Стварање предратне атмосфере у немачким медијима: Рат с Русима нема алтернативу? štampaj

Деветнаестог фебруара су високи официри немачке авијације ћаскали са украјинским колегама преко WebEx система каква им помоћ треба да сруше Кримски мост, „пошто сви знају да им је то жеља“.

Десет дана касније Руси су тај разговор пустили у медије. Од тада, политички естаблишмент у Немачкој се не смирује. Путин је профитирао од афере, тврде немачки Атлантисти, па је ред да и они извуку неку корист одатле, тако што ће сада отворено захтевати да се иде у рат.

Могу ли Французи и Британци да верују Немачкој после афере с прислушкивањем? Може ли се влади у Берлину веровати да јој је још искрено стало до рата с Русијом? Била су то питања постављена гостима у полит-talk-шоу Мајбрит Илнер на немачкој телевизији ЗДФ, у четвртак 7. марта. 

Осим генералног секретара немачког СПД-а Кевина Кинерта, сви гости и водитељка су били сложни: Ово је рат који је Немачка добила под најбољим могућим условима. Таква прилика се не пропушта. 

Пролог

Тема емисије: Зашто Шолц после афере с прислушкивањем резолутно одбија да Кијеву испоручи крстареће ракете „Таурус“ (домет 500km)? Украјина већ располаже са америчким панданом ATACMS (300km) и британско-француским „Storm Shadow/SCALP“ (550km). Зашто се Берлин тако кукавички боји рата с Русима?   

Релевантност емисије: Екстремно висока. Кад и ако немачки канцелар изговори: „Идемо у рат“, то је већ пола сата после дванаест. Онда је касно за читање владиних саопштења. Емисије тог типа су у Немачкој екстремно битне јер прецизно одсликавају следећи корак око ког се влада ломи. Или се владу ломи. Немачки политички актери, то је скоро генетски, не знају да ћаскају, да се сакривају иза расцветалих метафора. Консеквенца је да се лако разуме шта су хтели да кажу. Оно што мисле упадљиво претеже над оним што су рекли.  

За доказ релевантности нека послужи следећи детаљ. „Бербок не мисли као Шолц“, чуло се код Мајбрит Илнер. Бербокова се промптно појавила у сличном телевизијском формату, само на АРД-у (10. марта) и предложила соломонско решење: Берлин би испоручио „Таурусе“ Енглезима, Енглези заузврат „Storm Shadow“ Кијеву и онда рату с Москвом више ништа не стоји на путу.

Бура на немачкој политичкој сцени је евидентна. Опозициони ЦДУ ове седмице у Бундестагу најављује гласање о испоруци „Таурус“ система Кијеву, коалициони Зелени гризу канцелара изнутра, све је отворено.    

Шолц и „тактика саламе“: што не може данас, може сутра        

У студију ЗДФ-а су били:

Мајбрит Илнер, изврсна, увек припремљена модераторка живих политичких емисија, извежбана да продорним погледом и спуштеним гласом дисциплинује госте кад почну да говоре у исти глас. Пре две године је наступала релативно неутрално, не вредносно, али барем новинарски неутрално и отварала talk-show за шири спектар мишљења. У емисији која се овде спомиње, Илнер је завршила своју трансформацију у ратну партију и постала још један јастреб међу јастребовима. Њен став је сада – рат с Русима, има ли боље и паметније од тога? Очито нема.

Родерих Кизеветер (Roderich Kiesewetter), посланик Бундестага, специјалиста ЦДУ за спољну политику, пуковник у резерви и „евангелистички борац за чисту природу и Трећи светски рат“, како га зове лево-либерални часопис „Der Freitag“ (Петак) Јакоба Аугштајна. Преко својих друштвених профила Кизеветер упозорава да ће, у случају украјинског пораза, Европу напасти CRINK, војна алијанса Кине (China), Русије, Ирана и Северне (North) Кореје.  Ако се ЦДУ врати на власт, Кизеветер је логичан избор за војног министра. Код Мајбрит Илнер је прошле седмице критиковао немачку владу да је за директну војну помоћ Украјини до сада дала бедних 7 милијарди евра.

