Идентитетска криза у Немачкој: Утицај рата на Блиском истоку на пораст индекса неслободе политичког говора у Европи štampaj

Уручење престижне Награде „Хана Арент“ за политичку мисао руско-америчкој новинарки, књижевници и активисткињи Маши Гесен, само десет дана након што је Русија против ње подигла потерницу, вероватно би била сасвим очекивана цртица у сукобу Запада и Русије да лауреаткиња због својих критика напрасно није постала спорна и у Берлину.

Док је Москву наљутила својим изјавама о зверстима руске војске у украјинском граду Бучи, у Немачкој је постала спорна када је у „Њујоркеру“ објавила есеј у којем је осудила Хамасове нападе 7. октобра, али истовремено критиковала израелско бомбардовање Појаса Газе, упоредивши га по деструктивности са нацистичким ликвидацијама јеврејских гета у источној Европи.

Нису јој помогли ни јеврејско порекло, нити дугогодишњи рад као активисткиње за људска права, јер за немачку мејнстрим сцену она је учинила неопростив грех – критиковала је политику Владе Израела. Независни, међународни жири је одлуку о додели награде донео још у августу што је, према признању Фондације „Хајнрих Бел“, било немогуће опозвати. Али су се зато финансијери новчаног дела награде – град-покрајина Бремен и поменута фондација која је повезана са странком Зелени – потрудили да је канселују, то јест друштвено „укину“. 

Фондација је коментаре Маше Гесен описала као „неприхватљиве“, те да „нису допринели разумевању сукоба“, додајући да се повлачи са свечаности доделе награде. Након тога је исто учинила и власт у Бремену, отказавши планирану велику свечаност у градској већници. Више нико није причао о њеној „новинарској преданости извештавању о Русији“, што је био разлог за доделу награде, већ о томе да ли је прикладно поредити Газу и гета у Другом светском рату.

„Ако поредите Газу са гетом, онда је разлика – и то најважнија разлика – то да Јевреји који су били у гету нису били, да тако кажемо, људски штит милитантних бораца“, део је аргументовања шефа Фондације Јана Филипа Албрехта, који је пак у на Твитеру који дан касније ретвитовао неки други текст листа „Тагесцајтунг“ у којем један од саговорника Хамасов напад 7. октобра описује као „мини-Холокауст“.

Идентитет у кризи

Из овог и многих других примера чини се очигледним да за Немце ипак није толики табу да се Холокауст користи за поређење са неким другим злочином. Међутим, беспоговорна заштита Израела и својеврсна друштвена неприхватљивост било какве критике потеза израелске владе минула два и по месеца у Немачкој је нарасла до неслућених размера. До размера у којој ни Јеврејима није дозвољено да критикују Израел, док је свака палестинска застава или прича о патњи палестинске деце, као по правилу, схватана као подршка Хамасовим терористима.

Када се на то додају бројни неуспеси на пољима на која су Немци традиционално били изузетно поносни, неминовно се намеће закључак да је Немачка ушла у кризу идентитета у којој трага за сопственом врлином, налазећи је највише у некритичкој подршци Израелу под окриљем осећаја историјске одговорности за нацистичке злочине над Јеврејима. Па и по цену сузбијања слободе изражавања политичког мишљења и ширења исламофобије.

Ситуацију у Немачкој додатно компликује и то што се у западном свету рат култура између лево-либералних и конзервативних струја минулих месеци прелама и кроз однос према Хамасу, и уопште блискоисточном конфликту. Па је за једне Хамас безмало део антиколонијалног покрета за слободу, док су за друге сви Палестинци, али и сви муслимани, аутоматски окривљени за антисемитизам уколико јавно не осуде Хамас и признају право Израелу на постојање. 

Поређење са Холокаустом

Награда која носи име једне од најутицајнијих филозофкиња и политичких теоретичарки тоталитаризма 20. века ипак је додељена Маши Гесен. Додуше, у малој сали у којој је једва могло да стане 50 особа, које је штитила полиција.

И док су организатори покушали да буду оптимистични, истичући да је реч била о „збијеном догађају у малом формату“, али да је био „врло плодоносан облик дијалога“ који је показао „да је могуће разговарати о контроверзним темама и проценама на добар начин“, ван те мале бременске сале критика потеза Владе Израела је и даље изузетно непожељна и сузбијена.

