Русија и Запад, или о једној неузвраћеној љубави

Русија је једина велика европска нација чија елита ни после векова крваве историје, погибељи и страдања, не успева да разуме своју позицију на глобалној сцени и да се према томе рационално и јединствено одреди. Комплекс инфериорности, незрелост, наивност, конформизам па и саможивост, трајне су карактеристике значајног дела руске елите. Реч је о оном делу елите која као да одбија да одрасте и која не разуме ни корене ни дубину русофобије на Западу. То је свет који лебди у троуглу политичке инфантилности, наивног прозападног романтизма и провинцијализма. (Провинцијализам о коме је реч је великим делом последица дуге, самонаметнуте изолованости СССР-а од западног света чије се лоше последице и данас осећају.)

У овом тексту бих подсетио како су и код великих руских умова (попут Достојевског), или код умова за које понеко мисли да су велики (попут Солжењицина), постојале заблуде које није лако разумети. Ово и овакво стање свести може објаснити и појаву недораслих политичких фигура попут Горбачова или Јељцина, или дводеценијску хамлетовску неодлучност председника Путина чије су лидерске способности, по мом уверењу, жестоко прецењене.

Словенофилски део руске елите је одавно, бар од средине 19. века, добро анализирао русофобне феномене и објашњавао их током полемика с прозападњачким делом руске интелигенције. Русофобија није продукт руске параноје и о њој пишу и они западни аутори који на Русију гледају ако не са симпатијама, онда свакако с разумевањем. Али реч је о мањини коју су медији и политичке структуре на Западу увек маргинализовале, спречавајући њихов утицај на јавно мњење.

Данас, у контексту украјинског рата, ваља рећи и да немали број западних аналитичара објективно сагледава узроке овог рата и разуме оно што, парадоксално, руска „либерална“ и прозападна елита није у стању или не жели да разуме. У том делу друштва се најчешће срећу инфантилни ставови о свету и геополитици. Овде није реч само о корумпираним, маргиналним ликовима којима је презир према сопственом народу једина роба коју могу да понуде западним купцима. Та понуда је велика, конкуренција понуђача је жестока и на том тржишту није лако опстати. Данас то јасно виде и руски „независни“ медијски делатници који су напустили Русију и тумарају Европом тражећи спонзоре. Корак по корак и ти „добри Руси“, у егзилу, на својој кожи почињу да осећају русофобију.

Инфантилизам Виктора Јерофејева… с погледом на Ардене

Непосредан повод за осврт који следи добио сам читајући текст познатог руског писца Виктора Јерофејева, који је „Политика“ у свом културном додатку пренела из немачког „Цајта“ (24. децембра 2022.). Јерофејев у свом тексту резигнирано обавештава јавност кроз какве муке пролази у Немачкој. Текст не инспирише својим квалитетом, већ супротно – баналношћу, па и потпуним политичким инфантилизмом.

Читалац који прати оно што се догађа на западној медијској сцени би можда очекивао да Јерофејев, згрожен русофобном пропагандом каква од Другог светског рата није виђена, упозорава на опасне последице подстицања такве атавистичке мржње. Не. Јерофејев у свом дугом тексту пише о мукама кроз које пролази у покушају да отвори рачун у немачкој банци и добије кредитну картицу. Прикладно, амбициозан наслов текста је „Кафкијански апсурд у Дојче банци“.

Месец дана након почетка украјинског рата Јерофејев је с породицом напустио Русију и, како пише, „атмосферу лажи и репресије“ и допутовао у слободну Немачку у којој, дабоме, нема ни лажи ни репресије. Јерофејев је добио посао гостујућег професора књижевности у Линебургу. Дочекан је „срдачно“, а фондација „Хајнрих Бел“ му је обезбедила удобан смештај.

Укратко, све је почело да не може бити боље, кад наједном … „Замислите, живите у Дому Бела са чаробним погледом на Арден, завршавате свој нови роман, учествујете у радијским и телевизијским емисијама престижних немачких медија и, наједном, из чиста мира, доспевате у Кафкин роман и постајете његов антијунак.“

После овог идиличног почетка, следи опис пишчевих банкарских мука. (Руски грађани су под финансијским санкцијама ЕУ, па то није заобишло ни Јерофејева.)

Јерофејев је дирнут пажњом којом је дочекан: „Давно сам ценио високу хуманистичку културу Немачке и сада сам се упознао с њеном гостољубивом штедрошћу, која је, наравно, пријатно запрепастила моју жену и децу.“ Пријатно се запрепастила чак и његова четворогодишња ћерка, како то бива код деце у том узрасту. Овде је писац, опхрван захвалношћу, мало слободније појачао свој исказ како би, вероватно, дирнуо сентименталну немачку публику, осетљиву на децу.

