Најважнији избори на свету у 2023. години: Турска бира Киличдароглуа или наставља с Ердоганом

Релативно лако је Реџеп Тајип Ердоган последње две деценије добијао изборе. Два пута је побеђивао на председничким изборима, његова Партија правде и развоја пет пута је побеђивала на парламентарним, прогурао је три референдума, од којих је последњи Турску суштински претворио у земљу са председничким системом. Али сада, на стогодишњицу оснивања Републике, као да су и Турска и Ердоган пред до сада највећим политичким изазовом – општим изборима који ће се одржати 14. маја.

Ердоганова партија поручује да су ови избори прекретница. Страни коментатори иду даље. „Најважнији избори на свету у 2023. години!“, кажу наслови и америчког „Форин полисија“ и британског „Економиста“. С тим осећајем, да се у Турској друге недеље маја решава много више од обичних избора у једној земљи, и ми смо кренули у Турску – у Анкару, па у Истанбул. 

Предизборна атмосфера

Незаобилазан предизборни политички фолклор на турским изборима су аутомобили који трубе у покрету, носе партијске заставе и гласно пуштају музику. Али сада тога нема, земља је још у жалости због катастрофалног земљотреса, тачније серије земљотреса, који су на истоку земље однели више од 50 хиљада живота. 

Наравно, има билборда и митинга, партијске заставе су свуда по граду, а штандови љутих противника – Ердоганове Партије правде и развоја (АКП) и опозиционе Републиканске народне партије коју је пре једног века основао Мустафа Кемал Ататурк (ЦХП) – неретко су постављени једни до других. Осећа се велика политичка тензија, али опет, на изненађење посматрача са стране, активисти са Ердогановог штанда пређу преко пута да попију чај код колега са штанда Републиканске народне странке, и обрнуто.

На штанду ЦХП-а у једном истанбулском кварту затичемо модерно обученог момка са минђушама у ушима који не говори само турски и енглески. Схвативши одакле долазимо, прилази нам. „Ја сам Анил Басарај Башић. Прво смо се презивали само Башић, моји су дошли из Новог Пазара 1965. године“, каже нам на лошем српском. Разговор настављамо на енглеском.

На Аниловом штанду пушта се марш настао на десетогодишњицу оснивања Републике. Али на штанду до Аниловог, где су присталице Ердоганове Партије правде и развоја, звучник је појачан и ништа се не чује од њихове песме „Реџеп Тајип Ердоган“.

Песму сам први пут чуо пре пет година у Сарајеву када је Ердоган био у кампањи за председничке изборе. Тада је желео да прикупи гласове турске дијаспоре, и када му Немачка није дозволила кампању у земљи где живи највећи Турака ван матице, он је изабрао Сарајево. „Он је глас потлачених, он је глас немог света, он снагу добија од својих људи – он је Реџеп Тајип Ердоган“, одушевљено се певале песму Ердоганове присталице из читаве Европе у сарајевској хали „Зетра“. Песма се и сада чује на истанбулском штанду Партије правде и развоја. 

„То је све нормално, време је избора, али прво морам да кажем да ми нисмо непријатељи, ми се само такмичимо на овим изборима“, каже нам Анил, активиста опозиционог ЦХП-, и наставља: „Надам се да ћемо убедљиво победити и да ће и у Турску стићи демократија и слобода. Они можда воле демократију али могу да кажем да председник наше партије господин Кемал Киличдароглу осећа демократију и жели да подели тај демократски осећај са свима у Турској, са свих 80 милиона наших људи.“

Ердоганов изазивач на овим изборима Кемал Киличдароглу је по професији економиста. Као и Ердоган, и он је политички ветеран, већ дуго је на челу Републиканске народне партије, али за разлику од садашњег председника Турске не прати га епитет победника. Ипак, истраживања јавног мњења, ако им се може веровати, кажу да ако неко има шансу да победи Ердогана на изборима, онда је то управо он. Наравно, у Ердогановој партији не мисле тако.

