Либерални медији и висока уметност инсинуације: Како се меси хлеб без брашна

Када преовлађујући политички интерес дефинише наставак рата као победу, а мир као пораз, онда је свим властима на свету, демократама и аутократама једнако, потребна подршка медија. Разлика је једино у типу притиска – аутократе и диктатори наређују, док демократе, ове данашње, нуде великим редакцијама партиципацију у власти. Прецизније, не дели се власт, јер је она формалне природе, везана за изборе и страначке договоре, већ нешто много атрактивније – моћ! Дели се реална моћ у једном друштву, а са њом утицај, статус и релевантност.

Никад медији у Европи нису поседовали такву реалну моћ као сада. Амерички да, они су први били, рушили су администрације, заустављали ратове, борили са вртоглавицом која се код човека јавља кад удише истањени ваздух на планинском врху. Сада је утицај великих, у новинарском жаргону озбиљних медија, енормно порастао с обе стране Атлантика, једино што се он више не користи за мир, већ за рат.  

У Европи, као и на Западу уопште, питање је како ће се те две стране, медији и владе, понашати кад се буде делила и одговорност. Јер да се ту игра отворени покер за ратну ескалацију је непобитно. Суд историје обично касни, па је у овом моменту важно како ће гласити суд савременика, то јест читалаца, кад се буде свирао силазак с квази-моралне громаде актуелног рата.

Да се тај моменат антиклимаса одложи, за ратне медије у европским демократијама есенцијално је стално умиривање читалаштва меканим методама кондиционисане моћи. Меке методе шире добровољне просторе јединства, а ако су сви јединствени, онда су после сви криви; а кад су сви криви, онда није нико крив, јер алтернативе није ни било.

За огледни пример тог новог стања изабран је један, по стилу, теми и амбицијама наоко неугледан текст, обичан колективни редакцијски извештај објављен у аустријском конзервативном дневнику Ди Пресе, професионално најбољем медију који ова земља има.

Реч је о две кратке вести слепљене с тезом, све скупа скромног обима, што је увек пожељно кад се нешто статуира као пример, било позитиван по њиховом, или негативан по моме. По концентрацији коју захтева за читање налази се негде између златне рибице (1 минут) и лаког шлагера (3 минута), па га и то чини добрим материјалом за анализу.

Ево најпре тог извештаја у целости, онако како је објављен, пре него што се преко њега, у скраћеном поступку, пређе Фуковом дискурзивном анализом:   

Напад на Северни ток: „Русија је суделовала“

Немачка. ЦДУ политичар Родерик Кизеветер (Roderich Kiesewetter) захтева од немачких истражних тимова, да истражују и у правцу Москве.

Берлин. Истражне активности око напада на гасовод Северни ток још увек не дају неку смислену слику. Прошлог уторка је међутим она обогаћена за још једну коцкицу. Немачки канал РТЛ је ушао у траг једној жени, која је регистрована као власница оне пољске фирме, преко које је наводно унајмљен брод са којег су коначно кренули гњурци према оном месту на коме су се догодиле експлозије. Она је још пре неколико седмица позирала на руској социјалној платформи ВКонтакт испред једног стадиона у руском Краснодару, источно од полуострва Крим.

Према РТЛ-у, жена је живела у Украјини, али поседује и руско држављанство. „Она се не би могла задржавати у Русији, или слободно кретати кроз њу, да је деловала против руске државе. Јер тамо је уништена милионска имовина“, коментарише ЦДУ политичар Родерик Кизеветер истрагу. „Русија је суделовала у том нападу.“ Кизеветер (59) је заменик председника парламентарног одбора за контролу рада немачких информативних служби. Он је већ раније отворено спекулисао у јавности да су руске службе или групе могле суделовати у нападу. Сада захтева од федералног јавног тужилаштва да врши истрагу у том правцу. Немачке власти се не изјашњавају. У прошлости су се међутим појављивали медијски извештаји који главну улогу у нападу приписују Украјини.

Командант убијен на џогингу

Управо у Краснодару, од свих места, један је бивши руски подморнички командант убијен док је џогирао, јављено је у уторак. Зове се Станислав Ршицки, 42 године стар, и у Украјини је тражен као ратни злочинац. Нејасно је коју је он улогу играо у рату. Његов отац тврди да се он уопште није борио.  

Реченица, реченица први спрат; реченица, реченица други спрат, па трећи и даље

Методолошки, анализа горе цитираног текста имаће следећу форму: Испод сваке реченице манифестног смисла налазе се објашњења латентног смисла. Горе оно што је редакција рекла, доле оно што је мислила. У анализи увек треба гледати како се понаша феномен моћи – где је, како се прелива и распоређује, усмерава и оштри.

