Српска мањина и хрватска парламентарна већина: Милорад Пуповац губи политички рат након што је добио све битке

Место председника Одбора за људска права у Хрватском Сабору резервисано је за мањине. Његово/њено постављање је у ствари формалност. Клуб заступника националних мањина, њих осам, договори се међу собом, и кога они предложе, такво решење Сабор у пленуму прихвата. То је пракса. Могло би и другачије, али то још нико није радио последње три деценије, јер се сви држе праксе. Мањине и људска права, то некако иде заједно.

Ове године је Клуб 8 изгласао Милорада Пуповца за ту функцију, али им се испречио Домовински покрет (ДП) из владајуће коалиције. Тенор који стиже с те стране је: или он да падне, или ми одлазимо. Аргумент је да Пуповац не долази у обзир, јер није део парламентарне већине. Његова група од три заступника СДСС-а је ускратила подршку влади. Осталих 5 заступника мањина – чешке, мађарске, муслиманске, ромске и италијанске – одбијају да повуку свог кандидата. Премијер Пленковић одбија да се изјасни, зато што то место по доброј пракси припада кандидату Клуба мањина.

Идуће заседање Сабора је у среду, 12. јуна. Најкасније тада знаће се хоће ли мањински представници остати принципијелни код свог кандидата, а премијер и даље формално неутралан.

Пленковић је у сјајној позицији. Богомданој. Ако мањине изгурају своју вољу и ДП напусти коалицију, онда има додатну полугу за уцењивање левице да уђе у коалицију са ХДЗ-ом. Спречавање превремених избора је морални апел на који су осетљиве све парламентарне опозиције у демократијама. Пленковић ту преко Пуповца руши властиту владу, надајући се да ће добити бољу.

Ако пак мањине одлуче да им је то превише борбе за ништа и пусте Пуповца низ воду, онда Пленковићева коалиција опстаје. Мало срамоте према вани ће истина бити за премијера, али његове шансе да укроти ДП су у тој ситуацији добре.

Домовински покрет нема програм, нема идеја и нема других жеља него да истера Милорада Пуповца. Њихов једини фокус је Пуповац. Без њега су домовинци мачићи у крилу ХДЗ-а. Из те странке су се једном и отцепили, кад се ХДЗ убацио у брзи курс упристојавања. Пленковићу је довољно да им купи cat-tree, дрво за мачке, да се играју док он води државне послове. 

У Хрватској политичкој рачуници овог тренутка, Пуповац више никоме не треба. Не тако да би им се исплатило да се боре за њега. Ако опстане, онда у реду. Ако не опстане, сви већ имају разрађени план за даље. Осим код самог ДП-а, нигде код других не видим чак ни лошу вољу према Пуповцу, ни злу намеру или радост ако оде. Само равнодушност.

Једна од могућности да политички преживи је одлазак у Европски парламент. Кандидат је на листи „Fair Play 9“, коју чине мале, ситне и локалне урбане групе, али ту стоји на 12. месту у држави која у ЕУ парламент шаље укупно 12 делегата са 25 листа. Практично немогуће, теоретски да. 

Како се Пуповац уопште нашао у тој ситуацији?

Ако Србима не свиђа се глума, онда се глуми без Срба

Не мучи Пуповца само саборска математика. Ни шире теме му не иду на руку. Оставка Иве Пејаковића, директора меморијалног комплекса Јасеновац је посебно драматична, пре свега за будуће односе Србије и Хрватске. Стање ствари између Београда и Загреба одавно нема карактер математике, оно је, онако, више архитектонске природе, јер се приближава осмом кругу подрума. Свака тема која га додатно погоршава, изручује Пуповца хрватским унутрашњим приликама, а какве су оне за њега овог тренутка, стоји у првом поглављу. 

Да ли је Пејаковић отишао због интерних односа у новој влади? Временски контекст би то потврдио. Средином априла су у Хрватској одржани парламентарни избори. Тачно месец дана после, први пут се састао нови Сабор. Дан касније, 17. маја формирана је нова влада. Након три дана, 20. маја, Иво Пејаковић је поднео оставку. Тако изгледа хронологија, ако се крене од састава нове саборске већине десног ХДЗ-а и још деснијег ДП-а. 

