Пољски изборни преокрет: Шта Вашингтон, Берлин и Кијев, а шта Пољаци, очекују од нове владе у Варшави?

Чинило се да је Јарослав Качињски учинио све да његова странка „Право и правда“, позната по акрониму ПиС, по трећи узастопни пут освоји власт и постане странка са најдужим стажом на власти у Пољској после пада комунизма 1989. године. Критичари би рекли да је радио као по неком неписаном уџбенику за „меке аутократе“.

Покушао је да „купи“ гласаче смањењем цена бензина, обарањем каматних стопа и подизањем социјалних давања и плата учитељима. Покушао је такође да искористи систем да иде на руку његовој странци, тако што је уз изборе организовао и четири референдума о питањима која су суштински мотивисала конзервативно бирачко тело. Пољацима у дијаспори није олакшао могућност да гласају, сматрајући да су наклоњенији опозицији. Јавни медијски сервис је поприлично постао његова пропагандна машинерија, јавна предузећа извор финансирања кампање, док је на све начине покушао да опозиционаре прикаже као криминалце. Напослетку, смислио је и „спољњег непријатеља“ – Немачку – као идеалну за мотивисање превасходно старијег бирачког тела на акцију.

И све је деловало као на првим вишестраначким изборима у Пољској 1989. године, када су сви били убеђени да је Комунистичка партија у недостижној предности. Међутим, овог пута ни својеврсна тактика „окриви за све Немце и освоји бираче“ није донела жељени резултат, бар не у тој мери да ПиС без проблема задржи на челу пољске владе. Освојивши 35,38 одсто гласова ПиС је остала странка са највише добијених гласова, али је сва прилика да неће успети да формира владајућу већину у пољском Сејму.

Анализе указују да много више шансе да то учине имају три листе: Грађанска коалиција Доналда Туска, која је освојила 30,70 одсто, потом центристичка странка Трећи пут са 14,40 одсто и социјалдемократска Левица са 8,61 одсто. Крајње десничарска странка Конфедерација је освојила тек 7,16 одсто гласова, па би са ПиС-ом тешко имала парламентарну већину, чак и када би решиле политичке размирице настале у току кампање.

Рекордна излазност од безмало 75 одсто бирачког тела – што је више него на изборима на којима су пали комунисти – један је од разлога што Качињском није успео план. Скок излазности млађих бирача, као и дијаспоре која је сатима испред амбасада и конзулата чекала да гласа, према свему судећи, трасирала је пут бившем председнику Европског савета Доналду Туску да поново седне у фотељу пољског премијера.

Антинемачка пропаганда 

Додуше, и Туск и Качињски су све учинили да минуле изборе представе као питање живота и смрти, настојећи тиме да што више мотивишу своје бираче. За лидера владајућег конзервативно-популистичког ПиС-а, победа проевропске и либералније опозиције је значила „крај Пољске“, док су за вођу Грађанске коалиције, која је окупила идеолошки разнородне опозиционе странке, ови избори били „битка између добра и зла“ на којима се одлучивало између либералне и нелибералне Пољске.

У тој вишемесечној бици без рукавица, која је трајала и много пре него што су избори званично расписани, стално се чула једна неочекивана реч – Немачка.

Име ове Пољацима суседне земље постало је је најгора увреда јер су у говорима представника владајућег табора, као и у извештајима медија наклоњеним ПиС-у, Немци представљани као непријатељи Пољака, а некога означити „немачким човеком“ постало је синоним за издајника или плаћеника.

Ово потпиривање антинемачког расположења је Качињски ставио у фокус кампање још пре више од годину дана, започевши га захтевом званичном Берлину да Варшави исплати 1.300 милијарди евра репарација за губитке претрпљене од нацистичке Немачке у Другом светском рату. Иако су у пољском парламенту за тај захтев гласале и Тускове проевропске снаге, то није спречило Качињског да од бившег пољског премијера и бившег председника Европског савета направи „немачког човека“.

