Зашто радничка класа гласа за десницу: Освета бирача отуђеним политичким елитама

Када је пре 105 година Макс Вебер упозоравао да би демократија могла да доведе до раздвајања класе професионалних политичара од становништва, вероватно није могао ни да замисли да ће ове његове речи умногоме представљати тачну анализу узрока проблема либерализма и савремене демократије у Западној Европи и Америци данас. Штавише, још мање је могао да замисли да ће за анализу политичких дешавања са обе стране Атлантика у првој четвртини 21. века бити и те како релевантна промишљања о класној борби и интересима радничке класе, које је пре више од 150 година изнео Карл Маркс, његов узор којег је критиковао и желео да надмаши.

А управо Веберове и Марксове идеје чине се изузетно корисним за дубинско тумачење савремених политичких околности и њихових узрока. Од политичке ситуације у Америци, у којој медији и политичке елите већ бар годину и по дана жмуре на то какво је здравствено стање председника који жели реизбор, преко продора левичарског блока на изборима у Француској усред европске политичке атмосфере када сви говоре о окретању Европе ка крајњој десници и њеној „нормализацији“, до тога да је продор тврдих десничара Најџела Фаража у Великој Британији довео до повратка умерено левих лабуриста на власт убедљивом победом над конзервативним торијевцима који су владали 14 година.

Политичка ситуација са обе стране Ламанша, као са и обе стране Атлантика, показује не само да је Вебер био у праву да ће се политичка класа одродити од бирача, те да је властима за легитимитет неопходно да грађани верују у њих, већ и да Марксова класна борба поново постаје актуелна, а радничка класа незадовољнија него икад.

Резултати низа избора и предизборних кампања у Европи и Америци мање имају везе са политичким тактикама странака и кандидата, а више су доказ ширег тренда незадовољства грађана политичким елитама и њихових у суштини покушаја да изнедре  левичарске и социјалдемократске политике, па макар гласали за крајње десничаре.

Нова класа

А да су остварена Веберова предвиђања, и да је увелико створена класа професионалних политичара „отуђених“ од становништва, можда најбоље сведоче минули избори у европском узору демократије и парламентаризма – Великој Британији.

Према истраживању британског политичког магазина „Њу стејтсмен“, на изборима се кандидовало најмање 103 професионалних лобиста, чиме је ова бранша заправо значајно презаступљена у поређењу са другим професијама. Примера ради, на изборним листићима има четири пута више лобиста него наставника, односно три пута више лобиста него лекара. А када се то стави у контекст величине сваке бранше, закључак је да је 27 пута већа вероватноћа да ће се за британског посланика кандидовати лобиста него наставник.

Најсликовитији је био округ Брајтон Кемптаун и Писхевен, у којем је главна борба била између двојице лобиста. Један је био Крис Вард, који је каријеру почео као сарадник садашњег премијера и лидера Лабуристичке партије Кира Стармера, да би 2022. отишао на место директора лобистичко-консултантске фирме „Ханбури стратеџи“ која заступа велике компаније попут „Амазона“, „Блекстоуна“ или Британских краљевских пошти.

Његова противкандидаткиња је била торијевка Коби Патерсон-Валис, директорка лобистичке фирме „Хановер комуникејшнс“, која заступа велике мултинационалне фармацеутске, нафтне и енергетске корпорације.

Лабуристички кандидат је победио, а „Њу стејтсмен“ указује да не само да у многим случајевима бирачима није било баш јасно представљено да кандидат ради као професионални лобиста, већ и да не постоје никаква правила када лобисти постану посланици или министри. У Великој Британији постоје јасна правила о транспарентности и сукобу интереса када је у питању запослење министара, посланика и високих државних сужбеника након силаска са државне функције, али када је смер супротан – из приватног сектора у коридоре моћи – нема правила о јавном увиду у претходне послове и контакте новоизабраних посланика или министара, нити последице у случају сукоба интереса.

Према водећим релевантним истраживањима јавног мњења, у Великој Британији је поверење у политику и политичаре на најнижем нивоу у последње четири деценије. Стога „Њу стејтсмен“ истиче да „свака странка која жели да врати поверење у своје структуре моћи треба да почне са настојањем да повећа транспарентност, а ево доброг места за почетак“.

