Чекајући израелску инвазију на Појас Газе: Крвави трагови деценијске мржње и страх од ширења рата štampaj

Крајем августа ове године тридесетак хиљада Палестинаца је протестовало на неколико места у Гази, тражећи да се заузда безобална власт Хамаса и да се окончају јад и беда у којој живе деценију и по. Машући палестинским заставама, зазивали су слободу, али их је већ наредног пута било знатно мање, па још мање, све док на концу протест није потпуно утихнуо.

Хамас је потом забранио јавне скупове и поставио наоружане борце и агенте на места на којима су се демонстранти окупљали и ухапсио неколико људи који су, под слоганом „Желимо да живимо“, организовали протесте.

Преко трга у Гази на којем су недавно на протестима тражили бољи живот, Палестинци су ових дана панично вукли на брзину запаковане завежљаје и бежали из града у покушају да сачувају живу главу од надолазеће инвазије израелске војске. Наспрам њих, још једном, стајале су патроле Хамасових бораца, који су их убеђивали да остану у рушевинама и с оружјем у рукама дочекају Израелце.

Неколико километара даље, уз саму границу Појаса Газе, израелски тенкови и самоходне хаубице турирали су моторе, спремни за одлучујућу битку против Хамаса, непуних недељу дана пошто су хиљаде припадника те организације упале на територију Израела. Жртве Хамасовог дивљачког похода већином су били цивили, престрављени брзином и одлучношћу којом је рат екслодирао у њиховим двориштима.

Експлозија мржње

Од почетка новог, можда и последњег рата Израела и Палестинаца, на Појас Газе бачено је више од 4.000 авионских бомби, којима су ионако бедна и претрпана насеља сведена на гомиле изломљеног бетона и гвожђа. У међувремену, људи у Гази остали су без воде и струје које су им Израелци, спремајући се за опсаду, једноставно искључили, тражећи да се што пре евакуишу из зоне будућих сукоба.

Рат се, на тај начин, вратио тамо где је и почео – у Појас Газе. Одатле се изненада и брутално прелио у околна израелска насеља и тамо експлодирао, остављајући за собом крвави траг деценијске мржње, коју је Хамас нападом на Израел само додатно распалио.

Нетрпељивост су додатно појачале и друштвене мреже, на којима су Израелци качили снимке воде како тече из славина или рачунара укључених у струју, провоцирајући од света одсечене Палестинце.

Из Појаса Газе и са Западне обале узвратили су им рекламама за пицерије, на којима је фотографија једне од жена заробљених током упада Хамаса. Израелци су, убрзо затим, багерима сравнили са земљом једну пицерију на Западној обали.  

Успон Хамаса

Десетине хиљада израелских војника спремно је да, када одлучи влада Бенјамина Нетанјахуа, крене у разарање Газе у жељи да поврати снагу до пре недељу дана важећег мита о непобедивости режима у Тел Авиву. Истовремено је постало јасно и да Хамас, који је 2007. године на власт дошао на изборима, ипак има озбиљније амбиције од тога да буде само политичка организација, већ жели да буде и оружани покрет отпора.  

Претходно, Хамас је годинама био поуздан партнер Израела, јер је успео да у потпуности завлада Газом и на тај начин створи савршено политичко оправдање за шеснаест година дугу израелску блокаду. „Партнери у насиљу“, како су их назвали противници овог приступа, прећутно су прихватали позиције супротне стране, све док ситуација, нагло, није измакла контроли.

Тајна пораста значаја ове организације, како се чини, лежи у чињеници да Хамас већ годинама делује као снага која се супроставља апартхејду Тел Авива, чији су лидери, све док ракете нису полетеле ка израелским градовима а припадници Хамаса провалили на територију Израела, били убеђени да овакво стање могу да одржавају унедоглед.

Са Хамасовог становишта, напади су показали да ова организације више није ограничена на преговоре о стању унутар Појаса Газе, већ да је у стању да из темеља уздрма став Тел Авива да бесконачно дуго може да одржава постојећу политику према Палестинцима, без последица по своје становништво.

Акција Хамаса је током прошле седмице добила бројне присталице на осталим палестинским територијама, али и широм арапског света.

Време за рат

Убрзо по почетку сукоба, аналитичари су прогласили крах „Бибијеве доктрине“, назване по премијеру Нетанјахуу, сугеришући да ће овај рат, без обзира на исход, представљати и крај каријере овог контроверзног политичара.

