Џими Картер у Кући цвећа и америчка политика према Београду у његово доба: Утопијски голуб или лукави вођа империје

Свет су ових дана обишле сцене са сахране америчког председника Џимија Картера, не само због самог догађаја, него још више због тога што су сви бивши амерички председници седели у истом реду, од Трампа до Клинтона, потпредседници иза њих. Најзанимљивије је било ко се с ким поздравио, с ким је Трамп причао, а с ким није.

Амерички председник Џими Картер, који је преминуо 28. децембра у 101. години, ушао је у политику као потпуни аутсајдер, поспрдно називан „сељаком“ и „узгајивачем кикирикија“, што и јесте био. Иако на изборима 1980. није потврдио свој први председнички мандат, већ је изгубио од републиканског кандидата, бившег глумца и гувернера Калифорније, Роналда Регана, оставио је Америци дубоко наслеђе. Историја је Регану бацила у наручје окончање Хладног рата, али не мале стварне заслуге за победу у њему припадају његовом претходнику, Џимију Картеру.

Када се 1976. појавио у председничкој трци, глобалну славу стекло је питање: „Jimmy Who Is Running For What!?“ („Који Џими се за шта кандидује?“), показујући његову, чак и за амерички укус, врхунску анонимност. Победу је обезбедио критиком „вашингтонског естаблишмента“, и његов улазак у Белу кућу означио је истовремено крај супериорности „елите Источне обале“. За њега се дуго сматрало да је био први кандидат „тајне светске владе“, Трилатералне комисије која је тада била тек у настанку и иза које је стајао Рокфелер, и која је у пуној мери подржала Картеров избор. Збигњев Бжежински, који ће деценијама касније бити симбол Трилатералне комисије, постао је Картеров саветник за националну безбедност. 

Након своје инаугурације, Картер је одлучио да прошета од Капитола до Беле куће са својом супругом и ћерком на инаугурационој паради, што је симболизовало важно одступање од „царског“ типа америчког председавања. Целог првог дана на функцији, Картер је потписивао помиловања за стотине хиљада оних који су избегли регрутацију у Вијетнамском рату, у покушају да излечи психолошке последице рата у америчком друштву и друштвених немира који су са њим дошли.

Током своје инаугурационе године, Картер је давао приоритет енергетској политици и позивао јавност да озбиљно размотри енергетску кризу. У телевизијском говору у априлу 1977. председник је назвао предстојећу кризу „моралним еквивалентом рата“ и нагласио мере за очување енергије. Касније те године је основао Одељење за енергетику, али је изразио фрустрацију спорим темпом енергетске реформе. Под његовом администрацијом почео је развој нуклеарне енергије, коришћење ветра, сунца и других одрживих извора енергије – свега што је данас доминантни тренд. 

Савети Збигњева Бжежинског

Супротно ставовима својих критичара, Картер је обично био фокусиран, образован и јаке воље по питањима спољне политике, често оштро реагујући на покушаје сарадника да преокрену његова размишљања или наметну своја.

Пример за то је Картеров однос са његовим саветником за националну безбедност Збигњевом Бжежинским. Бжежински је сваке недеље слао председнику допис у коме је комбиновао чињенично извештавање и лична запажања о глобалним питањима. Картер је често писао кратке маргиналне белешке о тим меморандумима као одговор, којe у ретроспективи дају објашњење за његова размишљања о свету и приступима спољној политици.

Један од водећих америчких дипломата старог кова и „источног естаблишмента“, Аварел Хариман, није без разлога био згађен методама које је Бжежински желео да примени у политици. „Он је човек који се не либи да отвара и чита туђу пошту“, приметио је Хариман.

Пример који открива о чему се ради јесте „Недељни извештај НСЦ-а“ од 21. априла 1978. године, меморандум од 8 страница који одмах, на прве две странице, апелује да се модификује и пооштри спољна политика администрације. Оно што је недостајало америчком приступу, написао је Бжежински, јесте „упорни напор“ да се „утиче на ставове и обликују политичка дешавања“. Бжежински је позвао на низ других тактика, укључујући повремену „демонстрацију силе... да би се улио страх“; „ да се јавно говори једно, а тихо преговара о нечему другом“; „ да се пусти да се проблеми стварају док не буду зрели за акцију“; да се користи „црна пропаганда како би се стимулисале потешкоће за наше противнике“. „Свет је“, завршио је, „сувише компликован и турбулентан да би се њиме ефикасно управљало преговарањем о ’уговорима‘, а да се при томе занемарује потреба да се манипулише, утиче и приморава“.

Картерови руком писани одговори на већину ових идеја не садрже више од неколико речи, али су сликовити у преношењу председниковог неслагања, па чак и сарказма у вези са идејама Бжежинског.