Француски случај

Слична ситуација је и у новом сазиву француског парламента где „бели оковратници“, то јест високообразовани из вишег и вишег средњег друштвеног слоја, несразмерно доминирају. Иако у укупном становништву чине, према француском националном бироу за статистику, тек 21,6 одсто становништва, „бели оковратници“ чине чак 74 одсто француских посланика. С друге стране, „плаве оковратнике“, то јест радничку класу, у новом сазиву парламента представља тек 4 посланика, што је само 0,7 одсто, иако их у укупном становништву има 19,1 одсто.

Оно што је притом симптоматично јесте да су од та четири посланика из редова радничке класе три из левичарског блока Нови народни фронт (ННФ), а један из десничарског Националног окупљања (НО) Марин ле Пен. То није случајно. Не само због тога што ова два блока супротне идеолошке оријентације успевају да придобију гласове радничке класе, већ и због тога што су гласачи добрим делом гласањем за њих желели да казне странке либералног центра, левог и десног, у које више немају поверења.

Доласком на власт пре 7 година, француски председник Емануел Макрон са својим либералним центристичким покретом желео је по сваку цену да ослаби социјалисте и републиканце, чије странке левог и десног центра су деценијама биле најдоминантније и из чијих редова су бирани сви досадашњи председници Пете француске републике.

Макрон је у томе до сада био прилично успешан, али се у својој власти све више ослањао на својеврсна монархистичка овлашћења, која је функцији председника Пете републике дао Шарл де Гол када је пре 66 година писао нови француски Устав. Тада је влади омогућено да „влада декретима“ по сада већ чувеном параграфу 3 члана 49 Устава, који је требало да спречи ситуације из Четврте француске републике када су влада и парламент долазили често у блокаду због несагласја око важних предлога закона.

Ова посебна овлашћења, којима је Де Гол желео да направи стабилан политички систем, користила су се у просеку један и по пут годишње. Међутим, Макрон је својим премијерима налагао знатно чешће да „владају декретима“, па је премијерка Елизабет Борн у само 22 месеца чак 19 пута искористила ова специјална овлашћења. Тиме је постала премијер који је најчешће покренуо ову процедуру од 1958. године до данас.

Коришћење ових декрета којима се заобилази гласање посланика, чак и у случајевима као што су пензиона реформа и закон о раду, заправо су допринела Макроновој непопуларности у становништву, али и томе да га подједнаком јачином критикује и крајња десница и крајња левица, па чак и деголисти из Републиканске странке, који су му идеолошки најближи.

Изборни инжењеринг

И то се видело након првог круга избора када је Макронова коалиција освојила тек око 20 одсто гласова, док су Национално окупљање Марин ле Пен са крајње десничарским савезницима освојили 33, а левичарски блок 28 одсто гласова. У том првом кругу Национално окупљање је покупило и добар део незадовољних бирача из радничке класе и сиромашнијих слојева, што се види по томе да је освојило 1,6 пута већи удео гласова у малим и средњим градовима до 50.000 становника, него у великим урбаним центрима са популацијом бројнијом од 250.000 људи. У градовима са популацијом између 20.000 и 30.000, блок око Марин ле Пен је у првом кругу освојио до 60 одсто гласова, док је у нешто већим градовима који инфраструктурно нису повезани са већим центрима тај удео већи од 40 одсто.

Порука бирача Макрону је била јасна. Будући да Француска има двокружни већински систем, постојала је велика могућност да Национално окупљање освоји апсолутну већину у парламенту, али су се левичари и Макронови центристи договорили да подигну „републикански фронт“ према крајњој десници, те да једни другима повећају шансе у другом кругу.

Дошло је до велике мобилизације бирача, а формула успеха је била у томе што су се у окрузима где је у други круг прошло три или четири кандидата, они који су добили мање гласова повлачили из трке и бираче упућивали да гласају за противкандидате Националном окупљању. Чак 224 кандидата се повукло из другог круга и ту је највећу жртву поднео леви блок, чијих се 134 кандидата повукло, и то већински у окрузима где је Национално окупљању у првом кругу било на првом месту. Из Макронове коалиције повукло се 82 кандидата, код републиканаца 3 кандидата, али се нису повукли из скоро 30 округа.

Резултат је био да је Национално окупљање по броју освојених посланичких места пало са прогнозираног првог на треће место, Макронова коалиција је скочила са трећег на друго, а Нови народни фронт са другог избио на прву позицију. Али, како су у питању коалиције, фрагментираност француског парламента је рекордна и формирање владајуће коалиције се чини као тежак ребус за Макрона.