„Мислим да ће председник Ердоган победити у првом кругу и да ћемо такође победити и на парламентарним изборима, али не предвиђам да ћемо имати велику већину у парламенту“, каже у разговору за РТС бивши министар у влади Турске Акиф Чагатај Килич, истакнути члан Партије правде и развоја. „Као што знате, председник Ердоган је на прошлим изборима добио 52,5 одсто гласова, и сада ће бити слично томе. Реалност је таква да смо на власти последњу 21 годину. Ако погледате историју политичког живота у свету, не можете да нађете неку политичку партију која је на власти 21 годину. И даље смо број 1.“

С друге стране, новинар Јусуф Канли, некадашњи уредник и колумниста „Хуријета“, очекује другачији исход избора. „Мислим да однос између кандидата није 50/50, сада је 45/55 и Ердоган губи“, каже нам. „Сва истраживања јавног мњења показују да Киличдароглу за 5 до 9 процентних поена води. Чак и истраживања владајуће партије показују да је Ердоган 2 или 3 одсто иза њега. Надам се да је на овим изборима нација свесна за шта гласа, ми не гласамо за председника или парламент, већ гласамо за будућност Турске: да ли ћемо имати аутократску владавину једног човека или вишепартијску демократију. У том смислу ови избори су референдум.“

Може ли се знати победник у првом кругу? Кад смо то почетком маја питали упућене, они обазривији, а њих је већина, одговарали су да ће бити другог круга. 

Трећи човек

Осим два главна кандидата, Реџепа Тајипа Ердогана и Кемала Киличдароглуа, у председничкој трци била су још два кандидата. Тачније, била све до 11. маја, када је као ударна политичка вест у Турској одјекнуло да је Мухарем Инџе, лидер партије „Домовина“, кога су видели као трећепласираног на председничким изборима, одлучио да одустане од трке. 

Мухарем Инџе дуго је био посланик из редова опозиционе Републиканске народне партије. На унутарпартијским изборима за место председника ЦХП-а два пута је губио од Киличдароглуа, а 2018. је као републикански кандидат на председничким изборима изубио и од Ердогана. Ердоган је тада победио у првом кругу са 52,5 одсто гласова, Инџе освојио 30 одсто гласова. Пре две године Мухарем Инџе је напустио ЦХП, основао своју партију и постао слободан стрелац.

Током кампање није га било на телевизијама, није држао велике митинге, ишао је из града у град и причао са присталицама. „Ни левица, ни десница, ми смо на Ататурковом путу“, певале су његове присталице. Иако је Инџе веома критичан према Реџепу Тајипу Ердогану, опозиција, дојучерашњи Инџеови савезници, оптуживали су га да је Ердоганов тројански коњ.

Мухарем Инџе је политички веома непосредан. Пристао је и на разговор са екипом РТС-а у његовом предизборном аутобусу. На питање зашто нигде нема његових билборда, одговорио је: „Наша партија не добија новац од државе из фонда за изборе, немамо власт у општинама, наша кампања се заснива на великом труду. Нажалост нисмо у могућности да се рекламирамо, нисмо на билбордима, наш аутобус је стар и некад се поквари, али ми смо упорни, верујемо и дајемо све од себе у овој кампањи. Верујемо да ћемо успети“, рекао нам је Инџе почетком маја.

И таман кад се мислило да ће трећи човек унети још драме у иначе драматичну председничку трку, стигла је вест да је одустао од кандидатуре. Појавиле су се наводно обрађене лажне фотографије и снимци на којима је Инџе са женама и где се види како се вози у луксузним аутомобилима. Он је изјавио да је предмет прљаве онлајн кампање: „Више од четири деценије бавим се политиком, али да оно што сам видео за ових 45 дана кампање нисам видео никад.“

Анкете му нису давале превише гласова, у почетку око осам одсто, а онда му је подршка падала, по некима чак на два одсто. Процене су биле да је због његове кандидатуре, као и кандидатуре ултранационалисте Синана Огана за председничке изборе, Турска могла да гледа и други круг. Иинџеово одустајање, међутим, повећава шансе да Турска добије председника већ у првом кругу. Мало је вероватно да ће Синан Оган узети Инџеове гласове, па је питање коме ће они отићи.

