Једанаестог септембра 2001. био сам у Вашингтону: Дан који је променио Америку и свет

Закуцавања авиона у Светски трговински центар у Њујорку пре 22 године, искакање људи из зграда у пламену у сигурну смрт, претварање стоспратних зграда у прашину и пепео, закуцавање авиона у Пентагон, Пентагон у пламену, паника, неверица и ванредно стање широм Америке... Призори од 11. септембра 2001. били су толико драстични, надреални, невероватни и неуопредиви са било чим до тада, да свако памти где је био када је то угледао.

Ја сам се затекао у Вашингтону.

Стигао сам тамо из Београда три дана раније, на тзв. фелоушип програм „за младе полисимејкере“. Било нас је двадесетак из више „источноевропских“ земаља. Поента програма била је да свако од учесника проведе четири-пет недеља у америчком „радном колективу“ налик оном из ког долази из своје земље. Као новинару културне рубрике „Гласа јавности“ и уреднику недељног поп-културног додатка „Гласно“ мени је запало да „стажирам“ у алтернативном недељнику „Сијетл викли“, сестринском листу чувеног њујоршког „Вилиџ војса“. Али пре „прекоманде“, сви учесници имали су две недеље заједничког програма у Вашингтону – предавања, презентације, сусрете... 

Били смо смештени у великом хотелу „Вирџинијан свитс“, у насељу Розлин, у Арлингтону, само неколико станица метроом од центра Вашингтона. Мој цимер био је румунски ТВ новинар Раду Совиани, који је имао обичај да пали телевизор чим отвори очи, да случајно нешто не пропусти. У уторак 11. септембра улетео је у купатило док сам се бријао, да ми каже како је авион ударио у зграду Светског трговинског центра.

Намазан пеном за бријање отшетао сам до собе и бацио поглед на телевизор, али у том тренутку још ником није било јасно шта се стварно дешава. Тренутак када авион удара у зграду није (још) био у оптицају. Знајући да стотине малих туристичких авиона свакодневно надлеће Њујорк, моја прва идеја била је да је у зграду ударио један од њих. Вратио сам се у купатило да наставим са бријањем, коментаришући како је то вероватно обична „саобраћајна несрећа“.

Кад је Раду поново узбуђено улетео, и рекао како се у Светски трговински центар закуцао још један авион, знао сам – и без гледања – да је по среди неко лудило.

Кад сам видео снимак, безброј пута понављан, прошло ми је кроз главу да је то почетак Трећег светског рата...

Из данашње перспективе, рекао бих да нисам много погрешио; лудило које данас живимо није можда тада почело, али је после 11. септембра 2001. сасвим сигурно добило невиђено убрзање. 

Америка у паници

Организатори нашег програма из организације „Фридом хаус“ понашали су се, међутим, као да је стање редовно: Њујорк је Њујорк, Вашингтон је Вашингтон... Као и претходног дана, пред хотелом нас је око девет ујутро (по локалном времену) чекао аутобус за Медисон Плејс. Тамо смо у десет имали заказан сусрет са судијом Апелационог суда САД-а Рандалом Радером, који је требало да нам држи слово о америчком судском систему. На адресу, у непосредној близини Беле куће, стигли смо 15-20 минута пре 10; таман да на лицу места доживимо ватрогасне, полицијске, амбулатне и ко зна какве још сирене. 

И гласине: „Гори Бела кућа... Гори Стејт дипартмент... Гори Пентагон...“

Нешто од тога је, показало се касније, било тачно. Ми у том тренутку нисмо имали појма шта се дешава. Јасно је било једино да се административне зграде, којих је пун Вашингтон, експресно празне. Улице су зачас биле закрчене од аутомобила, људи су одлазили кућама. Евакуација је почелао као по команди и била у пуном јеку. 

Тек тад је и наш несуђени сусрет са судијом Радером, као и остатак програма за тај дан,  одложен до даљњег. Ходали смо ка просторијама „Фридом хауса“.

„То мора да су Колумбијци урадили, због дроге...“, мудровала је Морин, девојка која је радила тамо и била нам нека врста асистенткиње. 

„Само да нису неки наши“, сећам се да сам на то рекао једном колеги из Београда. У канцеларији организације смо провели наредних неколико сати. Телефонске везе су нормално радиле, радио је и интернет, и оданде сам се јавио својима...

И написао први текст из САД-а за „Глас јавности“: 

Другачији свет

До хотела у Арлингтону ишао сам пешке заједно са колегиницом Јеленом Ђоловић, која је тада радила на Б92. Дан је био сунчан и леп, а улице града пусте, скоро као у филму „Човек омега“. По њима су се само распоређивала борна кола и (некакви) специјалци. Нас нико није опомињао да не смемо да будемо на улици, могли смо слободно да се крећемо. Један велики бар у који смо успут ушли био је пун људи, али потпуно тих; сви су немо и у неверици пиљили у телевизор.