„Он је изасланик бриселске бирократије, којом снажно доминира Немачка и која све бруталније покушава да стави Пољску под своју контролу“, рекао је Качињски у интервјуу за десничарски пољски недељник „Сиеци“, чиме је само разрадио своју стару тезу да Берлин жели ЕУ у којој би „главна држава била Немачка, иза ње можда Француска и Холандија, док би друге државе требало једноставно њима да буду подређене“.

Након што је антинемачка прича била добро раширена и прихваћена, нарочито код старијих бирача, наступила је фаза инсистирања на наводним везама опозиције и њених лидера, нарочито Туска, са Немачком.

Туск, издајица

Истини за вољу, портретисање Туска да је више Немац него Пољак почело је још на председничким изборима 2005. године, када су главни опоненти били Туск и Лех Качињски, Јарослављен брат близанац који је 2010. погинуо у авионској несрећи. У тој кампањи су браћа Качињски и њихови следбеници понављали како је Тусков деда био колаборатор нациста тако што је служио у немачкој војсци у Другом светском рату, иако је он заправо убрзо после регрутовања дезертирао како би се борио против нациста.

Поједини упућени извори, међутим, тврде да је Качињски постао наводно опсесиван са повезивањем свог главног опонента са Немачком тек када је 2017. године Туск, између осталог и на инсистирање канцеларке Ангеле Меркел, реизабран за председника Европског савета упркос тадашње пољске премијерке из редова ПиС-а. Након тога, Качињски почиње да оптужује Туска како је он био „главни извршилац енергетског пакта Меркелове и Путина“.

Тиме је Качињски у оптужбама на рачун Туска спојио јак антируски сентимент међу Пољацима са антинемачким предрасудама. Тако су у минулој кампањи челници ПиС-а тврдили да „нико у Пољској није урадио више за Русију и за Немачку у протеклих 15 године од њега (Туска)“.

Стратегија владајуће странке је била да повеже Туска са Немцима, да после може да напада Немачку и да самим тим чином уједно напада и највећег политичког конкурента, без да га помене. Колико је то у овој изборној кампањи доводило до трагикомичних ситуација сведочи неколико примера.

Један је када су фудбалске репрезентације Немачке и Пољске играле пријатељску утакмицу после које је државни секретар у Министарству за климу и животну средину Иренеуш Зиска на друштвеним мрежама објавио: „Пољска-Туск 1:0“, што је изазвало љутиту реакцију бројних познатих фудбалера.

Други је једна ТВ дебата на јавном медијском сервису, у којој су представници ПиС стављали пред представнике опозиције заставице Немачке као некакву ознаку да су у питању „издајници“. Ту је дошло до својеврсне борбе у „означавању“, будући да је представник опозиције узвратио тако што је устао и заставицу преместио пред водитеља јавног сервиса, који је пак заставицу поново ставио пред представника опозиције, што је протумачено као јасна провладина оријентисаност водитеља.

Заставица је потом уклоњена са стола, али је то подсетило колико је и сам пољски јавни сервис служио портретисању опозиције као „немачке“ тако што је у својим извештајима пуштао старе снимке Туска како говори немачки, или како ћаска са појединим немачким званичницима. На таласу таквих ТВ прилога, ПиС је направио предизборни видео спот у којем се види како Качињски разговара телефоном са наводно немачким званичником, који у име немачког канцелара од њега тражи да подигне старосну границу за пензионисање тако да буде „као у време Тускове власти“.

„Нема више Туска и готово је са таквим навикама (да Немци диктирају пољску политику)“, каже Качињски у том споту, којим жели да подсете бираче на то да су доласком на власт 2015. године управо они укинули одлуку Тускове владе да старосну границу за пензионисање подигне на 67 године са 65 за мушкарце и 60 за жене, колико су биле до тада.

Уз инсистирање на овој теми и наводно немачком утицају, ПиС је покушао да додатно профитира тиме што је за дан избора заказао и четири референдума, при чему је један био управо о старосној граници за пензионисање.