Сара Пагунг, политиколошкиња, специјалиста за Русију и Источну Европу. Ради за хамбуршку Фондацију „Кербер“. У оригиналу то не звучи тако страшно, није по „Керберу“, троглавом псу из митолошког пакла, већ по индустријалцу Курту Керберу (Körber), који је пре шест и по деценија основао задужбину за мир и боље разумевање међу народима. Фонетска вредност „ö“ је између „о“ и „е“, али кад се транскрибује на српски добије се интересантна nomen est omen димензија, у конкретном случају чак и тачна. Најзначајнији допринос Пагунг у емисији је у томе да је гледаоце подсетила на „тактику саламе“ канцелара Шолца – оно што је данас „не“, сутра постаје „да“. То да је канцелар одбио даљу војну помоћ Украјини, не значи да Кијеву сутра неће послати нови комад „саламе“.

Кевин Кинерт, генерални секретар канцеларске партије СПД. Кинерт је сам по себи необична фигура на немачкој политичкој сцени. Од гимназијских дана је у СПД-у, где је више упадао у очи као комуниста него социјалдемократа. Претио је делимичним укидањем приватне својине, чак био један од релевантних кандидата за шефа странке. Од почетка рата у Украјини Кинерт се профилисао као функционер који кочи рат и заговара мир. Уз то, на јавној сцени показује запањујућу лојалност канцелару Шолцу, у ситуацији кад би му медијски било корисније да га ту и тамо грицне као „дефетисту“. Али и то треба видети у контексту немачке директности.

Данијел Кон-Бендит, две пуне деценије, до 2014 посланик немачких Зелених у ЕУ парламенту. У емисији код Мајбрит Илнер је био присутан преко онлајн конференције. „Црвени Дени“ (Dany le Rouge) је давно оставио пацифизам иза себе и у време бомбардовања Србије 1999, као и сви Зелени, трансформисао се у љубитеља грубих резова и војних маљева. Емотивно је прекинуо с Макроном кад је у пролеће 2022. овај рекао да треба тражити решење „које Путина не понижава“. Сад кад гласно размишља о слању трупа у Украјину, Макрон поново може рачунати на јавну подршку Црвеног Денија. 

Карло Мазала је, као и Данијел Кон-Бендит, био дигитално присутан. Мазала је специјалиста за безбедносна питања, професор на Војној академији у Минхену. Од фебруара 2022. пролази кроз све значајније националне медије и тражи оштар одговор Москви. Код Мајбрит Илнер је користио израз „auf Sicht“, који се односи на вожњу прилагођену условима на путу. Употребио га је у негативном контексту, да је доста било „прилагођавања на путу“. Треба све ставити на једну карту, француску и енглеску, и ући у рат до балчака – јер је само то услов да рата не буде.

Из разговора, који је меандрирао као што је уобичајено за тај тип емисија, издвојене су три велике теме:

1. „Шолц нема појма ни о чему“;
2. како ескалирати рат;
3. ко је крив ако до ескалације не дође. 

1. „Говоримо о 'Таурусу', али следимо једну мустру“.

Иако је Шолц експлицитно рекао „баста!“, кад је изјавио да Берлин неће испоручити „Таурус“ системе Кијеву, сигурно не после руске реакције на прислушкивани разговор о техникама рушења Кримског моста, домаћи ратни блок не одустаје и не посустаје.

Канцеларови разлози су били следећи:

1. „Таурусе“ је могуће програмирати да досегну конкретни циљ у Москви;
2. уз „Таурусе“ иде и немачки војни персонал, тако или никако;
3. Украјинцима се не може веровати, зато што су очајни, а ни једној очајној страни у било ком рату се не може веровати да неће направити нешто што мења исход рата, само зато што је обећала ;
4. „ја сам канцелар, тако сам рекао и баста!“

Сад су Илнер и њени гости, осим Кинерта, али да то стално не понављамо, потпуно релативизовали Шолцов став. Поцепали канцелара. Његово „не“ у ствари значи „можда“; „баста“ значи „не одмах, него сутра“.