Опозиција предвођена ЦХП-ом верује да Инџеово одустајање повећава њене шансе, али је рано за њихов оптимизам. У кампањи су га оптуживали да је узео новац од Ердогана, а сада га позивају да им се придружи у борби против Ердогана. Инџеова партија остаје у трци за парламент, за коју се очекује да ће бити још неизвеснија од председничке.

Осим Ердоганове Партије правде и развоја и њеног традиционалног савезника Странке националистичког покрета, уз Ердогана су и неке мање странке, попут партије сина Ердогановог политичког оца Неџметина Ербакана. 

Опозициона колона

Опозициона коалиција је названа „Сто шесторке“. Уз лидера Републиканске народне странке Кемала Киличдароглуа, најјача фигура савеза је председница Добре партије Мерал Акшенер, некада чланица Странке националистичког покрета, дакле такође бивши Ердоганов савезник. Са својом старом странком се посвађала када су пре пет година њене колеге подржале измене устава које су у Турској увеле председнички систем, укинуле место премијера и Ердогану дале велику моћ.

Присталице Мерал Акшенер њу зову „Турска мајка“. Она као свој политички циљ наводи повратак Турске парламентарном систему. Запад је види као турску „гвоздену лејди“, а она себе као нову премијерку.

У опозиционој коалицији је још један бивши Ердоганов савезник, некадашњи шеф дипломатије и премијер а садашњи лидер минорне Партије будућности Ахмед Давутоглу. Био је турски премијер од 2014. до 2016. године, успео је да дође и на чело Партије правде и развоја, али се са Ердоганом посвађао због увођења већих председничких овлашћења и брисања функције премијера.

Давутоглу, аутор чувене књиге „Стратегијска дубина“, сада седи за опозционим столом. Једни га виде као некадашњег главног стратега проактивне турске спољне политике, а други као идеолога неоосманизма, односно турских претензија на територије бившег Османског царства, дакле и на Балкан.

Као шеф дипломатије Давутоглу је 2009. године изјавио да у Турској живи више Босанаца него у Босни и Херцеговини, више Албанаца него у Албанији, више Чечена и Абхаза него у Чеченији и Абхазији. То је, рекао је, наслеђе Османског царства. „Ми желимо нов Балкан утемељен на политичким вредностима, економској међузависности, сарадњи и културној хармонији. Такав је био османски Балкан. Ми ћемо такав Балкан обновити.“

Новинар Јусуф Канли верује да све треба посматрати у контексту: „Када је Давутоглу објавио 'Стратегијску дубину', то је био период када је Ердоган био опседнут неоосманизмом.У току је била велика промена у турској спољној политици. Сетите се тадашњих изјава Давутоглуа као премијера и Ердогана као председника, они су говорили да Турска као наследник Османског царства треба да има реч у свим деловима бившег Османског царства. То је био империјалистички поглед, али нити Балкан нити Арапи нису могли да прихвате такву улогу Турске, то је била илузија базирана на фикцији и то је пропало. Почели су са политиком 'нема проблема са комшијама', а завршили са политиком 'имамо проблеме са свим комшијама'“, каже Канли. 

Ататуркова сенка

А какве то везе има са Ататурковим наслеђем?

Како мајски избори падају на стогодишњицу оснивања Турске Републике, Ататурк је на њима више него присутан. На улицама је много његових портрета, а његове фотографије су на штандовима и митинзима и власти и опозиције.

„Мир у домовини, мир са светом“, била је Кемал-пашина парола након оснивања Турске Републике 1923. године. Ататуркове реформе су укључивале укидање монархије и калифата, стварање републике, укидање шеријатског права и увођење европских закона, укидање верских и увођење секуларних школа, протеривање религије из политике, укидање арапског писма и увођење турске латинице, укидање фесова и фереџа и обавезно ношење шешира. Једна од његових ретких спољнополитичких иницијатива била је стварање Балканског савеза са Грчком, Југославијом и Румунијом. „Балкан балканским народима“, говорили су тадашњи савезници на Балкану, па и Ататурк.