Ипак, бура која се дигла око лауреаткиње натерала је и немачке медије да јој директно поставе питања и отворе дебату и о томе да ли је у реду поредити Холокауст са другим злочинима, узимајући у обзир јединственост овог нацистичког злочина над Јеврејима. Додуше, интервјуи су уследили тек када је Гесенова у једној објави на Твитеру приметила да је за изјаву зову новинари широм света, али не и немачки, који објављују коментаре о догађају без да је она упитана да објасни своје ставове.

Гесен је истакла да сматра да посебност Холокауста управо значи да га увек треба поредити са другим стварима: „То је буквално суштина фразе ’Никад више’. Ми, људи који живимо у 2023. години, нисмо ни интелигентнији ни моралнији од људи пре 80-90 година. Једина разлика између њих и нас је у томе што је за нас Холокауст већ прошлост. Поређење ствари које су се десиле у току или пре Холокауста са стварима које се дешавају данас наша је најбоља шанса да спречимо да се Холокауст понови“, објаснила је Гесен за дневни лист „Франкфуртер рундшау“, додајући да њен есеј није замишљен као провокација већ да сматра да „имамо моралну обавезу да правимо поређења“.

С друге стране, израелска амбасада у Берлину ју је оптужила да користи свој јеврејски идентитет и чињеницу да јој је отац убијен у Холокаусту (у ствари, прадеда Маше Гесен је убијен у Холокаусту) да би доказала да је у праву, „дајући муницију добро познатим корисним идиотима за демонизацију и делегитимизовање Израела“. 

Случај Хане Арент

Ове и друге критике су довели и до питања да ли би сама Хана Арент због својих ставова према потезима израелске државе у данашње време била проглашена достојном награде која носи њено име. Иако је тридесетих година прошлог века Арентова била убеђени циониста, касније је почела да ционистичку идеју националне државе тумачи као „империјалистички пројекат у стилу европских националних држава“ који ће јеврејски народ свуда учинити мање сигурним.

Осим тога, у децембру 1948. године она је са Албертом Анштајном и другим утицајним Јеврејима у САД потписала писмо објављено у „Њујорк тајмсу“, у којем се тврди да је израелска партија Херут (из које ће касније настати данашњи Ликуд Бенјамина Нетанјахуа) „по својој организацији, методама, политичкој филозофији и друштвеној привлачности сродна нацистичким и фашистичким партијама“.

Седам година касније, она ће из Јерусалима писати да је у израелској националној држави „менталитет гета у пуном цвату“ те да они „третирају Арапе, оне који су и даље овде, на начин који би сам по себи био довољан да окупи цео свет против Израела“.

Гесенова подсећа да Арентова можда није користила речи „досељеник-колонизатор“, али да је била „веома критична према израелском пројекту насељавања колонијалне националне државе“.

„Хана Арент је проучавала тоталитаризам, који је сматрала новим обликом владавине. За њу је било веома важно да потражи прве знаке тога у другим земљама. У том погледу, Хана Арент у Немачкој данас вероватно не би добила награду 'Хана Арент'“, рекла је Маша Гасен, истичући да у данашњој Немачкој постоји „култура ућуткивања“. 

Индекс неслободе политичког говора

Да је у Немачкој нарасла атмосфера у којој свако мора да пази када изражава своје мишљење и ван контекста Израела, Јевреја и блискоисточног сукоба, сведоче управо објављени резултати истраживања јавног мнења о слободи изражавања политичког мишљења. У истраживању Института „Аленсбах“ и Института за истраживање медија „Медија Тенор“, први пут у последњих 70 година утврђено је да више Немаца сматра да треба бити опрезан приликом изношења својих политичких ставова од оних који то раде слободно.

На питање да ли имају осећај да се у Немачкој данас може слободно изражавати своје политичко мишљење или је боље бити опрезан, чак 44 одсто испитаника је рекло да је боље бити опрезан. Тек 40 одсто испитаника рекло је да се може слободно говорити, што је рекордно низак резултат.

И док десно оријентисани новинари и аналитичари, попут бившег главног уредника „Билда“ Јулијана Рајхелта, сматрају да је то „резултат лево-зелене политике и пропаганде“, детаљан увид у резултате овог истраживања минулих деценија указује да је оштар пад у индексу слободе кренуо у време демохришћанске власти канцеларке Ангеле Меркел.

На почетку Меркелиног мандата, 2011. године две трећине нације било је спремно да слободно изрази своје политичко мишљење; тачно десет година касније, у тренутку када канцеларка одлази у политичку пензију, дошло се до тога да је у истом истраживању тек 45 одсто испитаника рекло да има слободу да изрази своје политичко мишљење, док је 44 одсто рекло да је боље бити опрезан. 