Кинерт: „Канцелар је имао потребу да каже ‘баста!’“

Илнер: „Да, али резултат је тотална хаварија. Руси говоре о немачким ратним плановима, опозиција зове Шолца безбедносним ризиком, савезници му пребацују кукавичлук (...) Канцелар је имао потребу да каже ‘баста!’ али та ‘баста!’ сада дезавуирше наше британске и француске пријатеље. Бербок то није тако пренела Камерону.“

Кинерт (на примедбу о Бербоковој): „То ми је познато.“

Илнер: Шолц је говорио да неће непријатељство с Москвом, па је прогласио „зајтенвенде“, преокрет; говорио је да не да ‘Мадере’, па их је испоручио, говорио је не да ‘Леопарде’, па их је дао. Кад ћемо испоручити ‘Таурусе’ Украјини? Јер једном хоћемо.“

Кинерт: „Нећемо.“

Илнер: „Опозиција најављује гласање у Бундестагу о испорукама ‘Тауруса’. Њима ће се прикључити и ваши коалициони партнери, Зелени и Либерали.“

Кинерт: „Неће. Они су са СПД-ом потписали коалициони споразум да се у парламенту не могу стављати на страну опозиције. ЦДУ може да предлаже шта хоће, њихова ствар. Иако то већ личи на водвиљ.“

Кизеветер: „Шолц нас је преварио. Кад смо недавно гласали у Бундестагу о пакету помоћи Украјини, мислили смо да су ‘Таурус’ системи већ унутра.“

Кинерт: „Нису. О ‘Таурусу’ не одлучује Бундестаг, него влада.“

Илнер: „Али у влади је Бербокова која тако не мисли...“.

Кинерт: „То ми је познато.“ 

Пагунг: „‘Баста!’ не значи ништа. Шолц је протекле две године увек искључивао ствари па их допуштао. Колико је сада веродостојан? Можда и остане ту, али људи се већ питају кад ће се вратити на саламу.“

Илнер: „Управо тако. Говоримо о ‘Таурусу’, док у ствари следимо једну мустру.“

Кизеветер: „Зато јер је Шолц слаб, неодлучан и не уме да води.“

Кинерт: „Напротив, канцелар зна да води и он води, само не тамо где бисте ви хтели!“

2. Give me a war!

Споменуто је да немачки политичари генерално имају проблем да своје ставове увијају у слатке обланде. Кад се други на „presto!“ не увере у њихове аргументе, постају нестрпљиви, онда морално згранути, а кад ни то не помогне прете казном којом ће будућност казнити слепе, неодлучне и тврдоглаве, то јест све који на „presto!“ нису увидели ваљаност ратне опције. 

То је другачији тип силовања медијског дискурса од оног који се тренутно догађа у Србији. На пример у РТС емисији ОКО магазин (28. фебруара) где Дејан Булатовић и Александар Јовановић-Ћута свако мало склизну у неукусно „ти“, па разговор на моменте изгледа као да је српском језику потребан нови правопис: „ко ти дрма кавез?“ / „што Вучића у затвор?“ / „ко ти дрма кавез?“ / „што Вучића у затвор? / „ко ти дрма кавез?“ / „што Вучића у затвор“ и тако ad infinitum. 

Српски дискурс, онако како се актуелно презентује у медијима је нецивилизован и неваспитан, и тек треба да постане груб у подношљивом смислу, пре него што, треба се надати, постане одмерен, објективан и респектабилан према неистомишљеницима.

Немачки медијски дискурс је ту, у средини. Он је груб. Он је опасно груб. Он је претећи груб. Он је директан. Он открива своје планове већ на денотативном плану. Евидентно је да ЦДУ опозиција руши канцелара користећи његове коалиционе партнере, који се радо дају у коришћење, јер се боје да ће се наћи на кривој страни историје – на мировној.    

