватно да ће се суштински садржај дипломатије – изградња односа и њихово управљање – развијати без директног и сталног међуљудског контакта. Тешко је поверовати да се преговарање о вредностима и интересима може поверити машини и да ће се механичким средствима постићи поверење и међусобно разумевање, основа успешног дипломатског деловања. Дипломатија је била и остала метод институционализоване, углавном међуљудске, комуникације усмерене на посредовање, помирење и развој сарадње.

Томас Ман је уметност називао „веома озбиљним вицем“. Некада је дипломатија готово позориште, али са веома крупним улозима. О томе јасно сведоче неки примери с нашег подручја из деведесетих година и балканских сукоба.

Природна интелигенција Холбрука и Милошевића

У својој аутобиографији, Алија Изетбеговић пише: „Каже се да су дипломатија и моћ две различите стране једних теразија. Што ти је већа моћ, дипломатија ти је мање потребна. У крајњем случају – ако се ради о супер-сили – дипломатија ти уопште није неопходна. “

Управо су деведесете биле један од врхунаца дипломатских напора. Али, тешко да би било који алгоритам био у стању да креира драму и напету преговарачку атмосферу између две хазардерске психологије – Слободана Милошевића и Ричарда Холбрука. Холбрук се није устезао да, када год може, обмане сву тројицу балканских председника.

Тако је усред једног од бескрајних састанака, Холбрук назвао саветника за националну безбедност Леслија Гелба: „Хеј човече, ево ме у Слобином кабинету. Рекао сам му да и ти неумерено трошиш кубанске цигаре и питао га да ли има коју за тебе. Рече да ће ти послати читаву кутију, али ја му нисам поверовао, јер ионако стално лаже. Је л’ тако да стално лажеш Слобо?“, завршио је подсмешљиво Холбрук, обраћајући се директно Милошевићу.  То позориште било је намењено и најбољем пријатељу у Њујорку и омиљеном  београдском сабеседнику.

Милошевић је у одговору био још директнији, зачињавајући свој енглески речју „fuck“ и подбадајући Холбрука: „Ричард Чарлс Алберт Холбрук. Откуд ти сва та четири имена? Знаш ли ти како се уопште зовеш?“ Или: „Што су ти ревери увек подигнути? Ти си политичар – а сви ви политичари имате нешто тако подигнуто. Код Туђмана је то фризура као код ракуна, а код тебе ревери.“  

Вештачка интелигенција има потенцијал да покрене дубока егзистенцијална и филозофска питања о „примату људског разума“ и улози људи у свету. Верујемо, међутим, да неће бити у стању да достигне ни Холбрукову амбицију, а ни Милошевићево лукавство.