Границе политичке коректности

Индекси слободе минулих година далеко су од, на пример, 1971. године, када се 83 одсто испитаника осећало политички слободним.

„Од пада Берлинског зида, када је 1990. године 78 одсто Немаца одговорило на ово питање изузетно самоуверено, вредности су стално падале. Прво са Шредеровом владом, затим под Меркеловом, да би своју историјску најнижу тачку индекса слободе документовали на половини мандата владе семафор-коалиције“, истичу аутори студије, који су приметили да се повећани опрез при изражавању политичких ставова примећује код припадника свих политичких странака, изузев једне.

Само гласачи Зелених чврсто верују да у Немачкој постоји неограничена слобода изражавања, па 75 одсто њих каже да може слободно да говори, а само 19 одсто препоручује опрез, што је два до три пута мање у односу на присталице осталих партија.

За разлику од присталица Зелених, чак 62 одсто присталица Алтернативе за Немачку (АфД) сматра да више не може да се слободно говори. Следе присталице Либерала (ФДП) са 57 одсто, Социјалдемократа са 46, Левице са 45 и Демохришћанског блока (ЦДУ-ЦСУ) са 43 одсто.

Аутори студије упозоравају на последице „политичке коректности и ерозије субјективне слободе изражавања“, истичући да је очигледно да је „тон јавне дебате постао оштрији и нетолерантнији у односу на претходне деценије, барем по питању одређених тема“. 

Зелени мехур

Појаву да су присталице Зелених једине толико уверене у слободу изражавања, према оцени коментатора Тобијаса Ригела, лако је објаснити.

„Многе политичке иницијативе Зелених су од стране многих новинара великих немачких приватних и јавних медија агресивно заштићене од озбиљних критика, укључујући теме о поновном наоружавању, суочавању са короном, раскиду са Русијом без обзира на последице по грађане, (увозу) течног природног гаса (ЛНГ) који је супротстављен ’заштити климе’, као и снажне тенденције лобирања за америчке интересе и генерално за ескалацију милитаризма“, истиче Ригел.

Резултати овог истраживања, сматра он, добро илуструју „зелени мехур“ у којем многи Зелени у недавној прошлости „нису пролазили кроз лоша искуства кроз која пролазе многи критички настројени грађани, а то је да од главних медија буду етикетирани као радикални и антидемократски настројени само зато што су њихови политички ставови разликују од ставова савезне владе и њених локалних бранилаца у многим великим редакцијама“.

Ригел сматра да је овај резултат застрашивања критички настројених грађана пожељан, „јер је згодно када се толико много грађана више не усуђује да искаже своју апсолутно оправдану критику политике савезне владе и сумњивог формирања мишљења од стране великог дела немачког медијског пејзажа“.

„Очекиване крокодилске сузе у вези са налазима (студије) могу се одбацити као лицемерје, јер је застрашивање предвидљива последица отровног понашања многих немачких новинара и политичара према политичким неистомишљеницима“, наводи Ригел.

Према његовој оцени, уобичајене приче о важности слободе изражавања редовно су демаскиране блаћењем, кансел културом и цензуром: „Притисак на оне који мисле другачије – на пример о темема економског поретка, антируске идеологије, социјалних питања или пореза на богате – увек је био велики од стране многих политичара. Али су и током медијског креирања мишљења против оних који мисле другачије о корона-политици, разбијени бројни табуи у вези са цивилизованом политичком дебатом.“ 

Упитне националне врлине 

Повећани страх од изношења ставова долази у тренутку када се сама Немачка као држава, али и Немци као нација налазе пред бројним изазовима и у потрази за новим решењима. Може се чак рећи да су у кризи идентитета, јер се наједном урушава све што представља национални понос и врлине немачке нације, све оно како Немачка себе сагледава, али и како је често и други сагледавају – од немачке тачности, иновативности и знања, преко стабилних финансија и политичке власти, до успешне привреде и јаке социјалне заштите.

Знање као „врлина немачке нације“ је, судећи према резултатима ПИСА тестова, у слободном паду. Недавно објављени резултати тестова у математици, читању и природним наукама показали су да је Немачка остварила најгори резултат откад се раде ова истраживања, те да се са 475 поена налази на просеку земаља Организације за економску сарадњу и развој (ОЕБС), али да је далеко од тога да има систем који деци пружа функционално образовање.

За овај неуспех је брзо нађен „кривац“. И то не у премалом улагању у школство и мањку наставног кадра, већ у томе што су око 40 одсто школске деце мигранти или деца миграната, укључујући и тражиоце азила, од којих многи не говоре или врло лоше говоре немачки језик.