Напад на државу

Ширењу антинемачке приче су на посредан начин помогли и Немци. Конкретно, највише Манфред Вебер, немачки конзервативац који је на челу Европске народне партије (ЕПП), који је у интервјуу за немачки јавни сервис ЗДФ назвао ПиС политичким противником.

Он је указао да европске либералне странке десног центра не могу да сарађују са националистичким радикалним странкама и екстремистима попут Алтернативе за Немачку, француских националиста Марин ле Пен или ПиС-а. Како је рекао, за сарадњу са њима постоје три услова: проевропска оријентација, подршка Украјини и поштовање правне државе.

Вебер је додао да се на тај начин против ПиС, која систематски напада правну државу и гуши слободне медије, диже „противпожарни зид“, што је метафора у немачкој политици за дизање својеврсног санитарног кордона према странкама које су неприхватљиве за сарадњу.

Насупрот томе, Вебер је истакао да су пољски либерали предвођени Туском једина снага која може да замени ПиС на власти и поведе Пољску натраг у Европу.

Намерно или не, пољски медији су погрешно пренели да је Вебер рекао да им је ПиС „непријатељ“ што је довело до бурних реакција владајућег табора, који је чак у парламенту донео декларацију која сваку инострану критику пољских власти и владајуће странке означава као „напад на државу“, мешање у изборни процес и непријатељски чин против целе Пољске.

У декларацији се нарочито истиче да је Немачка држава чији политичари немају права да деле лекције другима пошто је тамо, како се наводи, демократија дошла само као резултат мировних преговора после Првог светског рата, а касније су је увели савезници после пораза Немачке у Другом светском рату.

Радне визе

За разлику од Вебера, званични Берлин се трудио да ћутке прогута све увреде и избегне дипломатски сукоб. Али, оно што нису могли да прећуте је дошло када су пољски медији објавили открића о наводним махинацијама у пољским конзулатима, где су за мито издаване шенгенске визе људима из Африке и са Блиског истока.

Све то се дешава у време када многи тражиоци азила долазе у Немачку управо преко Пољске и Чешке, а влада канцелара Олафа Шолца је под све већим политичким притиском да обузда растући ниво нелегалних миграција. Због тога је званични Берлин одмах тражио од Варшаве да пружи „брзо и потпуно објашњење“ поводом ових „озбиљних“ навода.

Варшава је љутито реаговала, одбацујући „апсурдне“ тврдње о размери афере и оптужујући Немачку да се повела за тврдњама пољске опозиције. Пољске власти су навеле да је у оквиру спорне шеме незаконито издато „можда неколико стотина радних виза“, док је опозиција тврдила да би стварни број могао бити око 350.000, те да је у питању „највећи скандал у Пољској у 21. веку“.

Будући да је у првих осам месеци ове године у Немачкој затражило азил око 204.000 људи, што је 77 одсто више него у истом периоду прошле године, немачка влада је сопственој јавности морала да докаже да нешто чини по овом питању па је увела повремене граничне контроле на граници према Пољској и Чешкој.

Мигрантска питања

Дипломатски спор је додатно нарастао када је канцелар Шолц на једном политичком скупу рекао да не жели „да Пољска једноставно махне људима да прођу, а затим да разговарамо о нашој политици азила“, јер „они који стигну у Пољску треба тамо и да прођу поступак провере права на азил“. То је, пак, пољски шеф дипломатије схватио као канцеларов „покушај мешања у унутрашње ствари пољске државе и текућу изборну кампању“, што је Шолцов портпарол брзо одбацио као неосноване.

Качињски и Туск су у једном тренутку кренули да се утркују ко је оштрији у антимигрантској реторици, али искључиво према мигрантима који долазе из Африке и са Блиског истока, нарочито онима исламске вероисповести. Туск је оптужио Качињског за лицемерје због прихватања великог броја страних радника из муслиманских земаља, док истовремено одбија да прими мигранте у складу са квотама договореним Миграционим пактом ЕУ.

