На дилему шта Европљани могу да знају, шта да раде, чему да се надају, Жозеп Борељ одговара: „Питајте НАТО!“

„Сасвим сигурно, рат је известан“, рекао је Жозеп Борељ у бриселском Форуму Европе Новог економског форума (New Economy Forum’s Forum Europa), организацији која се због имена сакрива по интернету да је не би уловио неки лектор за енглески језик. На то је још додао оно што су пренели сви медији, и због чега се уопште исплатило пратити његов пропагандни наступ, „да конвенционални рат високог интензитета на тлу Европе више није фантазија“.

Борељ, шеф ЕУ дипломатије, констатује приближавање великог рата као силу природе потпомогнуту преданим радом ЕУ тимова. Суштински, оно што Борељ каже је: ради се на томе да се рат доведе у Европу, изгледи су добри. Истина, главни инпут је руски, али, имплицитна је порука, ни ми у ЕУ нећемо седети беспослени. Нико ништа неће радити него производити, куповати, поклањати и миловати оружје.

Недипломатска лакоћа с којом европски шеф дипломатије констатује да долази рат као да чита временску прогнозу је бесрамна. Он би по службеној функцији требало да спречава такав развој. Уместо тога нам лапидарно поручује: очекујте наоблачење с црном кишом.

„Everything is being weaponized“

Изабрани цитати из Борељевог говора описују тачан пут којим је атлантска агенда најављеног рата провела Европљане:

1. „Када сам дошао на ову функцију, рекао сам: 'ЕУ мора да научи да говори језик моћи.' Неколико година касније сам додао реченицу која ће бити део мог наслеђа: 'Европа је у опасности.' Људи су ми се смејали и рекли да ја то само продајем свој продукт.“

Интерпретација: На свој помпезан начин, Борељ каже да је дошао у миру и радио на рату. Сад му је лакше, продао је продукт.

2. „Сви сад говоре о следећем кораку у изградњи европске одбране, која је, успут речено, у мом делокругу. Мој опис посла је 'Високи представник Уније за спољну и безбедносну политику'. Када сам дошао у Брисел, сви су гледали само у први део, зато што рата није било. Сада све више мог времена одлази на други део.“

Интерпретација: Сви су мислили да је Борељ шеф ЕУ дипломатије, кад оно, преварили се. Он је у ствари министар рата. Док је као мађионичар свима показивао своје високе дипломатске вештине, његова права титула је сазревала у позадини.

3. „Безбедност је више од одбране. Сада и о економији разговарамо као о безбедности. Све има безбедносну димензију, зато што се моментално све вепонизује (...everything is being weaponised').“

Интерпретација: И последње крпице наше цивилне економије, нашег цивилног живота, наше културе и уметности, наших вртића и школа, наше здраве памети, све иде у производњу оружја. Само пуцајте, ја и даље држим час.

4. „Немачки слоган 'Wandel durch Handel' (Промена кроз трговину) заснивао се на представи да ће трговина и дијалог произвести политичку и друштвену промену. Показало се као велика грешка у односима с диктатором. Уместо да Русију учини либералнијом и демократскијом, таква политика се окренула против нас.“

Интерпретација: Следили смо дупли циљ – да купујемо јефтину енергију из Русије и успут променимо Русе да буду као ми. Уместо тога, Руси су то претворили у оружје против нас. Путин све претвара у оружје, тако раде диктатуре. 

5. „У зависности од тога ко влада у Вашингтону, ми се не можемо ослонити на њихову заштиту. (...) НАТО остаје апсолутно незаменљив. Али унутар НАТО-а, морамо изградити јак европски стуб.“

Интерпретација: Вашингтон је само до извесне границе спреман да удовољи жељи Источних Европљана и Балтика за коначни обрачун с Русијом. Стога нам је потребан НАТО у НАТО-у; наш источни НАТО који не игра стратешке игрице, већ иде до краја, без обзира на цену.

6. „После пада Берлинског зида умислили смо да је око нас круг пријатеља. This world is being replaced by a ring of fire around us.