Наиме, истраживања јавног мнења показала су да Израелци за Хамасов напад и крах политике према Палестинцима криве само једну особу – Бенјамина Нетанјахуа, чији одлазак очекује 80 одсто испитаника у анкети „Дијалог пола“. Раме уз раме са Нетанјахуом, сматрају Израелци, после рата мора да оде и министар одбране Јоав Галант.

Кривицу за израелске грешке је, међутим, преузео начелник генералштаба Херци Халеви, који је признао да је било пропуста у данима који су претходили нападу Хамаса, рекавши да сада ипак није тренутак за копање по разлозима због којих су ствари кренуле наопако. „Израелске одбрамбене снаге су одговорне за безбедност земље и њених становника, то је задатак који у региону око Појаса Газе у суботу пре подне нисмо испунили. Истражићемо зашто, али сада је време за рат“, рекао је израелски генерал.

Генерал Халеви се пред новинарима појавио дан пошто је израелски „Канал 12“ објавио да су челници војске неколико сати пред Хамасову акцију одржали телефонске консултације на којима су упозорени на „низ неправилности“. Кључне особе, попут Јарона Финкелмана, команданта зоне којој припада Појас Газе, и Ахрона Халиве, шефа војне обавештајне службе, одлуку о начину на који ће армија реаговати – оставили су за дан касније. Напад Хамаса почео је у шест изјутра.

Стратегија Хамаса

Остаје, ипак, нејасно како је Израелцима промакла чињеница да су у месецима пред Хамасову акцију у Појас Газе допремљени моторцикли, параглајдери, багери и камионети. Такође, Мосадови шпијуни су некако успели да превиде да је у Гази склепан и модел једног од јеврејских насеља у пуној величини, у коме су увежбавани борци Хамаса.

Добри познаваоци односа унутар Хамаса, међутим, сматрају да су ствари ипак знатно компликованије, јер је одувек постојао известан јаз између политичке и војне структуре. То практично значи да нема дилеме да су политички лидери Хамаса дефинисали стратегију деловања организације, али и да нису обавезно били упознати са детаљима акције које су разрадиле вође војног крила Хамаса, припадници „Ел Касам бригада“.

Званичнике у Тел Авиву су на „припреме нечег страшног“ упозоравали и египатски обавештајци, али је Каиро после два дана објаснио да су наводне информације о могућем нападу у ствари производ погрешног тумачења медија.

Допринос општој конфузији дао је и Хамас, чији је портпарол Абу Убеида, који носи име по једном од десет следбеника пророка Мухамеда, тврдио да су припреме за напад почеле још прошле године, али да су у међувремену намерно маскирали активности избегавајући сукобе са осталим палестинским фракцијама. „Стратегија се показала невероватно успешном и Израел се, током досадашње кампање, ограничио на убијање и проливање крви како би заташкао своје пропусте“, рекао је портпарол Хамаса.

Абу Убеида је, такође, објаснио да је Хамас у тајности регрутовао око 4.500 бораца, те да је упоредо са упадом на израелску територију испалио хиљаде пројектила и онеспособио камере на граници.

„На тај начин наши борци су успели да сакрију целокупан план“, рекао је Абу Убеида. „Сада смо спремни за копнену инвазију. Уколико се Израел одлучи на такав потез, нанећемо му значајне губитке.“

Портпарол Хамаса, међутим, није желео да одговара на питања везана за злочине које су борци ове организације починили током дивљања по јеврејским насељима, укључујући силовања, мучења, убиства и отмице жена и деце.

Овакви злочини, које герилске групе користе како би изазивале претерану реакцију друге стране, свакако нису новост у историји ратовања и представљају вероватно најстарији трик у приручницима организација сличних Хамасу. О овој стратегији писали су Мао Цедунг, Че Гевара, Улрике Мајнхоф, налазила се у приручницима Ирске републиканске армије и америчке Централне обавештајне службе, а нашироко је објашњена и у књизи „Револт“ некадашњег израелског премијера Менахема Бегина.

„Уколико непријатељи мог народа кажу да желе да нас униште, ја им верујем. На мени је да урадим све што је у мојој моћи како бих их уништио пре тога“, наводи се у Бегиновој књизи.

Израелци су, тако, обрачун са „Бибијевом доктрином“ оставили за период после рата, пошто их се око 450.000 одазвало на позиве за мобилизацију и заузело положаје на свих пет могућих фронтова, који би се, уколико ствари истински крену по злу, могли отворити.