На трибини одржаној у Привредниковом дому у Загребу прошлог уторка (4. маја) Иво Пејаковић је дошао да објасни зашто је поднео оставку. Зашто је капитулирао и напустио битку на коју је знао да је осуђен кад је пре седам година прихватио то место од старе и нове министарке културе Нине Обуљен.

Дошао је и Хрвоје Класић, историчар који се до те мере држи добрих научних стандарда да је напредовао до можда најомраженије фигуре за хрватске десничаре. Нико не добија толико претњи потписаних са „усташа, За дом спремни“ и слично, као Класић. Тренутно се бори против четири тужбе. У једној од њих му власник фирме, чији је лого „За дом спремни“, тражи одштету од пола милиона евра, јер му Класић уништава пословни углед сваки пут кад каже да је то усташки поздрав. Властите „издајице“ се увек више мрзе од „непријатеља“.

Као Просвјета, СДСС, или „Српске Новости“, „Привредник“ је члан Српског народног вијећа/СНВ-а; а оно, СНВ, је кровна организација самоуправе Срба у Хрватској. Такав органиграм, плус актуелни продори хрватске деснице, скраћују потребу да се много објашњава. Довољно је само: на трибину код Срба дошла су два хрватска изрода. Дошли су да пруже заштиту и добију заштиту у земљи која функционише као еквилибријум малих и великих заштита. Услов за заштиту је да се пази шта се каже и да се мост који се пређе не поруши.

Пејаковић је углавном пазио. Класић није.

Влада? Клима? Притисци? Резигнација? 

Тачно тако се сумира Пејаковићево објашњење зашто је дао оставку. Због десне владе? Не директно. Због опште климе у друштву? Великим делом, иако је она већ дуго таква. Због притисака из политике? Ништа већи него пре. Зато што се уморио од сизифовског посла, да спречава свакодневно преливање Другог светског рата у данашње политике Хрватске и Србије? То дефинитивно, каже Пејаковић.

Оставка има и непосредан повод. Историчар Владимир Геигер је преко Crofacta, академске платформе за проверу података на страницама националних институција од значаја, претресао сајт меморијалног комплекса Јасеновац и нашао грешке. Формалне грешке, као неправилно цитирање, стављање интерпретација и закључака у цитате, и слично.

То је уопште први посао који је обавила новооснована Crofacta, а Геигер је историчар који од раније негира постојање усташког логора у Јасеновцу. Тамо је, по њему, и пре и после НДХ убијао ко је стигао – савезници, Италијани, Немци, четници, партизани, колера, тифус, а најмање усташе. Јасеновац је једноставно био згодно место за масовна убијања, па је данас ту тешко увести реда.

Сада је Геигер преко fact-checking платформе, дошао до тога да сајт ЈУСП Јасеновац (Јавна установа Спомен подручја Јасеновац) нетачно цитира са састанка у немачкој амбасади у Загребу 4. јуна 1941. Тада су амбасадор Зигфрид Каше и усташки доглавник Славко Кватерник разговарали о депортацијама Срба из НДХ за Србију и истовременом прихватању избеглица из Словеније, чији је простор ушао у немачки Лебенсраум. Дакле, размена народа, етничко чишћење, трампа, услуга Берлину. 

На сајту меморијалног комплекса је тај догађај могао бити схваћен, молим да се то схвати у аналогији, не експлицитно, као хрватска Ванска конференција, седам месеци пре немачке Ванске конференције. Као усташки мастер план за геноцид над Србима.

Формалне грешке на Сајту су биле неоспорне. Али – у Геигеровом тиму који је проверавао Сајт, био је и историчар Марио Јареб који је својевремено и састављао текстове на истом Сајту. Осим тога, ти текстови су настали пре 2017, кад је Пејаковић постао директор Меморијалног комплекса Јасеновац.

Класић: „У нормалној држави ова грешка би се рјешила у двије минуте разговора. (...) То је грешка типа кад би сад нетко рекао Хитлер је на том и том скупу казао да треба поубијати све Жидове, иако он то никад није изговорио да се зна, што ни најмање не мијења на ствари да их је побио. Да ли чињеница да према протоколу 'коначно рјешење' није изговорено на састанку у Загребу, значи да Каше и Кватерник нису разговарали о етничком чишћењу, протеривању и убијању Срба? Да ли то значи да оно није догодило? Не. Управо супротно.“

Зато је Пејаковић дао оставку, да изазове драму и скрене пажњу јавности на историјску патологију која постаје, постала је, формативни моменат и структурни принцип нове хрватске државности, а сада у резонантној кутији формира и српску. 