Ко прочита текст Јерофејева стећи ће утисак да је „банкарска русофобија“ вероватно једини облик русофобије који данас постоји на Западу. Огорчење пишчево је такво, да он „банкарски третман Руса“ упоређује с третманом једног другог народа, знатно раније, под нацистима. Да којим случајем Руси могу без проблема да отварају рачуне у западним банкама, све би било у реду и тај једини русофобни феномен би ишчилио.

У својим медијским наступима Јерофејев се, како то и приличи просвећеном руском либералу, енергично не слаже с руском политиком и енергично се слаже са западним виђењем рата у Украјини, а поготово с Путиновом улогом у њему. У једном новинском интервјуу Јерофејев је дао и своју дубокоумну, психоаналитичку дијагнозу узрока рата. По њему, рат је почео због тога што је Путину било досадно, а до таквог закључка Јерофејев је дошао анализирајући фотографије руског председника. То је вероватно једини рат који је почео због пуке досаде једног човека.

Банални текст Јерофејева само је карикатура неких опаснијих феномена који већ вековима прате руску елиту и који су темељ њеног сервилног односа према Западу. А на том се терену срећу муке и дилеме много озбиљнијих представника руске мисли но што је то инфантилни Јерофејев. 

Достојевски и романтична, јеванђељска љубав према Европи

„О, европски народи и нису свесни колико их ми волимо! Ја верујем да ћемо ми, заправо поколења која долазе за нама, сви схватити да бити прави Рус то значи: настојати да се све европске противуречности измире и то заувек, наша ће руска душа бити излаз из туге европске, наша је душа свељудска и свеуједињавајућа и она са љубављу пригрлити сву браћу и она ће, може бити, рећи и последњу велику реч опште хармоније, братске слоге свих народа по закону Христовога јеванђеоског учења! … Да је Пушкин поживео дуже он би, може бити, саздао бесмртне и велике руске ликове који би били разумљиви нашој европској браћи, који би нам ту браћу много више приближили него што је то сада случај, можда бисмо ми успели да им објаснимо сву истину наших тежњи и тако би нас они боље разумели него што нас сада разумеју – престали би да гледају на нас надмени и са неповерењем као што то за сада чине.“ 
(„Дневник писца 1877-1881“, Партизанска књига, 1982, стр. 449-450)

Горњи цитат је део из чувеног говора који је Достојевски одржао јуна 1880, поводом откривања споменика Пушкину у Москви. Седам месеци касније Достојевски је преминуо.

У овим хуманистички и хришћански обојеним речима, за које и сам Достојевски каже да могу деловати „емотивно, преувеличано и нереално“, садржана је трагична заблуда с којом су живеле генерације руске интелигенције. У самој сржи те заблуде је веровање да неспоразуми с Европом проистичу из тога што Европљани не разумеју ни Русију ни Русе. А када би Европа разумела Русију, е онда би …

Читаоцу би могло изгледати да је Достојевски залутао у овај мој текст и да би било боље да сам за пример узео прозападњака Тургењева. Они који боље познају дело Достојевског, сетиће се да он у својим политичким текстовима није био наивни идеалиста и да није подлегао заблудама. Његово разумевање Русије и руског карактера, његово разумевање политичких процеса у Европи, као и његова луцидна предвиђања су често била пророчки тачна. У својим ставовима он се не разликују битно од руских мислилаца „реалиста“, попут словенофила Николаја Данилевског или православног „универзалисте“ Константина Леонтјева, на пример.

Узгред, Леонтјев, који је високо ценио Достојевског, критиковао је поменути део говора (посвећеног Пушкину) у свом есеју „О светској љубави“:

„А онда, изненада, тај говор! Опет ти 'народи Европе'! Опет та 'последња реч свеопштег помирења'' - Зар и ти, сине Бруте! Авај, и ти!...“ 
(К. Леонтијев: „Исток, Русија и словенство“, Логос 1999)

Јануара 2014. поставио сам на свом блогу изводе из познатих „Дневника писца” Достојевског. Његови луцидни и прозорљиви увиди су ме навели да тај прилог назовем „Двадесет први век очима Достојевског“. У делу који се односи на Европу, Достојевски пише (хронолошки после поменутог говора):

„Европа је спремна да нас похвали, да нас и по глави помилује али нас неће признати за своје, презираће нас и потајно и отворено, сматраће нас за људе нижега реда, ми смо њој одвратни, да, одвратни смо јој посебно када јој се вешамо о врат и када је братски љубимо.“
(„Дневник писца 1877-1881“, стр. 517)“

Или, једно још раније, пророчко запажање:

„Када би се догодило да и Русија одлучи не да нешто нарушава, него само да поведе рачуна о својим интересима – одмах би се све остале 'равнотеже' уједињавале у једну и кретале би на Русију: 'Ето, нарушавате равнотежу' говорили би.“
(„Дневник писца 1876“, стр. 284)

Како помирити цитиране делове из говора Достојевског и његова бројна запажања која су у апсолутној супротности с тим говором? Верујем да је овде била реч о очајничкој нади, о сукобу разума и срца, где срце не може да прихвати постојање ирационалне, инстиктивне, готово вечне мржње које никаква јеванђељска љубав не може да надвлада. Ако оваква оцена звучи превише грубо, запитајмо се да ли међу великим европским писцима постоји неко ко је изговарао сличне реченице и позивао на јеванђељску, или какву другу љубав према Русији.