„Гледамо шокантне сцене насилних протеста у Француској, а Качињски управо припрема документ који ће омогућити грађанима земаља као што су Саудијска Арабија, Индија, Иран, Катар, УАЕ, Нигерија или Иран, да дођу у Пољску“, рекао је у видео обраћању Туск, критикујући Качињског да је „прошле године већ довео више од 130.000 грађана ових земаља“.

Овакав Тусков иступ наишао је на критике и опозиционих и владиних званичника, али ово „ваљање у блату“ око мигрантских питања се само продубило скандалом са спорним издавањем радних дозвола.

Украјинске избеглице

Међутим, приметно је да ниједна странка није настојала да прави политичко питање од украјинских избеглица иако их је било више од 1,6 милиона у једном тренутку у Пољској, док међу локалним становништвом расте „замор од саосећања“ са Украјинцима. Према анкети пољског Института за истраживање јавног мнења, у септембру је подршка прихвату избеглица из Украјине пала на најнижу тачку од марта 2022. године и износила је нешто више од 60 одсто, док је на почетку рата била чак 94 одсто. Насупрот томе, чак трећина анкетираних се противи даљем прихвату Украјинаца.

Број украјинских избеглица је, иначе, у сталном паду и сада износи око 960.000 будући да се добар део њих помера ка западу, углавном тражећи боље плаћене послове у Немачкој, или чак Канади.

„Пољска почиње да губи битку да задржи њих (Украјинце) на свом тржишту (рада)“, завапила је усред предизорне кампање пољска Асоцијација предузетника и послодаваца, истичући да не би требало да се заборави да ће се, после завршетка рата, многи људи који још живе и раде у Пољској вратити својим домовима у Украјини, што ће створити „створити озбиљне проблеме за наше тржиште рада“.

И пре рата у Украјини Пољска је доживела талас досељеника, тако да је прошле године по први пут било регистровано више од милион страних радника. Државни Завод за социјално осигурање је проценио да је Пољској наредне деценије неопходно да привуче два милиона нових радника из иностранства, ако жели да осигура стабилност пензионог система који се бори са све већим бројем пензионера.

Међутим, један од владиних званичника најавио да ће финансијска подршка украјинским избеглицама вероватно престати од следеће године, што сигурно није подстакло Украјинце да се не селе на Запад. Пољска је до сада потрошила око 550 милиона евра на помоћ украјинским избеглицама, а овај иступ званичника из редова ПиС-а тумачи се у као део сукоба између Пољске и Украјине због „кризе око житарица“, као и настојања да се пољским бирачима покаже да су за ПиС пољски интереси увек на првом месту.

Ни Туск се није противио ускраћивању финансијске помоћи избеглицама, рекавши да „ту нема ништа антиукрајинског, али докле год неко није пољски држављанин, ова права морају бити различита“.

Туск је, међутим, окривио ПиС да је срозао односе са Украјином када је пољска влада ограничила увоз украјинских житарица у покушају да одобровољи пољске сељаке, незадовољне што им цену житарица обара огроман увоз украјинске пшенице и кукуруза. Суков Варшаве и Кијева је ишао дотле да је пољске влада запретила да неће више слати оружје Украјинцима, оптуживши их да су „незахвални за то шта је све Пољска учинила за њих“.

Иако је оптужби о „незахвалности Украјинаца“ било и из Тускових редова, он је ову ситуацију искористио да окриви ПиС за „забадање ножа у леђа Украјине, док се одлучују битке на фронту“.

На претњу пољског премијера да ће прекинути да испоручује оружје Кијеву, дошле су бурне реакције, између осталог, и из Берлина. Утицајна шефица Бундестаговог одбора за одбрану Мари-Агнес Штрак-Цимерман је тада истакла да би у том случају Немачка требало да „казни“ Варшаву тако што ће своје ракетне системе Патриот премесетити из Пољске у Украјину. Да парадокс буде већи, управо то је својевремено званична Варшава тражила од Берлина, али су тај захтев немачке власти одбиле, плашећи се да ће Руси то оценити као немачки подстицај ескалацији сукоба у Украјини.