Да ли су Ердоган и Давутоглу раскинули са Ататурковим наслеђем у спољној политици, који је укључивао и такав његов однос према крајевима бившег Османског царства? Нико то неће рећи на тај начин. Наши саговорници наводе да су услови у којима је Ататурк водио земљу различити од оних у којима земљу води Ердоган, да је затим Турска у време Хладног рата имала војску која је штитила секуларни карактер државе и везу са Западом, а да је промена турске спољне политике почела са Тургутом Озалом да би се затим крај униполарног света подударио са доласком на власт Ердогана и Партије правде и развоја. Дакле, нико јавно неће рећи да је дошло до раскида са Ататурковим наслеђем, па ни у спољној политици, и нико неће рећи да кемализам није рецепт за сва времена. Али, како пише историчар Сине Акшин, када се у Ататурково време говорило о простору Османског царства, користио би се израз „Они“, данас се користи израз „Ми“.  

На стогогодишњицу оснивања Турске републике, Ердоган понавља да се његова земља не стиди своје прошлости. Ако Русија може да гради свој идентитет и политику на успоменама на царску Русију и Совјетски Савез, ако се Велика Британија сећа Комонвелта, зашто би се Турска одрицала османског наслеђа? 

Шта се онда мења за Балкан ако дође до промене власти, ако дођу Киличдароглу и Давутоглу а оде Ердоган? Стручњаци за спољну политику кажу – ништа.

„Турска политика према Балкану није владина политика, то је државна политика, као што је државна политика и однос према северном Кипру или Азербејџану“, каже Јусуф Ерим, уредник спољнополитичке редакције Турске радио-телевизије. „Стабилност на Балкану је државни интерес, не владин или партијски, то су области које су геополитички важне за Турску и било која врста нестабилности би угрозила турске интересе. Како је реч о државном интересу, не видим да би ту дошло до неке промене ако неко други буде на власти.“

„Ови избори јесу прекретница за Турску јер је она сада ушла у други век републике“, каже нам Џинајет Јиксел, професор Правног факултета у Истанбулу, близак Ердогановој Партији правде и развоја. „Мустафа Кемал Ататурк јесте оснивач републике, али као и Кемал-паша и Ердоган је лидер, то је постао својим радом као председник. Ататурк и Ердоган су заправо два јединствена лидера у свету.“

У листу „Џумхуријет“ – у преводу „Република“ – не мисле тако. Лист је основан 1924, само 9 месеци након што је Ататурк основао Републиканску народну странку и свега шест месеци након оснивања Републике. Данас се овај лист сматра гласилом веома блиским опозиционој Републиканској народној странци. Уредник Мустафа Бирол Гигер у разговору за РТС каже да земља пролази кроз веома тежак период и да ови избори представљају једну од преломних тачака у турској историји. „Падамо као лопта, али одскочићемо поново, као што лопта пада и поново одскаче“, каже Гигер. „И из овог најмрачнијег периода наше историје устаћемо поново вођени Ататурком.“ 

Спољна политика

Након две деценије владавине, какво је Ердоганово наслеђе?

У њега се најпре убраја повратак достојанства Турској и Турцима – то је оно што истичу људи блиски турском председнику. За тај осећај важна је турска спољна политика, а она се огледа и кроз унапређење војске и авијације.

Огледни пример за то био је Технофест, фестивал авијације и технологије, који је недавно одржан на старом аеродрому „Ататурк“ у Истанбулу. На њему су учествовале турске компаније, министарства, универзитети, али главна звезда био је Реџеп Тајип Ердоган. Било је то први пут да се Ердоган појавио у јавности након што су поједини медији и друштвене мреже објавили да је имао срчани удар, што су представници Партије правде и развоја одмах демантовали, рекавши да је њихов председник имао само стомачни вирус. Након тога, Ердоган је наставио кампању, и 7. маја у Истанбулу одржао велики, завршни митинг, коме је присуствовало, како је саопштио, чак милион и по људи.