Наслов: Напад на Северни ток: „Русија је суделовала“ (11. јул 2023)

Логика, али још важније досадашњи ток истраге упућују на то да је гасовод дигла у ваздух западна страна. Не сви, нису сви једнако орни за терористички акт, али неколико играча се истиче. Први критеријум, ко је технички био у стању да изведе такав подухват, други qui bono: Украјина, Велика Британија, Сједињене Државе, уз сарадњу, минимално беневолентни став Немачке и упућеност Пољске, Балтика и Скандинаваца. Ми, либерални, демократски слободни медиј, то морамо да кажемо. Они неслободни би то прећутали, ми не. Али како се у то не би заиста и поверовало, одмах додати противтежу, у истом даху – Русија је такође суделовала.

Поднаслов: ЦДУ политичар Родерик Кизеветер (Roderich Kiesewetter) захтева од немачких истражних тимова, да истражују и у правцу Москве.

Најтеже оружје које у конкретном случају имамо је Родерик Кизеветер. Човек је угледан, члан Бундестага из Баден-Виртемберга, однедавно опозиционар (ЦДУ), пуковник у резерви, дакле компетентан за војна и ратна питања. Има један мали проблем, да га је мировни покрет из његовог Алена (Aalener Friedensbündnis) прогласио за бесрамног проукрајинског ратног хушкача и патолошког антируског осветника, али то нећемо да кажемо. Нећемо јер нема места у овој краткој форми, осим тога није битно и не доприноси истрази. Неко би погрешно помислио да он врши нелегитмни притисак на немачке истражитеље, зато обавезно додати „и“. Мало словце, велики смисао. Онај ко само тражи да се гледа „и“ у правцу Москве није ратни хушкач, већ забринути грађанин.  

Реченица бр. 1: „Истражне активности око напада на гасовод Северни ток још увек не дају неку смислену слику.“

Ми не лажемо, само сејемо сумњу. Зато одмах у првој реченици треба нагласити да још ништа није готово. Упркос логике и смисла, упркос досадашњих резултата који указују на низ опако сумњивих државних актера са наше, западне стране, треба инсистирати на осећају хаоса и несвестице. Ствар треба држати отвореном до момента кад се скупи довољно индиција да су то ипак били Руси, који су уживали да тајно униште властиту имовину, не би ли нас збунили и навели на криви траг.  

Реченица бр. 2: „Прошлог уторка је међутим она обогаћена за још једну коцкицу.“

Читаоцима понудити лагану биљну таблетицу за смирење: У тај хаос и несигурност, у одсуство смисла, од прошлог уторка (11. јула) неко је додао коцкицу солидног истраживачког рада. Приближавамо се кривцу, напето, напето!

Реченица бр. 3: „Немачки канал РТЛ је ушао у траг једној жени, која је регистрована као власница оне пољске фирме, преко које је наводно унајмљен брод са којег су коначно кренули гњурци према оном месту на коме су се догодиле експлозије.“

Ово је заиста неозбиљно. Који Хемингвеј је то срочио? Како то уопште написати да делује приближно уверљиво? Тако што ћемо од тога направити редакцијски извештај, па нико не мора да га потписује и да се бламира. РТЛ је пиштољски канал, зато све засути кондиционалима, неки, наводни, извесни и слично.  

Реченица бр. 4: „Она је још пре неколико седмица позирала на руској социјалној платформи ВКонтакт испред једног стадиона у руском Краснодару, источно од полуострва Крим.“

Јесте, још једна идиотска реченица, али шта друго очекивати од РТЛ-а. Као добри новинари ми то видимо. Али ако у тај бесмисао од језика уведемо два имена, Краснодар и Крим, равнотежа се мења у корист смисла. Краснодар и Крим светле као лампице здраве памети. Крим су Руси отели, Краснодар је на руском копну ниже према Грузији, Грузија је још једна територија коју Руси систематски дестабилизују. То је тако фини сплет инсинуација богато прокрвљеног смисла. Битно је да се сугерише како је Краснодар одмах код Крима. За оне који тамо никад нису били и јесте. Између је 450 км, или шест ипо сати аутом, али кога је то још занима. 

Реченица бр. 5: „Према РТЛ-у, жена је живела у Украјини, али поседује и руско држављанство.“

Уф, ово је тешко... Враћамо се на хаос и зовемо у помоћ једно мало „и“. У то име треба намерно помешати две ствари, „напросто живети“, како је рекао Омар Шариф alias др Живаго комунистичком комесару у возу, са административним питањем држављанства. Због чега то радимо, ако питају млађе колеге на пракси? Због тога да се експлицитно не каже како жена поседује украјинско држављанство, већ само „и руско“. Дакле, неки тамо пасош, уз њега „и руски“.  