Драма је међутим ниског интензитета. Европски медији је нису ни приметили; хрватски су познати по брзом трошењу тема и афера; српски у Србији и Босни су само добили потврду за „700 хиљада, можда милион Срба побијених у Јасеновцу“.

Организације Срба из Хрватске знају да би свака драматизација с њихове стране нарушила осетљиву мрежу заштите коју уживају. Довољно је да погледају шта се тренутно догађа Милораду Пуповцу. Углавном га не воле. Велики показатељ је ниска излазност на изборе за српска мањинска већа у општинама и градовима прошле године, само 6,5 одсто од око 150 хиљада регистрованих гласача. У Загребу 2 одсто. Истина да је од тих шест и по њих 90 одсто гласало за кандидате са Пуповчеве листе, али то је легитимитет који уживају и албански градоначелници на северу Косова.

Срби у Хрватској га не воле, али никад неће јавно кренути на њега. Свесни су да је Пуповац део њиховог еквилибријума. 

Десно, дешње, смести их до зида десно

Када је Пленковић у свој трећи кабинет узео Домовински покрет, медији немачког говорног подручја су догађај сажели овако: „У владу центра улазе националисти“. Какав је само инжењеринг био потребан за тако еуфемистичку градацију! Код Србије би се у сличној констелацији рекло: „У националистичку владу Српске напредне странке улази радикална десница“.

Иако су и ХДЗ и СНС формално чланице Европске народне партије, обе са коренима у тврдим националним и националистичким позицијама, само је прва од њих у европским перцепцијама догурала до „политичког центра“, док је друга за отприлике исти тип политике гурнута у „ауторитарну националистичку десницу“. 

Лепота и проклетство политике леже у томе што се категоријални оквир може обликовати по вољи. Класификација класификује класификатора, говорио је Пјер Бурдије, француски социолог, антрополог и филозоф, што овде савршено описује непрепознавање ћуди Домовинског покрета.

Самим „домовинцима“ се то не може ставити у грех, јер они не крију шта су, једино што ЕУ медији не желе да их тако виде, јер то компликује ствари. Онда би требало бацити нови поглед и на ХДЗ, на Хрватску, па га проширити на Србију, Републику Српску, Косово, Црну Гору, направити нове градације националног, посложити изнова читав категоријални апарат за простор бивше Југославије, онда ађустирати и онај у самој Унији. То је пуно посла, зато је најбоље, за ЕУ употребу, рећи да са Домовинским покретом „у конзервативну владу улазе националисти“.

За кога има места под кишобраном?

Једна од карактеристика хрватске политике је да она функционише као прецизни систем равнотежа, релација и међузависности. Сигурно да је то једна од општих карактеристика сваке државне политике свуда на свету. Но оно специфично за Хрватску је неколико ствари – еквилибријум прећуткивања, из њега развијени заверенички однос међу актерима, из кога произилази механизам заштите, или кишобрана, за оне који се држе правила. Има истина врло бучних представника на хрватској политичкој сцени, оних који бахато прете и презиру са јавних говорница, али то не треба да буни, јер неко тих и нечујан стоји иза и држи кишобран.

Мислим да је претпоследњи хрватски политичар/политичарка, која је одустала од такве заштите, била Колинда Грабар-Китаровић, кад је на финалу Светског фудбалског првенства у Москви 2018. скакала од среће на киши. Хрватски медији су се питали зашто није имала кишобран, да би им руски организатори одговорили како кишобране свако понесе од куће. За кишобране по протоколу нису задужени домаћини, већ националне делегације. Требало је шест година да схватим колико је Колинда тада била храбра и зашто је после изгубила председничке изборе – јер нико више није држао кишобран иза ње. 

Последњи хрватски политичар који је изгубио заштиту кишобрана је Милорад Пуповац, председник СДСС-а и СНВ-а у паралелном слалому. Еквилибријум у коме је њему било додељено фиксно место је пољуљан, скоро се сломио на изборима за Сабор пре месец и по дана. Шансе за поправак су му мале, премда постоје, јер је политика по себи шоу мађионичара.