Иако су аналитичари мислили да ће Макрон успети да поцепа левичарски блок тако да у владајућу већину уведе само странке иоле блиске центру – Екологе и Социјалистичку странку – како сада стоје ствари то му не полази за руком. Левичарски блок се држи постојано заједно, а такав Макрону не одговара, јер такав поништава неолибералне идеолошке постулате на којима је он заснивао власт протеклих седам година. Штавише, у Макроновом „броду који тоне“, како се тврди, једни су за алијансу са конзервативним републиканцима, други чак на тајним вечерама опипавају пулс Марин ле Пен, док трећи прете поделом блока уколико се направи коалиција за десницом.

Али, оно што је очигледно из анализе изборних резултата, јесте да убедљива већина људи нема више поверење у владајуће елите и да тражи алтернативу.

О поверењу у Давосу

Да су политичке елите свесне да су изгубиле поверење доброг дела становништва, парадокса ли, врло јасно се видело јануара ове године на Светском економском форуму у Давосу. На том годишњем окупљању светске политичке и економске елите у говорима и изјавама непрекидно је одјекивала реч „поверење“.

Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је тако говорила да је „ово време да се изгради поверење“, а немачка министарка образовања Бетина Штарк-Вацингер је објашњавала да „када образовање оде доле, мањак поверења оде горе“, те да је „основно образовање толико важно за изградњу поверења у науку и вероватно у институције свеукупно“.

Председница Европске централне банке Кристин Лагард је, пак, истицала одлучност окупљених „да кажу истину какву је видимо, а некад се то људимa не свиђа“. „Али ја мислим да је истина од критичне важности како би се обновило поверење које недостаје“, рекла је Лагардова, док је оснивач овог форума Клаус Шваб у једном ТВ интервјуу сумирао забинутост елита речима да je „највећи ризик са којим се суочавамо јесте да губимо наду и да губимо поверење, поверење у наше институције, нарочито поверење у наше способности да одредимо бољу будућност“.

Одјек речи „поверење“ не може а да не наведе на питање зашто су представници глобалних елита – политичких, пословних, медијских, па чак и научних – толико забринути због „обнове поверења“? Зашто су га изгубили? Да ли су нас они то нешто лагали? Да ли су користили јавну функцију за личну корист? Да ли су слепо одржавали неолиберални концепт чак и када су најумнији људи указивали да нешто мора да се мења?

Друштво спектакла

Добар део људи би данас на ова питања позитивно одговорио, иако тренд опадања поверења у западном свету није новијег датума. Политиколози, али и политичари и пословни људи, анализирали су га још у последњој деценији прошлог века.

Тада су се плашили да ће смањење поверења довести до виших стопа криминала и мање кохезивних заједница, стварајући веће трошкове за државу. Али, нису предвидели да, када поверење потоне испод одређене тачке, многи људи могу да на цео спектакл политике, медија и јавног живота гледају као на једну ноторну лаж.

Чак и када су Џулијан Асанж, Едвард Сноуден и Челси Менинг разоткрили многе тајне најмоћнијих, потврдивши тиме да је свашта око нас лаж или превара, водећи медији, аналитичари и политичари су сваку јачу критику актуелног система подводили под антисистемско деловање, ширење теорија завере или популизам. И као у Андерсеновој бајци „Царево ново одело“, цареви кројачи и свита били су довољно моћни да убеде све грађане да не виде оно што виде. Штавише, да су неизрециво глупи или недостојни свог позива уколико не виде да цар носи прелепо одело, а не да је го.

И то се најбоље видело на првом ТВ дуелу двојице кандидата за председника САД. Тада је још једном покушано да се поданици убеде да „амерички цар“ Џозеф Бајден носи „одело“ физички и ментално у потпуности спремног политичара да у 82. години трчи председничку трку, и након тога буде још четири година први човек најмоћније силе света. У том убеђивању је протеклих више од годину и по дана учествовала армија политичара, саветника, новинара, аналитичара и стручњака, који су били у паничном страху да би реченица „цар је го“ могла да допринесе повратку Доналда Трампа у Белу кућу.

Међутим, наједном је улогу искреног дечака који гласно каже „Цар је го!“ преузео ТВ канал Си-Ен-Ен, који важи за редакцију која често некритички подржава Демократску странку и Бајдена. Након тога, као мишеви који беже са брода који тоне, у истицање Бајденовог проблематичног здравственог стања укључили су се и „Њујорк тајмс“ и остали мејнстрим медији наклоњени демократама, који су само неколико дана раније тврдили да је Бајден у потпуности способан да и наредне четири године издржи и обави све задатке и обавезе које има председник САД.