Уместо интерпретације: Одслушати „Ring of Fire“ Џонија Кеша и Џун Картер. Вероватно је и Борељ. Или његов писац говора. У сваком случају обојица, или обоје, показују склоност ка језику од pop-trash-comics синтагми. 

7. О спасу демократских вредности: „Шта треба да учинимо да постигнемо тај амбициозни циљ? До сада, кад би се разговарало о ратовима, лаконски се одговарало: 'Ask NATO'. Сад то више није довољно.“

Интерпретација: „Ask NATO“ је било јуче. Сад се каже: „Ask EU NATO Pillar.“ Или, питајте ЕУ стуб у НАТО-у: Балтик, Пољску, Украјину и Румунију. 

8. „Говоримо о реконструкцији Украјине, кад бисмо у ствари морали да говоримо о избегавању деструкције. Најбољи начин да се смање улагања у реконструкцију је да се повисе улагања у избегавање деструкције.“

За интерпретацију прелистати старе стрипове Алана Форда: Ако вам треба пара, прокухајте воду. Ако мислиш побиједити, не смијеш изгубити. Ако не воли шут, немој га правити. Мимо тог поп-културног аспекта, Борељ као путујући трговац само наставља да продаје свој продукт, рат. У то име користи sales-pitch „више оружја доноси мање разарања“.

9. „Живимо у врло важном моменту даље изградње европског процеса, зато што се рат сасвим сигурно подиже на хоризонту. And that's not a small matter. That's not a small thing. Године 1956, у авантури око Суецког канала, био је последњи тренутак када су европске армије ратовале ван својих граница. Од тада, ми смо истерали рат из мисли. Били смо заузети градећи мир. Али данас, рат нам се вратио. Морамо да се позабавимо њиме, док у остатку света настављамо да градимо мир.“

Интерпретација: Борељ, Добрислав који би радо протрчао Русијом, ту каже Европљанима да им рат излази као сунце на хоризонту. То није мала ствар, никако није мала ствар. Они cу мислили да јесте, док им није објаснио. Осим тога и лаже. Прескаче неке ратне епизоде, као бомбардовање 1999, које се наравно никад није догодило. Пасус затвара још једним аланфордизмом: да ће ЕУ ратовати код себе, а код других градити мир. Неизвесно је коме намерава да прода тај ЕУ продукт. 

Профани профети ратне збиље:
Да ли сте за паметне или глупе хушкаче?

Претпостављам да има људи који би, суочени на једном сасвим егзистенцијалном нивоу са последицама ратног разарања, рекли како је потпуно свеједно да ли их је у рат увукао паметан или глуп политичар, државник, народни трибун или профани профет. Исто закључивање би се односило и на питање да ли су они који су се повели за ратоборним вођама и медијским коловођама били паметни и заведени, или ограничени и наоштрени. Небитно, по мудростима тривијалне поетике, дође на исто, ту смо где смо.

Лично се не слажем с таквом уравниловком. Неправедна је према острашћеним коловођама. Рат је елитна категорија, чак и кад је обичан криминал. Некако је увек боље кад те у рат уводи неко интелигентан а дијаболичан, него једноставан и патетичан. У првом случају људи имају осећај да нису могли да се одупру и поред тога што су после сваког наступа ратоборних стављали прст на чело и дубоко се замислили. У другом случају могу само да се истрауматизују кад себи поставе питање: „Па како сам налетео на таквог...?“ Први случај је добар за самопоуздање, други га руши.

Под „људима“ се у овом тексту мисли на ону масу одраслих, недораслих и неодраслих, која је неопходна да би напори трибуна-мутикаша у креирању ратне ситуације имали шансе за успех. Са изузетком привремено непунолетних, „људи“ се овде углавном поклапају са електоратом. 

Шеф ЕУ дипломатије Жозеп Борељ по много чему спада у ту другу категорију ратних трубача, ону коју одликује ненамерна комика. Уз то и разоружавајућа искреност, посебно кад говори о потреби наоружавања Европе. Чак и да је само марионета Атлантиста, Борељ оставља утисак да верује у оно што говори. Нико у данашњим европским елитама није наравно „само то“ и „само нешто“, сви су они комплексни у својим ситним и крупним циљевима, али Борељ одскаче као позитиван пример апсолутно застрашујућег тренда. Њему се верује да појма нема шта у ствари тражи кад захтева апсолутну победу над Русијом. Он изгледа као да заиста верује у историјски стечено право Европљана да као циглу продају либералну демократију по свету и при томе прогласе смртним непријатељима сваког ко неће да је купи. 