Резултатски, ништа се бурно ту није догодило. Из перспективе европске Хрватске тренд је добар – десница је ослабила, умерена левица ојачала. Из еквилибријума га је избацило стварање нове коалиције између ХДЗ-а (58 заступника у Сабору од 151 места) и радикално десног Домовинског покрета (12/151). 

Математика се показала као царица. За формирање владе је мандатару Пленковићу била неопходна већина од 76 заступника. Како је његов ХДЗ од избора 2020. изгубио осам места, требао му је коалициони партнер. Пре тога су му већину осигуравали заступници мањина, њих осам, од тога Пуповац и још двоје чланова СДСС-а. 

58+8 не добацује до 76. Левица, окупљена око Социјалдемократа (42/151) и Можемо (либерално-зелени, 10/151) није хтела у коалицију са националистичким ХДЗ-ом, пардон, конзервативним центром. И тако се Пленковић обратио Домовинском покрету који је хтео.

Резултатски, и ДП је на силазној путањи, јер је у претходном мандату имао 16 места. Компликовано је, јер је у том броју кратко био и Хасанбеговићев Блок за Хрватску, али да поједноставимо, те страшне деснице је у прошлом сазиву било 16 комада.

Резултатски, сада, влада је састављена од две партије на силазном тренду. Технички је Пленковићев кабинет мањинска влада, а оне се, хронично нестабилне, одржавају искључиво на два начина: или се осигура ванкоалициона подршка неке странчице/појединачних парламентараца, или се сваки пут пре подношења законских предлога преговара о већини за гласање.

Пленковић се одлучио за ово прво. Како га нико није хтео, зато јер је ХДЗ клијентелистичка, националистичка странка огрезла у корупцији, а време је и да српски читаоци разумеју како има доста Хрвата којима је доста тога, Пленковић је направио једино преостало: обратио се мањинама. Ту је добио 4 гласа, или 5, како се гледа. Председник Клуба заступника мањина Фурио Радин (Италијан) није дао подршку, али је постао потпредседник Сабора, што је заобилазно давање подршке. Да буде јасно – све мањине, осим Срба, подржале су Пленковићеву мањинску владу. 

Али опет ни то није било довољно, па је Пленковић три ускраћена гласа СДСС-а попунио са Либералима (2/151) и Хрватском народном странком (1). Коначно, дошло се до мршаве већине 76:75. Сви разочарани су за то оптужили председника државе Зорана Милановића, социјалдемократу, иако је кривих и одговорних, синхроно и дијахроно, много више.

ДП је добио три места у влади од деветнаест чланова, ресоре привреде, пољопривреде и демографије. Министар пољопривреде, Јосип Дабро је и потпредседник владе.

Annus horribilis Милорада Пуповца

Пуповац се брани, није да мирно чека. Хрватски медији преносе његове изјаве у току предизборна кампања за ЕУ: „Ако нетко мисли да с Домовинским покретом може проћи врата еуропских институција, то је пораз Еуропске уније, али и пораз Хрватске”; „Политика Домовинског покрета је озбиљна пријетња, ја се не бих играо с тиме“; ставља своју особу испод кишобрана партије кад апелује: „СДСС је странка мира, а не странка терориста“. 

Но Пуповац генерално не зна да јасно говори у јавности. Он је годинама подржавао ХДЗ, који код грађанске Хрватске не ужива пуно бољи статус од ДП-а. Његов метод да руши мостове које прелази, а да они и даље стоје видљиви за наивне друге, као духови или поларна светлост од мостова, сад му се освећује. Сви на које се могао ослонити – Срби у Хрватској, Црква, хрватски електорат, хрватска урбана интелигенција, Пленковић, службени Београд, саборски Клуб мањина, остали су на некој другој страни. Пред крај и сами „викторијанци“ који су га у марту, у његовим новинама (Пуповац је издавач „Српских Новости“) прогласили за „трећу опсценост у Сабору“.  

Ситуација је против Пуповца, то је неоспорно. Али шта је он, са своје стране, учинио да дође дотле?

Mea culpa, mea maxima culpa 

Пуповац је, сажето, показао типичне историјски развијене карактеристике српске политике „пропер“, оне у самој Србији, да се по правилу касно реагује на кључне моменте који захтевају брзо сагледавање тренда и одлуке из стомака, по интуицији.