Реченице бр. 6 и 6а: „Она се не би могла задржавати у Русији, или слободно кретати кроз њу, да је деловала против руске државе. Јер тамо је уништена милионска имовина“, коментарише ЦДУ политичар Родерик Кизеветер истрагу.

Држати се кондиционала! Она не би, кад би, да јесте, и слично. За већу уверљивост вратити се Кизеветеру. Свесни смо да је то неконзистентно и неуверљиво, видимо пукотине смисла јер смо ми професионални новинари слободног света. Позната нам је трибина у бечком Клубу Конкордија из прошлог марта на којој су суделовали руски опозициони новинари, неки избегли, неки не. Знамо да се опозициони руски новинари, који по позитивним руским законима делују против руске државе, и даље крећу кроз Русију, и даље раде. Није им лако, власти их опструишу где год могу, али генерално важи да „задржавати“ се у Русији, „слободно се кретати“ кроз Русију није никакав доказ проруске активности, чак ни индиција. Ако неком читаоцу дође да се упита, „ма чекај, какав је то доказни поступак, да се она не би могла задржавати у Русији да је деловала против руске државе?“, ударити га реченицом 6а да је тамо, на дну Источног мора „уништена милионска имовина“. А ту су, поштовани читаоче, и наше и ваше паре отишле у ваздух. У воду. Слободно будите љути.  

Реченица бр. 7: „Русија је суделовала у том нападу.“

Коначно, због тога се овај мали извештај и пише! Русија можда није дигла у зрак гасовод, али је „суделовала“ у томе. Нејасно је с ким у друштву је Русија суделовала, с ким била у дослуху, с Украјинцима, Американцима, Енглезима или Немцима? То најбоље оставити тако, отворено, магловито, суделовала, била „beteiligt“. Ништа одређено, али јасно трасирано. 

Реченица бр. 8: „Кизеветер (59) је заменик председника парламентарног одбора за контролу рада немачких информативних служби.“

Време је да га мало представимо: Парламентарац који контролише националне тајне службе. Или једна одређена струја унутар њих њега. Небитно, јер та реченица има фукцију да још једном потврди општу компетентност Кизеветера да за непоуздани медиј износи непоуздане ставове.

Реченица бр. 9: „Он је већ раније отворено спекулисао у јавности да су руске службе или групе могле суделовати у нападу.“

Нема другог, ако нам је стало до професионалног интегритета, морамо споменути да Кизеветер одавно „спекулише“ да су терористички акт у Источном мору извели Руси. Он не зна, него спекулише, погађа, инсинуира и то одавно, у континуитету, и сад је нашао телевизијски канал који га је употребио да подари привид озбиљности једној небулозној причи. Ми, као озбиљни медиј, морамо да се осигурамо не само употребом речи „спекулисати“, већ додати и „суделовати“, јер то додаје финесу да нису Руси сами уништили гасовод, него су „mitgewirkt“, заједно с неким, у некој гужви. Сви кренули да руше гасовод Северни ток, па и Руси.

Реченица бр. 10: „Сада захтева од федералног јавног тужилаштва да врши истрагу у том правцу.“

Важан моменат, све нас је водило к њему. Суштина је подизање притиска на немачко државно тужилаштво да у потрази за кривцем/кривцима не гледа на запад, север и источне ободе Европе, већ према Москви. То је претња истражитељима и свима који би водили непристрасну истрагу, зато је треба увити у правни говор и истраживачко новинарство. 

Реченица бр. 11: „Немачке власти се не изјашњавају.“

Зашто и би, на ову небулозу... Али она је битна јер је у функцији учтиве претње немачким државним властима. Кизеветер им лепо каже да су Руси, истраживачки РТЛ нађе жену која се слика на стадиону 450 км југозападно од Крима, а службени Берлин ни словца. То мора да се промени.

Реченица бр. 12: „У прошлости су се међутим појављивали медијски извештаји који главну улогу у нападу приписују Украјини.“

Ми смо се овде далеко нагнули кроз прозор за нешто што нема много смисла. Склопили смо конструкт коме фали реална подлога. Како да се извучемо одатле, а да свеједно не демантујемо речено? Овако: Најпре треба признати да све указује на Украјину као на кривца, али онда додати „међутим“. „Међутим“ је увек спасоносно, оно значи било је нешто пре, или неко пре, а боме долази и неко после. Језичка порука је – да, сви кажу Украјина јесте није уништила Северни ток.  