На мосту преко реке Потомак, према Вирџинији, униформисана патрола проверавала је свако возило. Са тог моста пуцао је поглед на Пентагон, који се димио. На зеленој пољани у нашој близини човек је џогирао са слушалицама у ушима, лежеран као да се баш ништа није десило. До дан данас то ми је остала најупечатљивија слика тог дана: сунце бљешти, Пентагон се дими, читав свет је у шоку, а човек мирно џогира и слуша музику...

Наредних дана и недеља аванзовао сам у „специјалног извештача Гласа из Америке“. Написао сам неколико текстова и за „Сијетл викли“. Та редакција била је 100 посто против политике Џорџа Буша и инвазија на Авганистан и Ирак, које су тада биле тек у најави. Имао сам осећај да се томе противи читава та „алтернативна“ Америка, чији су гласови били „Вилиџ војс“, „Сијетл викли“, „Стренџер“... Али, та Америка, и ти њени гласови, биће наредних недеља, месеци и година потпуно скрајнути и придављени. 

Када овако, са временском дистанцом од преко две деценије, бацим поглед на то што сам писао крајем лета и почетком јесени 2001, рекао бих да се у тим текстовима, осим пулса тренутка, осећа и наговештај онога што се помаљало на хоризонту – милитаризација друштва и јавног дискурса, бујање псеудо-патриотског популизма, брутално гушење критичких гласова, крај новинарства као „седме силе“ и његова инструментализација и банализација... Ипак, иако сам све то интуитивно слутио, тад сам још гајио неке наде и илузије у моћ речи, аргумента, дијалога… Веровао сам како је „другачији свет могућ“. 

Такмичење у патриотизму 

У први мах, односно непосредно после 11. септембра није (ми) изгледало извесно да ће то бити коначан крај света и светског поретка какав смо познавали, и улазак у врли, нови свет 21. века. „Иако се у медијима, како од највиших државних званичника, тако и од обичних људи, често чују ратоборни покличи и патриотски позиви на немилосрдну акцију (против још увек непознатог непријатеља), изненађујуће је колико обичних људи поставља питања 'зашто нас неко толико мрзи - да ли зато што смо лучоноше слободе или због нечега другог'“, написао сам у тексту који је у „Гласу јавности“ објављен под насловом „Зашто нас толико мрзе“. Написах, такође, да ће исход тадашње америчке „јавне расправе“ имати далекосежне последице „не само на будући изглед Америке, него и на природу међународних односа“.

Такмичење у патриотизму и бујање јефтиног кич популизма и национализма почело је практично истог часа. Правоверност се истицала патриотским значкама и машнама на реверу, махањем заставама, патриотским покличима. У „Гласу“ сам написао:

Упркос широко распростањеном заносу, мој утисак тада није био да је читава јавност луда за ратовањем. За илустрацију колико су се по том питању разликовали ставови људи послужили су ми разговори са вашингтонским таксистима. 

Као једна од најстрашнијих последица 11. септембра 2001, и атмосфере нетрпељивости која је тада пуштена из боце („или си са нама или си против нас“), испоставиће се затомљавање и гушење критичке речи и сваког става који није „на патриотској линији“. Мислим да је својеврстан линч који је тада доживела Сузан Сонтаг означио „прелазак преко Рубикона“, и увод за оно што ће убрзо постати „нова нормалност“ јавне комуникације (и линча) на друштвеним мрежама.

О томе сам писао у тексту под називом „Критичност… Политички некоректно“:

„После овога што се десило, ништа више неће бити као раније“, била је мантра која се тих дана чула на сваком кораку. Испоставило се да је била потпуно тачна. Не само због нелегалних ратова и инвазија који су уследили, него, како већ рекох, исто толико и због саживљавања са ограничавањем слободе изражавања, сужавањем јавног дискурса, ерозијом демократских вредности, инструментализацијом медија, свеопштом милитаризацијом...

Имао сам тих дана „задовољство“ да будем међу првима који су летели авионом с краја на крај Америке (из Вашингтона до Сијетла) по поновном успостављању авио-саобраћаја после скоро двонедељног мораторијума. Беше то уједно и премијера нових безбедносних мера, које су значиле да на аеродром треба стићи више од два сата пре лета (уместо само пола сата, као што је било раније) и пролазити кроз више кругова претреса и скенирања. 

Читава „индустрија параноје“ изникла је у међувремену и уздигнута је у „нову нормалност“, на глобалном нивоу. Постало је тешко дозвати у памћење да је постојала нека другачија стварност. Пре само двадесет и неку годину.