Саме грешке нису толико проблем, догађа се. Проблем је кад се после подигну читаве идеолошке куле од карата да „ионако није било алтернативе“. За Ђинђића је, на моју велику жалост, воз прошао и пре него што је убијен. Тадић никад није ни схватио да ту пролази неки воз. 

Код Пуповца је на све то дошла и карактеристика својствена за Србе у Хрватској, да увек провере мрежу међузависности пре него што делују, тај специфичан хрватски еквилибријум у ком сви на јавној сцени живе као у биотопу. У Хрватској су ретке особе које говоре без уважавања ширег контекста. Као Класић на пример. Или Игор Мандић до последњег даха. 

У грехове Пуповца спада низ процена које нису увек биле погрешне, или нису на почетку, али кад су захтевале корекцију, и то брзу, он није реаговао: 

– Као национални лидер је хтео да води анационалну политику. Што се осећао сигурнијим као национални лидер, то је око себе више ширио климатске услове анационалне политике. Хтео је да буде активни политичар на дневном нивоу и истовремено просветитељ-еманципатор традиционалнијег дела Срба у Хрватској. Кад је схватио да то у затеченим приликама не функционише, да су му за то неопходни бољи односи Загреба и Београда, тврдоглаво је одбијао да се одлучи. Зато је СНВ дисфункционалан унутар себе, зато свуда расту фракције и продубљава се поларизација, зато му људи не излазе на изборе.

– Дуж свих институција СНВ-а и локалних самоуправа је изградио интерни систем зависности и дисциплине. Никад нисам мислила, нити хоћу док не добијем потврду црно на бело, да то њему доноси материјалну корист. Пуповац поседује ментални склоп Стипе Шувара, коме нису биле битне паре, већ душе. Они који су хвалили морални лик Шувара, моћног идеолошког цензора комунистичке Југославије, увек су истицали да за разлику од других „он није крао“. Није, јер му материјална добра нису ништа значила. Њему су биле важне људске душе. Њих је узгајао, неговао, држао и контролисао. Није херој свако ко неће да украде. Пуповац је ту сличан Шувару, њега занимају душе. 

– Одржавао је два Пленковићева кабинета на животу, и због тога навукао на себе бес хрватских урбаних и европских слојева који мисле социјалдемократски-либерално-зелено. Ако је такву могућност убацио у почетну калкулацију, онда у реду. Мислим да није, јер је тај мост иза себе срушио прерано.   

– Иритирао је хрватску радикалну десницу самим тим што је из недара ХДЗ-а, сигуран да иза њега стоје Јосип Пленковић и Фурио Радин са кишобраном, водио српску политику директно из домена који су десничари сматрали својим, плус на језику који нису разумели. Не српском, него закучастом. 

– Мислио је да ће му политички кредит, који је добио кад је код ЕУ институција 2010/11 гарантовао да у Хрватској важе прописани стандарди заштите мањина, донети више захвалности. У пракси, многи нису ни приметили да улазак Хрватске у ЕУ уопште има везе с њим. Суштински и нема, јер је Бриселу требала само формална потврда представника српске мањине да је у Хрватској с те стране све у реду.

– Српско бирачко тело, махом традиционално и склоно Цркви, оставило га је јер су у њему препознали неизлеченог комунисту. Није помогло ни то кад су из „викторијанског“ дела „Српских Новости“ стално стизали свежи текстови пуни подсмеха према политичким маниризмима Београда и Бања Луке. Шта текстови, читаве кофе вербалних фекалија.

– Пленковић га је препустио судбини јер је Пуповац изгубио „мираз“ који је донео у коалицију с ХДЗ-ом. „Мираз“ је политичка подршка српског бирачког тела у Хрватској. Ако је Пуповац нема, Пленковић нема ни посебног разлога да се бори за свог пријатеља.

– ДП се фиксирао на њега јер су из „викторијанског“ дела „Српских Новости“ долазили вербално увредљиви текстови о хрватској политици генерално, о њима посебно. Чак ако се узме да домовинци имају проблема с појмовима, те да странка нема интелектуално крило, врло добро разумеју кад их неко исмејава.