Сада се одједном у ударним терминима угошћавају истраживачки новинари који сведоче да је у последњих шест месеци код Бајдена дошло до „значајног пада когнитивних способности“, а да је у последњих годину и по дана бар у 15 јавних прилика имао ситуације нагле укочености или менталне и физичке дезоријентисаности, као у ТВ дуелу са Трампом. Парадокса ли, грађани то већ добро знају. Видели су снимке на друштвеним мрежама, иако су их традиционални медији тада убеђивали да су то „дезинформације“ које шире злонамерни и теоретичари завере.

Овај пример је само један у низу који најсликовитије указује на узроке актуелних политичких турбуленција у западним демократијама. Напросто, пречесто је успон крајње десничарских и такозваних антисистемских и популистичких странака у јавности посматран као извор проблема за либералне демократије, а не као симптом кризе. Избегавање елита да се суштински фокусирају на узроке пада поверења и неуспеха либералних институција, довело је само до све јачег осећаја да једино политички радикали могу да нешто промене и помогну им у борби против нарастајуће неједнакости. А то значи и борбу против појединих постулата глобалног капитализма.

Класна борба са обе стране Атлантика

Због тога је за разумевање политичке ситуације у САД и у Европи важно разумевање класног питања, Марксова анализа класне борбе постаје све актуелнија чак и у Америци где и дан данас рећи неком да је комуниста или социјалиста представља најгору увреду. Напросто, растућа неједнакост и чињеница да у већини држава грађани не осећају личну добробит чак и када држава бележи економске успехе, довело је до тога да све већи број људи у политичарима идеолошког центра, који заступају неолибералне економске политике, не препознаје оне који ће успети да им испуне обећање о бољем животу. И ту лежи основа политичких криза са обе стране Атлантика.

То је и део разлога зашто су бирачима све интересантније политичке вође са крајње деснице и крајње левице, јер само са тих позиција чују неко критичко разматрање онога што им неолиберални мејнстрим левог и десног центра представља као неизбежно. Од економских политика, преко безбедносних претњи, до културолошких постулата.

У том контексту, најгоре пролазе странке умерене левице и левог центра. Њима је историјска околност пада Берлинског зида и краја Хладног рата наметнула став да су социјалистичке и комунистичке идеје „поражене“, те да је срамота заговарати било шта што није у сагласју са економским либерализмом. У тим околностима, левица се окренула заштити права мањина и животне средине, гурнувши у запећак заштиту радничких права и односе са синдикатима, и временом je изгубила радничку класу као природне бираче.

Десничари бране радничку класу

Заштитнике својих интереса радници су пре видели у националистима и крајњој десници него у „пробуђеној“ левици, коју више занимају родни идентитети и сексуалне мањине него губитници глобализације и неолибералног капитализма.

И то се види како у успесима Доналда Трампа, Марин ле Пен и Најџела Фаража, тако и Герта Вилдерса у Холандији, Ђорђе Мелони у Италији или Алтернативе за Немачку (АфД). Њихови почетни успеси јесу засновани на темама националног идентитета и борбе против миграција, али ширину подршке добијају тек када долазак миграната ставе у контекст социјалних и радних права радничке класе, или у случају Вилдерса у контекст наметнутих ограничења пољопривредницима.

Да су код њихових присталица јачи мотивациони фактор социјално-финансијски изазови него ксенофобија или расизам, можда најбоље сведочи чињеница да широм Западне Европе све више миграната прве и друге генерације гласа управо за крајњу десницу. Напросто, ти натурализовани мигранти су добрим делом радничка класа и они се противе новим миграцијама не због расизма, већ због тога што у новопридошлицама виде претњу за своје запослење, висину плате и социјалне принадлежности.

Колико медији и аналитичари то не могу да схвате можда се најбоље видело када је недавно искусни репортер немачког јавног сервиса на улици у Берлину интервјуисао двојицу времешних Турака који су јели донер, очигледно очекујући да од њих чује критику антиимигрантске политике АфД-а. Међутим, они су толико нахвалили АфД-ову политику сузбијања неконтролисаних миграција да је у целој репортажи најзанимљивија била шокираност репортера.

Овај феномен, међутим, врло добро схватају политичке вође попут Мелонијеве, која води десничарску странку, наследницу послератног неофашистичког покрета, али усваја поједине леве економске политике.

То је у Британији схватио и Фараж, чија Реформистичка странка је „украла“ добар део гласова разочараних торијеваца. То му је не само омогућило да након бројних покушаја коначно уђе у Вестминстер, већ и да захваљујући већинском изборном систему „сахрани“ торијевце, а лабуристима осигура апсолутну парламентарну већину.