Поред помена силе, он пише „Као Мајагуез?“ – што је референца на операцију спасавања трговачког брода Мајагуез код Камбоџе 1975. године, која се завршила катастрофално. Поред навода „јавно рећи једну ствар“, Картер је нажврљао: „Да лажем?“ – што је алузија на његово основно предизборно обећање да ће одбацити јавно непоштење из година Никсона и Кисинџера и да никада неће лагати амерички народ. На другим местима он само подвлачи пасус и ставља знак питања на маргину. На крају, реагујући на најаву Бжежинског да планира да неке од ових идеја за председника даље развија, Картер пише: „Губиш своје драгоцено време“.

Бжежински је током четири године написао укупно 162 таква извештаја, од којих су неки обележени покушајем да дају не тако суптилни савете главнокомандујућем о замршеностима спољних послова или принципима велике стратегије – што је била омиљена забава Бжежинског.

Талачка криза

Оно што је озбиљно допринело Картеровом поразу на изборима 1980. била је катастрофална војна мисија поводом талачке кризе у Техерану, када је група исламистичких студената и милитаната заузела амбасаду САД и за таоце узела 52 америчка службеника. Операција „Орловска канџа“, или Операција „Табас“ у Ирану, како је добила кодно име, представљала је покушај спасавања талаца 24. априла 1980. године.

Отпремљени хеликоптери за потребе мисије су доживели механичке кварове и операција је морала бити прекинута. Док су се снаге повлачиле, дошло је до судара у ваздуху између хеликоптера и авиона, а осам америчких војника је погинуло.

Тада се први пут чуло за тексашког милијардера и будућег председничког кандидата Роса Пероа, који је у то време организовао сопствену спасилачку мисију. Успешно је извукао двојицу својих запослених из Ирана, користећи ресурсе своје компаније и пензионисаног пуковника америчке војске, Артура Д. „Бул“ Симонса, како је описано у бестселеру Кена Фолета „На крилима орлова“, а касније приказано у ТВ серији из 1986. са Бертом Ланкастером у главној улози. 

Картеров војни фијаско изазвао је оно што се у то време називало „вијетнамским синдромом“, што је значило неспремност САД да се ангажују у војним операцијама у далеким земљама. У годинама које су уследиле, Реганова мисија је била да огромним повећањем војне потрошње превазиђе тај синдром.

Ремилитаризација Америке

Америчка инвазија на Гренаду 25. октобра 1983. одредила је војну културу Реганове ере. Под шифрованим именом Операција „Хитан бес“ (Urgent Fury), поново је потврдила америчку надмоћ у региону која се убрзо развила у пуне војне ангажмане широм света – највише јавно током америчког бомбардовања Либије 1986. године.

Филм Клинта Иствуда из 1986. „Војничина“ (Heartbreak Ridge), пружио је руку Холивуда у ремилитаризацији америчке спољне политике под Реганом. Ланкастер, Иствуд, Реган и неусклађени јужњачки фармер кикирикија били су у то време главни глумци у сусрету америчке политике са Холивудом. 

Афера Иран-контра додатно је појачала овај тренд милитаризације Реганове доктрине када су, између 1981. и 1986. године, високи амерички званичници били тајно и илегално ангажовани у продаји оружја Ирану, од чега је требало да буду финансирани десничарски контраши у Никарагви. Америчка јавност била је у јулу 1987. данима залепљена за ТВ екране гледајући сведочења пуковника Оливера Норта на саслушању у америчком Конгресу о његовој улози у том скандалу.

Ствари су у америчкој политици почеле да се развијају у правцу надирања деснице. Реганово председниковање је на крају довело до појаве неоконзервативаца на великој сцени и „Пројекта за нови амерички век“, да би процветали у доба Џорџа Буша.

Хладноратовска улога Београда

Они који су пратили предизборну кампању у Сједињеним Државама 1976, посебно телевизијске дебате председника Џералда Форда и његовог изазивача из Демократске странке, гувернера Џорџије Џимија Картера, могли су закључити да је обојици председничких кандидата Југославија необично важна. Спомињана је у две од три телевизијске расправе, говорило се о Титовом здрављу и опасности за земљу када остарелог вође више не буде.

Прво је председник Форд рекао како Пољска, Румунија и Југославија, државе које је нешто раније посетио, нису под совјетском доминацијом, што је изазвало таласе критика. Картер је добио неочекивану прилику да политички поентира, али је рекао како нема намеру да шаље војску у помоћ Југославији, ако је нападну Совјети. Тада је Форд критиковао свога изазивача, оптужујући га да је практично позвао Москву да нападне Београд.

Иако је цела та расправа могла помало и да уплаши власти у Београду, још више им је ласкала тако велика пажња. Жељу да се односи са Београдом уреде на опште задовољство показала је и иницијатива њујоршког Савета за спољне односе, који је саветнику за националну сигурност Збигњеву Бжежинском предлагао да се у Београд пошаље „неко са јаким карактером“, неко ко ће „стајати на својим ногама… и са ставом и страшћу артикулисати начела из Хелсиншке повеље“.