– СПЦ га је оставила негде око пада Мила Ђукановића, јер је схватила да Пуповац имплицитно стоји уз Ђукановићев покушај пуча против Цркве. За оне који евентуално нису били сигурни, из „викторијанског“ дела „Српских Новости“ је стигла експлицитна подршка Ђукановићу. Пуповац није појаснио ствари, иако је имао прилику. Поново се покрио општим хуманистичким речником, није препознао моментум, изгубио је. Да је Порфирије остао митрополит у Загребу, вероватно би покушао да разводни ту ситуацију. Делом зато што хришћански свештеници по пословнику никад не дижу руке од залуталих душа. Посебно за Порфирија, зато што је и он схватио како функционише Хрватска и био уредан и свестан део хрватског еквилибријума, докле год је овде служио Богу и народу. 

– Београд је оставио Пуповца јер је тамо схваћено све горе наведено. Плус, схваћено је и то да је Пуповац, што се сигурније осећао под Пленковићевим кишобраном, откривао своја властита уверења и визије, своје страсти: он је лева-левица, комуниста у души који са леве платформе реконструише заједнички југословенски простор, и то, да се не примети, преко медија и државних баријера. Не кажем да су му намере биле оживљавање Југославије, јер су оне нереалне и остаће такве јако дуго, али да је ту открио своје најдубље чежње, то му није помогло. Испод камуфлажног одела националног лидера на тренутак је бљеснуло листер-одело југословенских анационалних комуниста. Ако ја то видим, његови непријатељи виде још боље.

– Пуповчеви једини политички пријатељи данас су: 1) Андреј Пленковић, који га спасава тако што преко њега руши властиту владу апп, ако прође-прође; 2) Фурио Радин, који подржава његову кандидатуру за председника саборског одбора, али као потпредседник Сабора стоји уз коалицију. Није превртљив, али има човек своју базу о којој мора да води рачуна; 3) Политолог Дејан Јовић звани „Разговор Са Мном“, како на Феjcбуку објављује промоције своје најновије књиге „Увод у Југославију“. Јовић се кандидовао као Србин на прошлим европским изборима, поуздајући се да у дискретном систему хрватских међузависности Пуповац иза њега држи кишобран. Јовић нема никакву посебну популарност међу српским гласачима, није је ни предвидео нити тражио у својој академској каријери, али се надао да је Милорад има. Кад оно, нема. Пленковић је равнодушан, Радин Истријан, Јовић љут. Или је био љут. Ако није, губи право на поносно име „Разговор Са Мном“.  

Писмо од Прибићевића: „Ајој Миле...“

За крај оно што је добро, а кренуло по лошем. Никад не треба заборавити да је Пуповац преузео политичке послове Срба у Хрватској онда кад су ти послови били у рушевинама, а Срби у расулу. Пре њега су српске интересе заступале дивље снаге Мартића и Бабића, слепо испуњавајући наредбе из Београда, од човека који није знао шта хоће, шта наређује и с којим правом мудро ћути док се све около руши. Пораз је био програмиран.

Са таквим искуствима пред собом, Пуповац је донео рационалну одлуку о повратку Светозару Прибићевићу и његовом учењу да Срби у Хрватској треба да воде политику преко Загреба, не преко Београда. И Прибићевић је до те мудрости дошао на основу властитог искуства, мало је ту теорије све је пракса.

Пуповац је кренуо од Прибићевићевог аксиома да су Срби легитимни део хрватске државне политике и као такви имају егзистенцијално право на место у њеном систему међузависности, равнотежа и заштита. Са матицом у Србији остају повезани преко културе, друштвених веза и религије. Ако одатле капне нека помоћ за локални пут, електрификацију забачених села, опремање школа, отварање фирми, стипендије ученицима и студентима, још боље.

То није било немогуће. Тешко да, али не немогуће. За то је Пуповцу требала јака, државно финансирана медијска платформа, која би, док личи на регуларне новине и држи новинарске професионалне стандарде, у ствари деловала политичко-еманципаторски према две стране – према традиционалнијим Србима у Хрватској и према Београду.

Прве да увери у неопходност Прибићевићевог примера данас.

Друге да увери у предности таквог решења за Србију. Да креира, барем у покушају, неки мировни еквилибријум у односима Београда и Загреба. Нека буде низак и нестабилан колико мора, само да се не мрзе толико, аман!   

Пуповац је добио такву медијску кућу из хрватског државног буџета, практично на поклон. Зове се „Српске Новости“. Остало је историја.

Желим му све најбоље у идући уторак.