Иако су лабуристи под Стармером убедљиво победили, када се погледа број гласова (9,6 милиона) он је безмало на нивоу пораза под Едом Милибандом 2015. године. Лабуристи под Стармером су добили три милиона мање гласова него под Џеремијем Корбином на изборима 2017. године, односно 600.000 гласова мање него 2019.

Заправо, Фаражов успех је на посредан начин заслужан за то што су Стармерови лабуристи са тек 33,7 одсто гласова добили чак 63,2 одсто места у Доњем дому парламента. Победу лабуристима није донело то што су бирачи привучени Стармеровим центристичким програмом, већ то што је Фараж био привлачан разочараним гласачима торијеваца.

Потреба за новом левицом

Упркос томе што поједини политиколози указују да је можда време за левицу да прихвати и националне идеје као „одбрану“ од глобалног капитализма и његових последица, добар део европских левичара се мршти и на сам призвук неког десног конзервативизма.

Међутим, да овакав спој може да привуче гласове незадовољних грађана сведочи Сара Вагенкнехт, некадашња функционерка немачке партије Левица, која је основала своју странку која баштини левичарски економски програм, али конзервативни друштвени програм. „Савез Саре Вагенкнехт“ се, примера ради, залаже за веће опорезивање најбогатијих, али се жустро противи неконтролисаним миграцијама.

И док њен програм и појава нервирају подједнако и левичарску и десничарску политичко-медијску елиту, њена странка је само неколико месеци после оснивања успела да освоји на европским изборима 6 одсто гласова. Анкете на нивоу Немачке сада јој предвиђају око 8 одсто гласова, а у појединим источнонемачким покрајинама и више од 20 одсто, што је успех који у Немачкој том брзином није имала ниједна новооснована странка последњих деценија.

О потреби за новом левицом све више се прича и у САД, нарочито у светлу тога да је Бајденова администрација – која се у америчким оквирима сматра лево оријентисаном – жестоко сузбијала левичарске студентске протесте против израелског рата у Гази. Поједини аналитичари већ говоре о томе да Америци очајнички треба одржива левичарска или лево центристичка трећа странка, јер су се две доминантне странке у протеклих 50 месеци значајно помериле удесно.

Од времена Ричарда Никсона, администрације обе странке су углавном фаворизовале корпорације у односу на раднике, дозвољавале милијардерима да избегавају плаћање доброг дела свог пореза на приходе, а посебну издашност у трошењу државне касе показивале су према набавкама од одбрамбене индустрије.

Упозорења економиста

Док политиколози указују на потребу за новом левицом, најбољи светски економисти, попут Џозефа Стиглица, Томе Пикетија, Бранка Милановића и Жана Тирола, више од деценије гласно упозоравају да модел економског развоја и глобалног капитализма није одржив и да изазива екстремну неједнакост.

Пре девет година, 2015, нобеловац и један од светски најутицајнијих француских економиста Тома Пикети је покушавао да убеди европске лидере да су Европи потребна нова економска правила ако не жели да умре од штедње. С друге стране Атлантика, нобеловац Стиглиц је указивао да су, поред економске, у САД највеће неједнакости у систему здравствене заштите, истичући да је „амерички сан лаж“, те да су минималне зараде у САД, ако се узме у обзир и инфлација, сада ниже него пре 60 година. 

Три године касније, Пикети и Стиглиц су били међу економистима који су позивали на боље мерење ефеката кризе како би се избегле „озбиљне грешке“, препоручивши владама да „боље мере неједнакости“, а не да се ограничавају само на прорачунавање раста бруто друштвеног производа (БДП). Узалуд су економисти истицали да „треба превазићи БДП да би се проучило здравље једне земље, и додати му листу индикатора који показују ниво распоређености добробити у друштву као и одрживости на социјалном, економском и еколошком плану“.

„Неолиберални експеримент – нижи порези за богате, дерегулација тржишта рада и производа, финансијализација и глобализација – био је спектакуларан неуспех. Раст је нижи него што је био у четврт века после Другог светског рата, а највећи део раста се прелио онима на врху скале прихода. После деценија стагнирања или чак пада прихода за оне који су испод њих, неолиберализам се мора прогласити мртвим и сахрањеним“, написао је пре пет година Стиглиц у ауторском тексту „Након неолиберализма“.