Фактор Хезболах

У припремама за инвазију на Газу, израелска војска је огроман број војника распоредила и ка граници са Либаном, уз Голанску висораван, око Западне обале, и тек нешто мање према Египту. Упоредо са распоређивањем изреалских трупа, безмало читав дипломатски свет ухватио се убеђивања Хезболаха, Ирана, Јордана и Сирије да се не укључују у сукоб Израела и Палестинаца.

Ови дипломатски покушаји су у претходних неколико дана умало пропали, пошто су Хезболах и израелска војска у неколико наврата били на ивици отвореног рата, па су пројектили испаљивани са обе стране неретко прелетали израелско-либанску границу. Погинуло је десетак војника на обе стране, уништено је неколико оклопних возила и најмање једна радарска станица.

После серије инцидената, Израел је од Француске затражио да лидерима Хезболаха пренесе жељу Тел Авива да избегне ескалацију сукоба. Неколико извора је ову поруку протумачило на различите начине, па остаје нејасно да ли је Израел тражио уздржаност Хезболаха, или је овој организацији запретио озбиљном одмаздом.

Лидери Хезболаха ове тврдње нису коментарисали, концентришући се радије на долазак бродова америчке Шесте флоте у воде недалеко од зоне конфликта. 

„Позивамо народ у арапским и муслиманским земљама, који познају ужасну истину о Америци и њеној агресији на Ирак, Сирију и Авганистан, да осуде америчку интервенцију“, поручио је Хезболах. „Сматрамо да је САД равноправан партнер ционистичке агресије и сматрамо Америку одговорном за убиства, криминал, опсаду и ужасне масакре.“ 

На тај начин Хезболах је по трећи пут у последњих неколико дана избегао да се недвосмислено стави на страну Хамаса, што се тумачи као последица снажног притиска низа страних држава, које су либанске политичаре и лидере проиранске организације јасно упозориле на несагледиве последице уколико се овај покрет на било који начин укључи у рат у Појасу Газе.

Према писању неколико либанских дневника, кључну улогу у одвраћању Хезболаха од мешања у рат између Хамаса и Израела, у којем је до сада страдало скоро 3.000 људи, одиграле су дипломате из Катара.

Лидер Хезболаха, Сајед Насрала, истовремено је упозорио Израел да ће његова организација жестоко одговорити на све нападе израелске војске.

Иран у блискоисточној слагалици

Израелски авиони су у четвртак, 12. октобра, испалили хице на аеродроме у Алепу и Дамаску, само двадесетак минута пошто је најављен долазак иранског министра спољних послова Хосеина Амира Абдолахијана у сиријску престоницу. Иако је израелска авијација претходних година бар десетак пута гађала ова два аеродрома, овај напад је био жешћи него раније јер су онеспособљене обе писте, док је нанета и велика штета пратећим објектима. Након тога је Абдолахијанев авион хитно преусмерен у Багдад. 

Израелски извори наводе да се у авиону налазио и командант иранске Револуционарне гарде Есмаил Хани и још неколико високих официра ове формације, али су власти у Техерану такве информације одбациле као нетачне. Очекује се да се Абдолахијан наредних дана појави у Бејруту, како би се састао са лидерима Хезболаха, али и с неким тамошњим палестинским организацијама.

Одмах после израелског напада на аеродроме у Сирији, Хамас је из Либана испалио 13 ракета ка Израелу, али је већину пројектила уништила израелска противваздушна одбрана.

Теза о иранској повезаности са нападом Хамаса на Израел потенцирана је у западним медијима од самог почетка сукоба, али је низ западних званичника, укључујући и државног секретара САД Ентонија Блинкена, понављао да за такву тврдњу нема довољно доказа.

Неоконзервативци у Вашингтону су се одмах обрушили на ову Блинкенову изјаву, наводећи да нема дилеме да је Иран, кријући се иза Хамаса, директно напао Израел, као и да ставови Беле куће по овом питању нису само погрешни, већ и потенцијално веома опасни.

Везу Техерана и Хамаса одбацио је и Израел, наводећи да нема никаквих информација на основу којих би се могло закључити да је Иран био укључен у иницирање или планирање напада.

Остаје мистерија да ли су тврдње Вашингтона и Тел Авива заиста тачне или само представљају покушај да се већ довољно сложен конфликт не прошири и на остатак Блиског Истока.