Вајмарски троугао

Судећи према резултатима избора, антинемачка кампања, вербални сукоби и дипломатске тензије са немачким званичницима нису донели жељени резултат за Качињског.

Додуше, циници би рекли да то можда и није у потпуности тако, будући да је Тускова коалиција била листа са највише гласова у општинама на западу Пољске, на територији која је некад припадала Немачком царству, док ПиС има више гласова у општинама у централној и југоисточној Пољској, које су биле део Руског и Аустријског царства. Линија раздвајања безмало прецизно иде тамо где је била граница до Првог светског рата.

Мало је рећи да су се у Бриселу и у бројним европским престоницама обрадовали резултатима, који дају јаку шансу Туску да оформи владу. Свима су пуна уста изјава о „победи демократије“, „јасној проевропској поруци Пољака“, али и „шанси да ЕУ предводи Вајмарски троугао“ (Варшава, Берлин, Париз).

Промена власти у Варшави, међутим, неће аутоматски олакшати немачко-пољске односе, упркос томе што је Туск описан као „немачки човек“. Напросто, Немачка ће сада из Пољске поново слушати захтеве по питању Украјине, одбране и односа према Русији, које неће моћи тек тако да одбаци као за време власти ПиС-а. Осим тога, Немачка суштински није тако одушевљена да се унутар ЕУ створи још једно европско тежиште моћи, осим постојећих у Паризу и Берлину. А управо то од Варшаве под Тусковом влашћу очекују бројни аналитичари и коментатори.

Па тако угледни дански дневни лист „Јиландс Постен“ сматра да би под Туском Пољска могла да поврати самопоштовање унутар ЕУ, и да игра „далеко већу улогу као нарастајућа европска сила“.

„Економски развој Пољске је импресиван и ниједна друга земља није тако уверљиво изразила своје противљење руским империјалистичким агресорским ратовима. Пољска се спрема да четири одсто свог бруто друштвеног производа определи за одбрану, по чему је водећа у оквиру НАТО-а“, истиче овај лист, додајући да би сада Пољска могла да учини да се њен утицај осети и на другим пољима.

Па тако европски аналитичари већ „виде“ како би Туск заједно са Шолцом и Макроном могао да покрене реформу ЕУ. То би биле реформе које би предводио такозвани Вајмарски троугао три велике земље са великим бројем становника, које би представљале како јединство старих и нових, то јест западних и источних чланица ЕУ, тако и заједништво три најважније европске политичке фамилије либерала, конзервативаца и социјалдемократа.

Они реалистичнији указују да ни проевропска Пољска неће бити лак партнер за Шолца и Макрона. Атлантистички настројена Тускова коалиција остаће скептична према Макроновим идејама о стратешкој аутономији ЕУ, а неће тако лако прихватити ни предлоге о увођењу гласања квалификованом већином у институцијама ЕУ и када су у питању безбедносне и спољнополитичке теме.

Проширење ЕУ

И по питању проширења ЕУ постоје разлике, будући да би Пољаци ставили приоритет на брзо приступање Украјине а не земаља Западног Балкана, које сматрају превише слабим, а у случају Србије и превише проруски настројеним.

Насупрот томе, Немцима је Западни Балкан пречи и то не само због њихових економских и безбедносних интереса већ и због дугорочних стратешких интереса у ЕУ. Евентуални улазак Украјине, Молдавије и Грузије у ЕУ би драматично унутар ЕУ ојачао политичку моћ званичне Варшаве, јер би управо Пољска преузела својеврсно лидерство источноевропским и централноевропским чланицама ЕУ. Другим речима, то би драматично појачало утицај Вашингтона што би додатно срозало моћ Берлина, који ионако у појединим тренуцима не успева да се извуче од америчких притисака.