У том тексту он заговара концепт „прогресивног капитализма“ заснованог на четири приоритета: поновном успостављању равнотеже између тржишта, државе и цивилног друштва, препознавању да је „богатство нација“ резултат друштвене организације, засноване на владавини права и подвргнуте демократским проверама, потом суочавању са све јачом концентрацијом тржишне моћи великих компанија, и на крају раскидању везе између економске моћи и политичког утицаја.

Страх од левичарских реформи

Нико од наведених економиста овим критикама није заговарао неки државни тоталитаризам у капиталистичкој економији, већ да се економији врати морална димензија, то јест да се инсистира на неопходности усклађивања личних интереса са колективним циљевима.

А управо то су биле кључне ставке и у економском програму француског Новог народног фронта (ННФ), коалицијe коју су за напречац расписане превремене изборе за мање од десет дана морали да саставе бројне лево оријентисане партије и покрети, међу којима водећу улогу имају четири странке: Социјалистичка, Комунистичка, Еколози и Непокорена Француска Жан-Лик Меланшона. Међународни медији су се са подсмехом освртали на Меланшонова обећања да ће омогућити пензионисање са 60 година живота, али програм реформе ове коалиције много је шири од тога.

Он подразумева повлачење Макроновог закона о пензијском систему, блокирање цена, прогресивно опорезивање, укидање пореских олакшица за богате као и ефикасно опорезивање мултинационалних компанија, финансијских трансакција и дивиденди како би се финансирало повећање минималних плата за 14 одсто; потом бесплатни оброци у школама, плате индексиране са ценама, раст улагања у образовање, здравство, инфраструктуру, науку и енергетску и климатску транзицију. Осим тога, програм предвиђа и давање веће моћи радницима у компанијама које их запошљавају, кроз унапређење корпоративног управљања, попут резервисања трећине места у управним одборима за представнике запослених.

Иако потоње већ деценијама постоји у Немачкој и нордијским земљама, тржиште капитала се, чини се, више уплашило овог и сличних предлога него доласка на власт Марин ле Пен. Пренебрегнуто је и то да је овај програм буџетски неутралан и да га је подржао Тома Пикети, који је истакао да то што ННФ жели да приоритет дâ повећању јавне потрошње на инфраструктуру, укључујући и изолована рурална подручја – као и на здравство, образовање и истраживање – представља „једини кохерентан начин да се планира будућност и да се повећа продуктивност рада, која је под Макроном опала за 5 процената од 2019. године“.

„У овој агенди нема ничег радикалног“, пише Пикети у тексту за „Гардијан“, оцењујући програм као „прагматични, социјалдемократски скуп предлога који имају за циљ смањење неједнакости и припрему за будућност“, те да нису у праву они који „покушавају да уплаше бираче левичарске коалицијe и левог центра тврдећи да би програм владе ННФ-а био опасан за француску економију“.

Све је могуће, али...

Можда ничег радикалног за француску економију у овим предлозима нема, али су они радикално супротни свему што је Макрон радио од 2017. године.

Чак и ако би то значило његов политички спас, Макрон тешко да ће ове предлоге прихватити. И ту он није изузетак у односу на друге западне лидере. Напросто, све неминовно подсећа на речи словеначког филозофа Славоја Жижека, који је у једном интервјуу указао како данас наука чини немогуће могућим, „од цепање атома, преко слетања на Месец, до продужење људског живота“, а да истовремено „када неко постави умерене захтеве у политици, као што је 'опорезујте више најбогатије', добије се одговор: 'А не, то је немогуће'“.

И Макрон ће прибећи том „рационалном песимизму“, иако је управо његова економска и фискална политика до сада само повећала неједнакост у приходима и богатству, а није довела до промена у нивоу инвестиција, отварању радних места, нити економском расту Француске. То је Макронову странку и довело до тога да је перципирана као заступник интереса добитника неолибералних економских политика, и самим тим му знатно сузило базу бирача на добростојеће урбано становништво.

Због тога не чуди што је његова коалиција добила тек четвртину гласова Француза, изгубивши 86 места у парламенту у односу на пре две године. Макрон и низ других европских лидера, по свему судећи, нису много читали ни Веберова нити Марксова социолошка дела па не само што су се одродили од већине бирача, већ начином на који бране либерализам све више срљају у даље неуспехе јачајући неповерење грађана према њима.

А поверење грађана и њихова спремност да поступају у складу са одлукама власти, како је говорио Вебер, основ је сваког легитимног система власти. Због тога је понашање многих савремених лидера на Западу већа претња за либерализам од било ког крајњег десничара или Марксовог учења.