Илнер: „Шта ако Путин победи? Хоћемо ли се припремати на мировни диктат Путина? Хоћемо ли онда себи замерити да смо имали пех јер нисмо желели да ратујемо? (...) Французи су преузели посебну дужност у Румунији, где имају задатак да штите границе Молдавије и гле чуда! Придњестровље је одмах тражило помоћ од Путина.“   

Објективна структура коју нуди та емисија – „објективна“ онако како социолози мисле, да се на њој може поломити нога ако се превиди – је ова: Немцима ће бити жао ако не прихвате Путинову рукавицу коју им је бацио у лице кад је објавио разговор немачких и украјинских официра. Код заговорника рата влада олакшање након тога. Скоро би се рекло да су Москви помогли да сними тај разговор, јер сада уживају слободу да кажу како рат нема алтернативу.

Према Кизеветеру „Бундесвер је жртва, Русија је починитељ“. Та логика евидентно није од овог света, али добро илуструје став домаћих јастребова: На Немачку је пала љага коју само крв може да избрише. А канцелар је сека перса веганка, неће саламу.

Најпре о ономе шта је вербално изговорено код Илнер. Онда шта је заиста мишљено.

Манифестно речено:   

Данијел Кон-Бендит: „Путин има два могућа ратна циља, Кијев и Одесу. Заузимање Одесе има директне последице, јер му то отвара пут за Придњестровље и Молдавију. Руска помоћ Придњестровљу може доћи само копненим путем и само ако Одеса падне. И сад, каже Макрон, имамо девет месеци да спречимо Русију у тој намери (...) јер се у Француској одмах мисли на Минхен 1938. Поново је време да се зна, то је агресор из једног тоталитарног система коме се мора дати оштар одговор. (...) Све што Русима треба за Одесу долази преко Кримског моста. ‘Таурус’ је идеално оружје да се сруши Кримски мост. А шта ради Шолц? Он каже: нема ‘Тауруса’ за Украјинце јер не уливају поверење. Он каже: ‘Нећу довести Немачку у опасност’. Али шта ако Француска и Енглеска уђу у рат и Путин пожели да их казни? Шта ће онда Шолц да каже Русима: ‘Ми с тим немамо ништа, тамо вам је Француска, тамо Енглеска, сретан пут’. То је апсурдно! Ако Украјина буде поражена и људи у Калињинграду позову Путина у помоћ, он ће то узети као повод да нападне балтичке земље. То је Минхен 1938. reloaded. Морамо се заклети да ћемо Украјини дати све да спречи такав развој догађаја.“  

Кизеветер: „Шта ради Шолц после афере с прислушкивањем? Шаље недвосмислене сигнале Путину да има црвену линију и неће у рат! Он би морао да припрема НАТО чланство Украјине, а не жели да каже ни реч о томе. Две трећине наше подршке Украјини је за избеглице, док је за војне потребе дато бедних 7 милијарди евра. (...) Украјина још увек може да победи, услов је да ми променимо своје циљеве. Најмање петнаест милиона Украјинаца седи на коферима и чека нашу одлуку. Канцелар труби ‘Украјина не сме да изгуби, Русија не сме да победи’, што је скроз погрешно. Он мора да каже као и друге земље: ‘What ever it takes’, идемо до краја! Канцелар види да Крим има високу симболичку вредност за Путина и уместо да каже: ‘Баш зато што је тако треба да срушимо мост, јер 80 одсто оружја и војске долази преко њега, а 'Таурус' је идеално оружје за то’. (...) После афере с прислушкивањем, Русија нас је прогласила непријатељем. Онда смо радије јаки непријатељи него слаби непријатељ Русије. (...) Код Авганистана је 51 одсто Немаца било против слања немачких трупа, 49 одсто за. Након што је Шредер ипак послао трупе, домаћа подршка је промптно порасла на 60 одсто. (...) Ако Украјина падне, Кина ће одмах насилно узети Тајван.“

Шта су Илнер, Кон-Бендит и Кизеветер заиста рекли, преведено, у суми сабрано, скоро па експлицитно:    