Посртању тачности као „немачке врлине“ Немци свакодневно сведоче у већ хроничним и рекордним кашњењима возова немачке железнице. Ни економија није као некад, јер Немачка бележи рекордан број проглашених стечаја, као последице поремећаја тржишта након пандемије вируса корона и драматичног скока цена енергената.

Истовремено, сидро европске финансијске стабилности оличено у немачкој државној каси напрасно је протеклих недеља пољуљано одлуком Уставног суда Немачке да прогласи неуставним начин на који је немачка влада планирано задуживање од 60 милијарди евра за ублажавање последице пандемије преусмерила у фонд за финансирање транзиције на зелену енергију.

Политичко-финансијско расуло довело је не само до натезања унутар владајуће коалиције, већ су минулих месеци настрадала и поједина социјална давања, која су била синоним Немачке као социјално тржишне економије.

Све то је ставило под знак питања и традиционалну стабилност политичке власти у Немачкој. Не само због размирица између Социјалдемократа, Либерала и Зелених, већ и рекордно мале популарности ових странака и самог канцелара. Странке семафор-коалиције заједно тренутно уживају подршку тек 33 одсто бирача, док је само 17 одсто бирача задовољно радом Шолцове владе. Сам Шолц ужива одобравање тек сваког петог Немца, што је рекордно низак рејтинг неког канцелара откад се ради ово сондирање јавног мнења.

Сви ти силни неуспеси утичу на психу нације, чије елите су нашле једну област у којој доказују да су исправни, а то је подршка Израелу и одбрана израелских власти од било каквих критика. 

Антисемитизам и исламофобија

Та одбрана, коју је још Ангела Меркел сврстала у сам државни разлог постојања Немачке, постоји већ деценијама, али сада су расправе добиле интензивнији облик и нову димензију. Напросто, то није она иста бура у јавности коју је пре 11 година изазвао Гинтер Грас када је у ускршњем броју „Зидојче цајтунга“ објавио поему „Шта мора бити речено“, којом је критиковао израелско звецкање оружјем против Ирана, оптужујући да би „атомска сила Израел могла да сатре цео ирански народ“ и да тиме „угрожава већ крхки мир у свету“.

И Грас је тада са свих страна био критикован и оптуживан за антисемитизам, али цела дебата и борба против његовог наводног антисемитизма није доводила до тога да у јавном говору постане општеприхваћено да су и припадници палестинског народа и уопште поклоници Мухамедове вере колективно аутоматски осумњичени за антисемитизам.

Све је кренуло од тога да су у октобру и најмањи пропалестински протести означавани у медијима као прохамасовски. Хапшене су чак неке жене које су саме излазиле на поједине берлинске тргове са картонским плакатима на којима је била исписана порука против убијања палестинских цивила. Сузбијање малих пропалестинских протеста само је довело до њиховог омасовљења, при чему је на њима овог пута било и исламиста.

Најпре у Баварској, а потом и на нивоу целе Немачке уследила је забрана коришћења слогана „Од реке до мора, Палестина ће бити слободна“, који је означен као „антисемитски позив да се Јевреји избаце из Израела“.

Узалуд су поједине јеврејске организације објашњавале да је овај узвик настао као противљење репресији, како јеврејске тако и арапске власти на територији историјске Палестине, али је чињеница да су ову фразу користили и хамасовци за многе била довољна да је означе као позив на уништење Израела.

Уследило је „канселовање“ Палестинаца, што се одмах видело по томе што је палестинска књижевница Аданија Шибли обавештена да јој Немачка награда за литературу за 2023, која јој је раније додељена, неће бити уручена на традиционалној церемонији на Франкфуртском сајму књига. Као разлог је наведен рат, али очигледно је да награђени роман није био „политички коректан“, будући да за тему има убиство палестинске девојчице које су 1949. починили израелски војници.

Потом су уследили захтеви политичара – од покрајинских, преко савезног вицеканцелара до председника Франк-Валтера Штајнмајера – да се муслимани у Немачкој јавно и јасно дистанцирају од антисемитизма, осуде Хамас и признају право Израела на постојање. Другим речима, сваки муслиман у Немачкој је аутоматски постао „сумњив“.

То је довело чак и до политичких захтева да се у новом закону о држављанству уведе обавеза да нови држављани приликом добијања немачког држављанства потпишу одрицање од антисемитизма и признање да Израел има право на постојање. Као одговор на пропалестинске демонстрације, један од посланика владајућих Либерала је чак позвао Бундестаг да укине странцима право да организују протесте и право на удруживање.