Збором збори

Какав парадокс: стари колонијализам је постао вера у слободни свет. Обавезујућа, нормирана и наоружана вера. Секуларно-либерална ecclesia militans, да се послужимо једним језуитским термином. 

О либералној демократији мислим исто што и, рецимо, немачки философ Рихард Давид Прехт – да је то најбољи и најсавршенији облик политичког система који постоји, да бих свиснула од туге да живим у неком другом, али да његова вредност, осим што у пракси никад није чиста, није ни универзална. Напротив, везана је за политичку и историјску традицију појединих средина. Кинезе се не може демократски просвећивати, јер је њихова политичка просвећеност другог типа. Индију такође. Више шансе је ЕУ имала са Русима. Постсовјетска Русија је стајала на старту еволуционе трасе ка либералној демократији, док је Атлантисти нису силом и преваром, ето још једног језуитског слогана, вратили на њене старе мустре понашања.

Ако неко сад помисли да је и Србија легитимни изузетак у том смислу, биће разочаран, није. Српски политички живот се последњих двеста и нешто година развијао унутар европских демократских традиција. Чак и кад се дистанцирао од њих, следио је задану политичку трајекторију парламентарне либералне демократије. Увек су постојале демократске институције, некад истина декларативне, али кад декларативно траје довољно дуго, одомаћи се. Да није тако, такозвана европска опозиција која прави карневал од националног парламента, одавно би завршила у затвору.

На другом крају српског политичког спектра стоје самопроглашене суверенистичке странке и патриотска интелигенција. Они се инспиришу из Азије, или алтернативно стилизују опортунисте из домаће историје у грандиозне политичке узоре. Њих генерално прати пех. Једино што тако могу да добију је грађански рат, а питање је колико би их то задовољило, пошто очито имају веће амбиције.

Поента је – свако у Србији може да митингује како хоће, пише шта хоће, псује и вређа на јавној сцени по вољи, да гази демократску процедуру тражећи више демократије и при свему томе остане слеп за извесну контрадикцију.

Читав овај мали рекурс на европске политичке традиције је ту да покаже како Жозеп Борељ не може да продаје неки крвожедно ратни фалсификат демократских и хуманистичких вредности под либералну демократију. Односно, не би смео, јер су Европљани у дугом процесу учења на властитим грешкама развили довољно механизама да препознају које идеологије су им се нашле на тржишту. Да он то ипак сме, може и за то још побире аплауз, има везе с промењеном климом. 

Борељ: „Рат је са сигурношћу ту“

Климатске промене на Земљи су у аналогији узроковале и промену политичке климе у Европи. Спржена природа, спржена памет. Ко нема за хлеб, има за оружје. Ко се бори за чиста поља код себе, глорификује украјинска претворена у гробља људи, тенкова, индустрије и осталог гвозденог смећа рата и мира.

„Претворимо мачеве у плугове“, гласио је цитат из старозаветних књига пророка Михеја, Исаије и Јоила.

Испред седишта Уједињених нација у Њујорку још стоји истоимена скулптура коју је 1959. тој организацији поклонио руски вајар српског порекла, Јевгеније Вучетић.

За љубав истине, то је од почетка била патетична демонстрација. Времена ни тада нису била добра. Али, све то на страну, мир се ценио, у тежњи и намери. Мир је имао вредност и кад га није било. Мир је био циљ ка коме се ишло, а пацифисти су били угледни људи, не само кад су се звали Џон Ленон и Јоко Оно. 