„Крим је кључ свега. Крим и Одеса. Французи и Енглези су већ једном узели Крим Русима, тамо 1856. Сад идемо још једном, fortune favours the brave, опет с исте стране. Француске трупе су већ на лицу места, чекају да Путин крене на Одесу. Морамо га навести да крене на Одесу. Ту га чекамо, одатле идемо. Кијев је као војни циљ неупотребљив за Путина, није ваљда блесав да се ували у уличне борбе. Свеједно, спомињаћемо Кијев као руски циљ и даље, да потресемо наше будале. Спомињаћемо Тајван као жртву Одесе. Ако Руси не крену на Одесу, да, то је незгодно, али има начина. Увек се може захватити у историјско искуство Глајвица од 31. августа 1939, само га сад окренемо на главу, what ever it takes, не више Немци у пољским униформама, већ Пољаци у руским, да се Немци доведу памети.

А кад се запали тај део црноморске обале и залеђа, онда балтичке земље на северу крену на Калињинград; Калињинград на то затражи помоћ од Москве и онда имамо Русе како с две стране крећу на НАТО. Немачкој неће остати друго него да се укључи, fait accompli, јер Руси морају да прегазе дуг пут да казне Французе и Енглезе. Немце се мора гурнути у рат, јер они само кроз рат добијају апетит за рат, то добро показују случајеви после 1945, као авганистанска мисија 2001. и бомбардовање Србије 1999. А они Немци који неће у рат с Русима, ко им дрма кавез, кад добију рат, ићи ће у рат и баста!“

3. Ко је крив за мир?

Сви који га желе. Однедавно и Папа, који мора да објашњава зашто је против тога да људи гину у Украјини. Доле с тим мирољубивим Папом, преносе медији немачког говорног подручја изјаве украјинских званичника о срамотном миротворству врховног пастира једне и по глобалне милијарде католика.  

У емисији Мајбрит Илнер се није спомињао Папа, разумљиво, та изјава је хронолошки дошла касније. Њени гости су тежиште бацили на лаку доступност рата. Рат је јефтин, он је економичнији од мира. Французима и Енглезима остаје само девет месеци да га спрече, тако што ће га сами почети. У парафрази Данојлића би се рекло: ниска је цена рата, али је понуда зато велика. 

Код Илнер се грабило за рат као да је распродаја. Сад, сад је моменат, сад треба све уложити у оружје, деструкцију и смрт, после ће бити касно. Прошла бака са саламом.

Кинерт се бунио, наравно. Посебно је био шокиран на примедбу о „само 7 милијарди“ за оружје. То је још једна објективна структура која излази формирана из те емисије: тако мало се цени рат, тако мало издваја за њега, а с друге стране даје расипничких 25 милијарди (само Немачка до сада) за украјинске цивилне потребе; срамота. Канцелар Шолц занемарује повољну конјуктуру на ратном тржишту, презире робу која му је на дохват руке. Као и у старом империјализму, Енглези и Французи ће опет разграбити најбоље, док Немци опет касне, трагично касне.    

Илнер је на погодном месту пустила изјаве Британца Бена Воласа (Wallace): „Немци нису ни сигуран ни поуздан партнер“, и бившег НАТО шефа Расмусена: „Потребна нам је много одлучнија немачка влада, али је канцелар много спор, много колебљив.“ Карло Мазала на то: „Да, тужно, Немачка више није премијум партнер за ‘Five Eyes’“ (Five Eyes – популарни назив за тајне службе пет англосаксонских земаља, САД, Велике Британије, Канаде, Аустралије и Новог Зеланда.)

Кинерт, сумирано: „Шта ме брига шта њима треба. Шолц носи одговорност за оно што Немцима треба.“

А оно што Немцима треба је мир с Москвом. Не љубав; мир. Зато је несхватљиво с којом лакоћом неки људи деле паре које нису њихове, улажу у рат који није њихов, игноришу последице за које мисле да никад неће погодити њих лично.  

„Kommen sie gut durch diese Nacht“, рекла је Мајбрит Илнер у одјави емисије. Немци, драги гледаоци, добродушни купуси и оштре саламе: „Прођите добро кроз ову ноћ“. Пет очију пази да не скренете с пута.