Политика берлинских кафића

На стуб срама је стављена и Грета Тунберг због својих симпатија према Палестинцима, а немачки огранак еколошке организације „Фрајдејс фор фјучр“ прекинуо је везе са овим међународним покретом управо због његове подршке Тунберговој.

Чак се и немачка левица поделила око израелско-палестинског сукоба. Ове тензије су дошле до тако апсурдно великих размера да су чак и хипстерски кафићи у Берлину принуђени да на друштвеним мрежама објаве своје ставове.

Тако је левичарски кафе „К-фетиш“ објавио да „осуђује нарастајуће пумпање антимуслиманских и расистичких сентимената од стране немачке владе и медија, којима покушавају да прикрију сопствени антисемитизам“, истовремено осуђујући „антисемитско насиље у свим облицима“, те да „неће толерисати антисемитизам у својим редовима, као што неће прихватити расизам и антимуслиманску мржњу“.

Да компликованост оваквог позиционирања буде још већа, овај кафић, који води једна левичарска комуна, истакао је и да они нису „противници немачког естаблишмента“.

С друге стране, берлинска платформа за стриминг углавном техно музике отказала је почетком новембра наступ два ди-џеја, који нису желели да испуне захтев организатора да не носе одећу којом показују своју подршку Палестини.

Левичарски настројена техно сцена у Берлину је бурно реаговала, тако да је ова стриминг платформа, иначе у власништву Израелаца који живе у Берлину, покушала да саопштењима смањи бес публике, али не одустајајући од става да мајица на којој је приказана палестинска застава и на арапском исписано „Палестина“ представља „одећу која би могла да се тумачи као увредљива и као позив на уништење Израела“. 

Тривијализација нацизма

У јавном простору у Немачкој је против Палестинаца, или муслимана који подржавају Палестинце, напрасно постало дозвољено све рећи. Па је тако лидер опозиционе Хришћанско-демократске уније (ЦДУ) Фридрих Мерц рекао да се противи евентуалном прихватању избеглица из Газе, речима да „ми овде већ имамо довољно младих антисемитских мушкараца“.

Таблоид „Билд“ је насловом позвао на одузимање немачког пасоша Палестинки Рем Сахвил, јер је на свом Инстаграм налогу окачила фотографију на којој је мапа укупне територије Израела и Палестине са срцем у њему, уз хештег „од реке до мора“. У питању је двадеседдвогодишња девојка која је својевремено са својих 14 година накратко постала позната када је у једној ТВ емисији заплакала, јер јој је тадашња канцеларка Ангела Меркел рекла да неће још дуго моћи да остане у Немачкој.

Ни немачки новинари на терену нису били умеренији, па је тако Тобијас Хух у својим извештајима говорио да сви причају о Хамасу као починиоцу напада 7. октобра, али да је и „цивилно становништво Газе активно учествовало, подржало и промовисало тај злочин“. И новинар и ТВ водитељ Клаус Штрунц се побунио што се стално истиче страдање цивила, речима „да већ постоји сумња да ли међу одраслима у Гази уопште постоје цивили, какво је наше разумевање те речи“.

Оправдавање етничког чишћења Газе је у немачкој јавности очигледно постепено нормализовано, али често довођено у везу и са нацистичком прошлошћу. Па је тако један угледни конзервативни коментатор поделио слику разрушеног Универзитета Алазар у Гази уз коментар да је то „палестинска верзија уништења Дрездена“, безмало га оправдавајући. Врхунац овог тренда је недавна изјава првог човека медијске корпорације „Аксел Шпрингер“ Матијаса Дефнера, да је узвик „Слободна Палестина“ заправо нови „Хајл Хитлер“.

У мору примера у којем се под окриљем историјске одговорности према Јеврејима у Немачкој Палестинци портретишу као неки савремени нацисти, немогуће је отргнути се утиску да сва та поређења, заправо, нису само покушаји демонизације и дехуманизације Палестинаца, већ да се ту провлачи и својеврсна тривијализација нацистичких злочина.

А управо неоспоравање нацистичких злочина је био део немачког послератног идентитета у којем је свака врста патриотизма била скрајнута и замењена националним поносом сопственом економском снагом, ефикасношћу, тачношћу, стабилношћу политичке власти и финансија...

Напросто, патриотизам је замењен самоувереношћу у „националне врлине“ базиране на одличним „перформансама“. Сада, када су те перформансе упитне, нестала је и самоувереност, уступајући место потрази за новим идентитетом. И новим патриотизмом.