Ако је лирска епизода из говора посвећеног Пушкину поникла у бољем делу душе Достојевског, агресивни политички ставови Солжењицина које је он деценијама износио на Западу током свог изгнанства, долазили су из мрачнијег дела његове душе. У својим говорима и политичким текстовима Солжењицин је показивао запањујуће неразумевање западног света, његових циљева и политичких процеса који су се одвијали на глобалној сцени, и то пред његовим широм затвореним очима.

Солжењицин, или о руском провинцијализму

Александар Солжењицин је у изгнанству, као апатрид, провео око 20 година – од 13. фебруара 1974. па све до 27. маја 1994. када се вратио у Русију. Током изгнанства је краће време живео у Немачкој и Швајцарској, да би се потом 1976. преселио у САД, у Вермонт, где је остао до повратка у домовину. Куриозитета ради, када је изгнан из Русије, и он се обрео у дому Хајнриха Бела којег помиње Јерофејев.

За разлику од „модерних“ руских емиграната, Солжењицин није био сервилан према својим домаћинима и није се уздржавао од оштре критике различитих аспеката западног живота. Солжењицин је критиковао западни конзумеризам, недостатак духовности, мањак грађанске храбрости, демократске механизме који су препрека владању, вишак права и мањак обавеза западних грађана, итд. Ова врста конзервативне критике га је изложила нападима с различитих страна западног политичког спектра.  (Солжењицинови ставови су расути у говорима и ауторским текстовима. Најпознатији су његов харвардски говор из 1978. „A World Split Apart“ и текст из „Форин аферса“ из 1980. „Misconceptions About Russia Are a Threat to America“)

Свако ко је у комунизму тешко страдао само зато што је изговорио или написао нешто што се моћницима није допало, има право на сваку врсту гнева, па и мржње према таквој држави. Невоља са Солжењицином је што су његов антикомунизам и мржња према СССР-у (не према Русији) мрачили разум. Ако је у његовим критикама Запада било луцидности, његове геополитичке анализе и наступи су се граничили с болешћу, а повремено су биле и будаласте.

Један од таквих будаластих исказа везан је за Други светски рат. По Солжењицину, САД није требало да кроз Lend-Lease програм помогне и ојача Стаљина и омогући му да добије рат. Демократске државе су морале саме да поразе Хитлера јер су за то имале снаге.

Када је реч о послератном свету, по виђењу писца, на једној страни геополитичке поделе је немоћни и неодлучни Запад, а на другој агресивни, експанзионистички СССР. Наивни Запад то није у стању да види па је пророк, нови Јеремија, дошао да их упозори. Солжењицинове јеремијаде и вапаји ове врсте стално су се понављали.

У складу с таквим разумевањем геополитике је и његова критика детанта седамдесетих година. Позиви на обрачун са СССР-ом су често звучали као позив на нови светски рат. Он је уверавао светску јавност да је коегзистенција с комунизмом немогућа и да СССР жели да овлада светом кроз војно освајање, тероризам или кроз суптилно подривање друштава изнутра. Западна Европа је у непосредној опасности да буде покорена, а западни политичари су наивни када верују да СССР жели мирољубиву коегзистенцију. Како Солжењицин мисли, „источна политика“ Вилија Бранта је самоубилачка по Немачку, америчко напуштање Вијетнама је огромна грешка, као што је грешка и толерисање Кубе и њених активности у Африци.

Солжењицин је био и велики поштовалац лика и дела папе Јована Павла II с којим се и срео крајем 1993. Писац је избор овог папе сматрао божјим даром и подржавао је не само папине нападе на комунизам у Европи, већ и његов оштар однос према католичким црквама у Латинској Америци и теологији ослобођења коју су оне заступале.

За разлику од руских инфантилних либерала, за разлику од руских православних романтичара, код Солжењицина доминира политички провинцијализам. Он није успео да разуме западни свет и његове циљеве, иако је у његовом епицентру провео двадесет година. Тек по повратку у Русију и на њеним развалинама, Солжењицину је почело да се бистри, али недовољно и сувише касно. („Русија у провалији“, Паидеиа 1999.) Његова дисидентска слава је избледела, и он је престао да буде важан не само на Западу, већ и у Русији. (Јерофејев је, на пример, отписао Солжењицина као провинцијалног учитеља и лошег писца.)  