На Технофесту Турци су приказали нове авионе које праве турске компаније а које ће бити полако укључене у флоту турске војске, друге најбројније НАТО армије. Турски авиони неће заменити америчке, којих има 200 у турској флотили. Али Турска је пре неколико година од Русије купила антиракетни систем С-400 и он, а не амерички „Патриот“, сада чува турско небо. Због тога је Ердоган изнервирао Американце.

Али Ердоган нервира и руског председника Владимира Путина, јер Украјини продаје беспилотне летелице „Бајрактар“. Производи их приватна компанија „Бајкар“, коју води Селџук Бајрактар, иначе Ердоганов зет. Али прича о турској војној индустрији је далеко од приче о размаженим зетовима, све што је он постигао, постигао је још пре брака и врло је успешан инжењер. По њему беспилотна летелица „бајрактар“ и носи име. То је вероватно најпознатији производ турске војне индустрије, али „бајрактар“, као и цела војна индустрија важни су као симбол Турске као силе. 

Још је Ахмет Давутоглу писао да је проблем Турске њен „људски фактор“, односно недостатак самопоуздања да Турска уопште може постати регионална сила. „Турска је саму себе ограничавала на улогу периферне земље Запада и превише се ослањала на друге – и на Запад као целину, и на структуру међународног поретка, сматрајући да га не може променити.“ Турској данас самопоуздања не недостаје.

Ердоганове присталице сматрају да је он данас један од лидера мултиполарног света, а да је улога Турске можда баш онаква какву је замишљао Давутоглу. Само што њега у тој политици нема.

Рат у Украјини је повећао глобални значај Турске, која је претходно била „само“ регионална сила. Преко ње иде извоз украјинског жита, а Ердоган је једини државник неке НАТО земље који редовно разговара са Путином.

У исто време, Турска декларативно поштује територијални интегритет Украјине, турски званичници говоре о агресији и нелегалној руској инвазији, али једино је Турска до сада успела да представнике Русије и Украјине смести за исти преговарачки сто, истина накратко. 

„Турска спољна политика коју води садашња турска администрација је најнезависнија у последњих 100 година откако Република постоји“, сматра Јусуф Ерим, уредник спољнополитичке редакције Турске радио-телевизије. „Понекад Америка није срећна због неких турских одлука, понекад Русија није срећна, понекад Европска унија. А када нико није срећан, мислим да је то добар знак независности.“

Ерим, међутим, очекује промену турске спољне политике уколико опозиција победи. „У том случају очекујем више компромиса са ЕУ, више компромиса са Америком. Вашингтон и ЕУ желе Турску која је у пуном смислу део западног блока. А ако Ердоган победи, видећемо наставак мултиполарне Турске, која једну ногу држи у источном блоку, а другу у западном, и која покушава да буде мост између њих.“

Унутрашња политика

Ни они који нису присталице Реџепа Тајипа Ердогана не замерају му на вођењу овакве спољне политике,мета њихове оштре критике је његова унутрашња политику, економија и његов, како кажу, ауторитарни стил владавине у последњих 20 година.

„Након 20 година Ердоганове власти видимо корупцију на свим нивоима, нарочито у правосуђу, имамо веома лошу ситуацију са људским правима и слободама, спрега мафије и владе је на највишем нивоу у последњих неколико година и усред смо најтеже економске кризе“, каже уредник у листу „Џумхуријет“ Мустафа Бирол Гигер. „Шачица олигарха контролише сав новац, финансијски и банкарски систем, а то није фер. Ердоган ће дефинитивно изгубити изборе и његова ера ће проћи, надам се. Што је много, много је“, сматра он.