Међунаслов: „Командант убијен на џогингу“

Свесни смо како све до сада речено не делује превише уверљиво. Ипак се овде цитирају подаци о експлозији у Источном мору, онако како их је дао РТЛ, чије се емисије вести службено зову „Експлозивно“. Неопходно је сместа наћи неко сидро да се читав овај замак у небесима приземљи. Монтипајтоновци би рекли: а сада нешто сасвим друго.  

Реченица бр. 13: „Управо у Краснодару, од свих места, један је бивши руски подморнички командант убијен док је џогирао, јављено је у уторак.“

А кад оно, превара, није сасвим друго, него наставак претходног! Ово је добро изведено. Управо у Краснодару (ausgerechnet in Krasnodar) је убијен један руски официр. Краснодар је место где се налази онај стадион у коме се сликала жена која је регистрована као власница оне пољске фирме, преко које је наводно унајмљен брод са којег су коначно скочили гњурци ка месту на коме су се догодиле експлозије. Краснодар, то ће име зазвонити код пажљивог читаоца, већ смо га припремили. Споменути уторак, обавезно уторак, то је дан кад је емитован прилог РТЛ-а. Све је то у вези, све је исти комплот. А и Крим је близу.

Реченица бр. 14: „Зове се Станислав Ршицки, 42 године стар, и у Украјини је тражен као ратни злочинац.“

Свеједно је како се зове, важно је да га Украјинци траже.

Реченица бр. 15: „Нејасно је коју је он улогу играо у рату.“

Дај ту опет једну једну инсинуацију. Нејасно, нико не зна тачно, можда је злочинац, можда није, најважније је проширити простор несигурности.

Реченица бр. 16: „Његов отац тврди да се он уопште није борио.“

Ко је то разговарао с оцем убијеног џогера? Какве он везе има с његовим ратном улогом? Колико је то поуздано? Колико је очева који ће рећи да им је син ратни злочинац? Има ли још неког меса на тој кости од вести? Ако не, онда ћемо с татом џогера из Краснодара завршити тај трапави извештај о жени која је регистрована као власница оне пољске фирме, преко које је наводно унајмљен брод са којег су коначно кренули гњурци према оном месту на коме су се догодиле експлозије. Надамо се да нема много оних који ће као извор информације препознати кафић Ренеа Артоа.

Шта је боље, имати власт или моћ?

Власт је јасна, моћ дифузна категорија. О власти, типовима владавине је писао Макс Вебер, јер се ту могао ухватити за пар реалних показатеља. Моћ му је увек била суспектна, неухватљива, немерљива, нелогично распоређена, а то Веберов пољуљани нервни систем није подносио.

О моћи је напротив писао француски социолог и философ Мишел Фуко. Она је неухватљива, тешко се операционализује, још теже мери осим у квалитативним појмовима да је неко има више, неко мање, да не пребива увек код изабраних представника нација. Практично све што је Фуко писао бави се питањима осмотских процеса моћи у друштву, са „Археологијом знања“ (L’Archéologie du savoir, 1969), као методолошким приручником дискурзивне анализе.

Сад, овог тренутка, права моћ у Европи лежи у великим медијима. Не у националним владама, не у ЕУ Комисији или парламенту, чак не ни у НАТО алијанси. Моћ је у медијима, у оним редакцијама у којима седе образовани новинари, специјалисти у свом пољу, некад с докторским титулама. Они истина немају власт, али игром случајности и консеквентног историјског развоја медијских слобода, стекли су моћ над носиоцима власти. Одатле, од њих, из високо професионалних редакција треба да дође глас да је цар го.

Уместо тога, они и даље облаче цара.

Пример за крај? Уочи НАТО самита у Виљнусу, европски медији су били препуни анализа како украјинска противофанзива пропада у песак. У два дана самита, плус онолико времена колико је учесницима из удаљенијих крајева било потребно да одлете кућама, медији су се приближавали опрезном тријумфу – Украјинцима је кренуло! Од прошлог петка (14. јула) немачки и аустријски медији су се вратили извештајима о пропасти украјинске противофанзиве.

Закључак: Требало је подржати окупљене Натовце, дати им ветар у леђа, а онда се вратити суморној реалности. Суморној за све, да се зна, и Запад и Русе.

Не мислим да је то нешто што се договара између носилаца власти и медијских првака. Нека очекивања сигурно постоје, али не верујем у завере, јер је немогуће поставити предвидљиву калкулацију таквих епохалних размера. Да је договорено, било би лакше, јер би то значило да може да се промени просвећеном акцијом учесника.

Овде сви све знају, само превише уживају у моћи над власти. Барем онолико колико власти уживају у подели одговорности за рат, смрт и деструкцију.