Све то указује да је отварање ЕУ за Украјину и Молдавију обећање о перспективи која се неће остварити у догледно време, бар ако се о томе буду питали Париз и Берлин.

Додуше, ни у Пољској нису у потпуности сигурни да ли би желели да преузму већи утицај у тој проширеној ЕУ, будући да ће велико проширење значити и да ће Пољска примати мање новца из фондова ЕУ, то јест да ће од већински нето примаоца из буџета ЕУ постати нето давалац.

На недавном самиту Европске политичке заједнице у Гренади је већ направљена рачуница, која је је показала да би проширење ЕУ на девет нових земаља, укључујући Украјину, коштало постојеће чланице више од 256 милијарди евра годишње. 

И у Вашингтону је све примљено са извесном дозом олакшања, иако су САД протеклих година фино балансирале и нису заоштравале односе са Качињским. Напросто, Бела кућа је одржавала добре односе са ПиС-овом владом због тога што је стратешка важност Пољска за САД драстично порасла избијањем рата између Русије и Украјине.

Сада и у Бриселу и у Вашингтону очекују да нова пољска влада побољша односе, како са Бриселом и Берлином, тако и са Кијевом. Нарочито због тога што су питања у вези са ратом у Украјини у једном тренутку постала део предизборног надгорњавања пољских странака.

Подељено друштво

Жаљења због оваквог преокрета у Пољској се могу прочитати само у мађарској штампи наклоњеној премијеру Виктору Орбану. Насупрот томе, опозиционо настројени мађарски коментатори закључују да је ово фијаско и за мађарску владу те да ће Мађари „бити сами приликом гласања у ЕУ и једини у покушајима да уцене ЕУ“. Како оцењују, „уколико се мађарско становништво не тргне, што тренутно тешко да ће се догодити, можемо да се ускоро нађемо ван ЕУ“.

С друге стране, у Пољској се увелико говори о томе да Туск сада мора да изврши „деПиСизацију“ Пољске, то јест чишћење пољског система од кадрова политички верних ПиС-у по принципу такозване декомунизација извшене након пада комуниста. Ова врста политичког решета се односи на то да је у Пољској, како оцењују аналитичари, „неопходно повратити независност судовима, државне медије претворити у стварне јавне медијске сервисе, као и поништити дубоки политички уплив у државне службе и јавне предузећа“.

Међутим, Туску неће бити лако да изврши ту „деписизацију“ из неколико разлога.

Један је тај да уставна овлашћења председника Пољске Анджеја Дуде, који је наклоњен ПиС-у, нису тако мала, пре свега по питању вета на усвајање обећаних реформских закона. Дудин мандат траје још две године, тако да се у те две године могу очекивати бројне препреке.

Други је тај да стање у пољској државној каси није баш у потпуности познато. Премда ће понован прилив средстава из фондова ЕУ бити од велике помоћи, узимајући у обзир рат у у суседној Украјини и повећаних пољских трошкова на одбрану, сасвим сигурно ће и финансије бити отежавајући фактор.

Трећи је тај да ће, уколико направи владајућу коалицију, Туск морати да жонглира између интереса 10 политичких партија, које су идеолошки и политички поприлично различите. Све то не обећава ефикасно деловање владе.

Четврти је то да изборни преокрет у Варшави неће избрисати турбулентну политичку кампању и дубоку подељеност пољског друштва. Ова политичка поларизација није нешто што се може преко ноћи решити, нарочито што ће нова влада бити у журби да примени обећане реформе, а да ће као кочничара имати пољског председника. Према оцени европских аналитичара, друштвене поделе у Пољској „могу остати или се чак и продубити“ у наредном периоду.

А очекивања Европе су велика. Очекивања Пољака још већа. И то у временима рата у суседству, рекордне инфлације и економске неизвесности. Разочарeња се већ сада назиру.