Пре две деценије лоша економска ситуација у Турској била је оно што је политички погурало и Ердогана и његову тек основану Партију правде и развоја. Снажан економски раст и стварање јаке турске средње класе ствари су које његове присталице наводе као Ердоганову заслугу.

Председник Турске имао је велике планове за будућност. Његов циљ је био да Турска стогодишњицу стварања републике дочека у друштву 10 најјачих економија света. Ипак, то се није десило.

Иза пандемије изазване корона вирусом уследила је инфлација. Како је инфлација у свету дивљала, готово све светске централне банке радиле су исту ствар – да би обуздале инфлацију подизале су камате. Међутим, не и Турска. Реџеп Тајип Ердоган одлучио се за неортодоксну економску политику. Веровао је да би подизањем камата угрозио привредни раст. Али инфлација у земљи је подивљала, да би сада износила преко 50 одсто.

„Турска економија је дошла у стање да Ердоганова влада мора да бира: или спор економски раст или инфлација“, каже Емра Гилсунар, економиста са шведског „Линд“ универзитета. „Ердоган је направио калкулацију мислећи на то која одлука би била политички штетнија за њега, и изабрао је високу инфлацију уместо спорог економског раста, пошто би успоравање довело до велике незапослености, а то би нашкодило његовој владавини.“

Бивши министар у турској влади Акиф Чагатај Килич скреће пажњу да су све економије у свету у великим проблемима, а не само турска. „Да, и ми имамо проблеме, али северно од нас се води рат, а то је веома близу, морали смо да затворимо Босфор и Дарданеле, што утиче на нашу економију. И у Европској унији економска ситуација није добра, а како ми имамо 60 одсто трговине са ЕУ, ако то тржиште успори и Турска успорава. Међутим, сада се поново подижемо, инфлација се смирује.“

Управо економску ситуацију уземљи као главни адут користи Ердоганов главни ривал, опозициони кандидат Кемал Киличдароглу. „Ако он победи, Турска ће се вратити ортодоксној западној економској политици, што је по мени исправан пут за Турску“, сматра Емра Гилсунар. „Државе као Турска су у сталној потреби за страним инвестицијама, у супротном економски раст није могућ.“

С друге стране, један од главних адута актуелне власти је гас. Наиме, Турска је 2020. године саопштила да је у Црном мору пронашла велике резерве природног гаса које би, како наводе, могле да задовоље 30 до 40 одсто турских потреба за овим енергентом. Челни људи Ердоганове партије чак кажу да су резерве довољне да покрију светску потражњу за гасом у наредних 45 година. Ердоган обећава да ће гас из Црног мора земљи донети енергетски суверенитет и нада се да би то политички њега могло да претвори у новог Путина. Али пре тога мора да победи на изборима.

А колико ће на резултате избора утицати недавни земљотрес? Док из владајуће странке кажу да је за санирање његових последица Турској потребна политичка стабилност, а само Ердоган на власти представља гаранцију да ће за годину дана бити изграђени нови станови у погођеним подручјима на истоку земље, опозиција тврди да власт лоше реаговала у овој кризи и да ће је то политички коштати. Акиф Чагатај Килич на опозиционе критике одговара: „Земљотрес, са становишта Партије правде и развоја, није нешто што ћемо било како укључивати у политику. Прошли смо кроз страшан период и нећемо ни на који начин ово повезивати са било којом врстом политичке активности. Зато нећу одговорити на питање да ли ћемо изгубити изборе због земљотреса. Само ћу рећи да људи верују, а и ја, да је председник Ердоган особа која ће помоћи погођенима колико им је потребно“, каже Килич.

Може ли опозиција да победи 14. маја? Пре неколико година победила је у великим градовима, Анкари и Истанбулу. Након тога међу победницима дошло је до свађе, али пред ове изборе су се помирили. Градоначелници највећих градова су и кандидати су за потпредседнике Турске.

Уочи избора 14. маја Ердоганов изазивач Кемал Киличдароглу поручује: „Обећавам“. Слоган Ердоганове партије је: „Прави човек у право време.“