Чему би Карл Шмит могао да подучи Русе

Када би у Русији било памети, тада би у школске програме, као обавезна лектира морао да уђе Карл Шмит са својим чувеним есејом „О политичком“. Ваљало би и да ђаци напамет науче његове најважније делове, а да сви они који улазе у државну службу полажу испит „из Карла Шмита“.

Руси би тако научили да се целокупна политичка сфера своди, како сам својевремено написао, само на једно: на јасно разликовање пријатеља и непријатеља где је пресудан политички тренутак управо онај „у коме се непријатељ у кристалној јасноћи препознаје као непријатељ“. У Шмитовом универзуму, непријатељ државе је онај ко негира њен начин живота или му је претња, свако ко је у егзистенцијалном смислу другачији, ко је странац, ко је „онај други“.

Сулудо је веровати, каже Шмит, да безазлени и немоћни народи, будући да никога не угрожавају, могу имати само пријатеље, или да ће непријатељ бити дирнут њиховом слабошћу и неспособношћу да се бране. У сфери сурове реалполитике, народи који верују у такве бајке, осуђени су на нестајање.

Непријатељ не долази само споља. Он може бивствовати и унутар државе и може је угрожавати. Шмит не скрива свој (хегелијански) став да држава мора стајати изнад друштва и да је то једини начин да се превазиђу, неутралишу и хармонизују појединачни или групни интереси. Под утицајем и свог вајмарског искуства, Шмит сматра да свако ко доводи у питање опстанак државе мора бити неутралисан и не може се заклањати иза права која му дају устав или закони. У екстремним, критичним ситуацијама, правне норме престају да важе и на њихово место долази политичка одлука.

Шмит оштро критикује политичку злоупотребу појмова „универзализам“, „хуманост“, „човечанство“. Универзализам и хуманизам у политичкој сфери представљају идеолошки инструмент империјалне, пре свега економске експанзије, а термини попут „пацифизма“ служе само да обману. У том лицемерном контексту рат је проглашен за неприхватљиво зло. С друге стране, санкције, интервенције и казнене експедиције, насилне пацификације и слична брутална политичка и војна средства постају сасвим прихватљива – у име хуманости, дабоме.

Позивајући се на универзализам и хуманост, и непријатељ као категорија престаје да постоји. Појам „непријатељ“, се стога замењује појмом „реметилачки фактор“ и тиме се противник дехуманизује и одузима му се сваки дигнитет и легитимитет. Он нарушава и угрожава глобални мир и универзалне вредности, па је стога ван оквира људскости и закона. Тако се подразумева да је оправдано разарати државе у име универзалних принципа хуманости, и то без формалне објаве рата. Критички антиципирајући време које долази, Шмит каже да ће се ратови вођени зарад очувања или увећања економске моћи, уз помоћ пропаганде претворити у крсташки поход и у рат у име човечности.

И управо на концепту политичког, баш онако како га Шмит дефинише, Запад изузетно успешно функционише, успут користећи ту хуманистичку реторику коју Шмит презире. Кристално јасно препознајући и именујући непријатеља, Запад води одлучну, истрајну и бескомпромисну политику свим средствима.

Разумети Русију

Дуготрајна, непрекинута русофобија не долази од неразумевања Русије. Она се не може објаснити ни страхом од Русије нити је последица сукобљених, рационалних геополитичких интереса како је то било у 19. или у 20. веку. Да је тако, русофобија би нестала (или бар ослабила) током протеклих тридесет година у којима је Русија трагично онемоћала и изгубила империју. Она је допустила да јој НАТО пакт дође на сам праг и да се сутра прошири и на Украјину, а прекосутра, када каква обојена револуција однесе председника Лукашенка, вероватно и на Белорусију.

Проблем Русије није у томе што Запад не разуме Русију. Драма Русије је што она не разуме Запад. Отуда то стално ишчуђавање руских политичара западним потезима на глобалној сцени – ишчуђавање које траје деценијама.

Да је Русија у „кристалној јасноћи“ препознала ко је њен непријатељ, да је своју политику водила у складу с таквим препознавањем, можда до распада СССР-а не би ни дошло или би тај распад имао другачије контуре. Тада не би било ни братоубилачког рата у Украјини, нити би се НАТО одлучио на нови, велики поход на исток. Руска слабост је тако постала кључни фактор глобалне нестабилности не само у Европи. А то нас враћа на почетак текста, на неспособност руске елите да постигне сагласје око националних циљева, интереса и средстава којима ће се ти циљеви остварити. Могло би се убрзо испоставити и да је и тренутно „ратно јединство“ у Русији кратког века.