Каква разлика према европској данашњици. Пацифисти су презрени као последњи шљам. Кроз медије и политичке трибине им се сугерише да су отпадници од хуманизма, издајице високих европских вредности, апостате либералне демократије. Кад то не помогне, онда се оптужују да су финасирани од Кремља, или на други начин одатле заведени. Кад ни то не помогне, онда их се оптужује да су десни популисти. Ако се ни ту не сломе, већ и даље траже да ЕУ озбиљно почне да разговара с Москвом, онда им се лепи етикета фашиста и нациста. Кад ни то не помогне, онда је следећи аргумент да су глупи, збуњени, те да нису препознали знаке времена које не трпи наивни пацифизам, што је обична таутологија, јер је сваки пацифизам ионако такав.

Кад ни то не помогне, тражи се начин да се пацифисти прогласе шпијунима Кремља, или барем доведу у везу с њима. Све се то, тим редом, у репетитивном циркуларном поретку, догађа свуда у ЕУ.

Конкретно, на примеру Аустрије, могао би да послужи Егисто От, бивши, недавно ухапшени, члан националне обавештајне службе. От је прави шпијун који је радио за Москву, али, ту има неколико „али“. Напре, он је пре седам година суспендован због сумње у шпијунажу. И друго, он је радио за новац, не из уверења. Све се то знало ових седам година, мање или више. Да је то сада инсценирано у врхунску шпијунску аферу, има везе с покушајем да се доведе у везу са шефом Слободара Хербертом Киклом.

Слободари су домовински популисти у кожним бермудама и „трахтен“ костимима, личе на извесне ратоборне групе германских народа, али у актуелно форсираној дихотомији између праведног рата и глупог мира важе за пацифисте. С њима се не може у рат с Москвом. На невољу ратне партије, Слободари воде у испитивањима јавног мнења усред изборне супер-године – долазе национални, регионални, ЕУ избори, а кад они прођу, онда амерички председнички избори. 

Све то је неиздржива количина неизвесности за националне и ЕУ елите, које би хтеле рат са Русијом сада, одмах, јер их једино рат спасава од одговорности да су Европљане довели до рата. Једино их руски напад, или претња руског напада, како се лепо види из говора шефа ЕУ дипломатије Бореља, ослобађа одговорности да последњих деценију и више нису озбиљно разматрали ниједан алтернативни сценарио у односима са Москвом.

НАТО на психоанализи:
Како се ослободити траума?    

Борељов говор је препун аланфордизама. Ваљда је таква била публика, или је Борељов писац говора мислио да је публика таква, или ускоро друге публике неће ни бити. Шта год од тога, не треба имати сумње да Борељ, односно његова функција, без великих проблема може почети рат. Довољно да каже да га је почео неко други, што технички може бити и тачно. Друго оправдање му не треба.

Ако се неко не боји Бореља, треба да се боји његове функције крипто-министра рата, моћи коју она даје и продукта који се одатле продаје. Рођенданске прославе НАТО алијансе почетком априла, плус Борељев говор, одашиљу у синергији поруке од којих се диже коса на глави.

„С једне стране, НАТО није никад био тако јак као данас, с друге никад тако угрожен/слаб/фрагилан/несигуран као данас.“ Та реченица, са алтернативним придевима у другом делу, али увек у значењу немоћи, као мантра је преношена са скупова поводом 75. годишњице Алијансе. Како су то биле свечаности које је НАТО организовао сам себи, може се закључити да је извор те реченице сам НАТО, односно његова медијска и пропагандна служба.

Тако НАТО себе види, као ломљивог дива. Тако су и буквално гласили неки новински наслови: „Ломљиви див“.   

Постоји само један разлог зашто најјачи војни савез на свету у властитој перцепцији доживљава себе као слабог – зато што још није једини војни савез на свету. Докле год не буде једини, неће се опустити. То није порука за Русе и Кинезе, они то већ знају. То је порука за нас, Европљане. Европљани су позвани, и више, мобилизовани, да узму страх том до зуба наоружаном диву крхког ега и слабог самопоуздања. Од ЕУ и европских нација се очекује да га активно подрже на путу оздрављења и стабилности. 

Неко ко је створен за рат, стиче самопоуздање само у рату. Докле год није одстранио сваку конкуренцију, НАТО ће нам лежати на каучу код професора Фројда.

Борељ ће тада бити далека прошлост, али о његовом рату, и како глупо га је продао паметној и старој Европи, о томе ће се дуго причати. С оне стране Атлантика.