У Београд је упућен Лоренс Иглбергер, каснији државни секретар САД, који није био први избор Њујорчана, али свакако јесте био човек са ставом и занимањем за Југославију. Повећана је продаја оружја Југославији, све са циљем како би се послала порука онима у Београду који би након Титове смрти могли бити обесхрабрени у случају совјетског удара. Како је писало у анализи насталој у канцеларији саветника за националну безбедност Збигњева Бжежинског, у ситуацији када је Титова смрт могла појачати нестабилност, Совјети нису могли да буду сигурни каква ће бити реакција Запада у случају интервенције, али су знали да ће Југословени пружити отпор. Због тога је и даље требало слати поруке Југословенима које би биле у сагласју с америчким интересима: „Чување независности и територијалне целине како би Југославија могла деловати као несврстана нација.“

У марту 1978. у Америку је отпутовао Тито. Била је то по много чему тријумфална посета која је изазвала уобичајене реакције, али и дивљење чак и међу југословенским дисидентима. „Картер га поздравља као једног од великих државника света“, писао је у своме дневнику Фрањо Туђман, критикујући само одсуство оних који су морали да га дочекају на београдском аеродрому. „На дочеку нису били ни Кардељ, ни Бакарић, ни Доланц. Болесни, али себи захтијевају право да се баве високим државним пословима?! Али зато је то не толико протоколарно, колико политичко омаловажавање њега, којему се, ето, поклонила и Америка“, написао је у дневнику потоњи хрватски председник Фрањо Туђман.

Амерички председник у Кући цвећа

Џими Картер је био последњи амерички председник који је посетио Београд, тада престоницу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, земље са којом су Сједињене Државе, до њеног распада, имале развијене политичке, економске, културне и друштвене односе.

Крајем јуна 1980. Картер је боравио у дводневној посети Београду, непосредно после смрти доживотног југословенског председника Јосипа Броза Тита. Изложен критикама због одсуства са Титове сахране, месец и по дана касније Картер је схватио да мора да дође у Југославију. Искористио је боравак у Венецији на економском саветовању Групе Г7 да „сврати“ и до Београда. „Желим да потврдим континуитет америчке политике према Југославији“, рекао је Картер по слетању у Београд у друштву ћерке Ејми и супруге Розалин. „Спремни смо да блиско сарађујемо како би се осигурао развој независности Југославије”, додао је.

Дочекан са 21 почасним плотуном, изговорио је неколико пригодних и лепих речи о Титу и са аеродрома се упутио у Кућу цвећа да положи венац на Титов гроб.

У америчкој архиви о активностима америчких председника (The American Presidency Project) на Универзитету Калифорније у Санта Барбари остало је забележено да се председник Картер, између осталих, састао са тадашњим председником Председништва СФРЈ Цвијетином Мијатовићем. „Одржали су срдачне и конструктивне разговоре у атмосфери међусобног поштовања, разумевања, искрености и пријатељства“, наведено је у заједничком саопштењу о овој посети.

Утисак о чврстини тадашњих односа две државе остављају и формулације у вези са интензивном сарадњом, што потенцира и документ о београдском сусрету америчких и југословенских државника пре четири и по деценије.

„Сједињене Државе и Југославија потврдиле су спремност да наставе корисну праксу, која је у интересу обе земље и у интересу знатнијег разумевања на међународном нивоу“, наведено је у тексту.

Југославија без Тита

Један од првих изазова Картерове администрације била је управо Југославија. Долазило је доба на које је ЦИА потрошила стотине својих извештаја и анализа – доба Југославије без Тита.

Када је доживотни председник Југославије умро, његовој сахрани 8. маја 1980. присуствовало је 209 делегација из 128 земаља света, због чега је званично проглашена за најпосећенију сахрану неког државника у историји.

Америчку делегацију на Титовој сахрани предводио је Картеров потпредседник Волтер Мондејл. У разговору који смо водили у Женеви 2010. године открио ми је неке непознате детаље са овог догађаја.

„Оно што ме је изненадило, осим тако великог броја присутних на сахрани, било је једно друго осећање“, причао ми је Мондејл. „Био је то први, а до сада и једини пут, да сам присуствовао једној потпуно нерелигиозној сахрани. До тада сам увек био на погребима који укључују неку верску димензију. На Титовој сахрани све је било грађанско – од музике до политичких говора који су одржани…“

„За нашу администрацију Титова сахрана била је од изузетне важности јер је она, као и цела Југославија, била важна тачка у нашим односима са Совјетским Савезом, али председник Картер није дошао зато што није желео сусрет са совјетским лидером нити да хода с њим раме уз раме у тужној поворци на сахрани југословенског лидера“, причао ми је Мондејл. „На сахрани сам тако поред совјетског лидера Леонида Брежњева ходао ја, и за све то време готово да нисмо проговорили ни реч. Немачки канцелар Хелмут Шмит био је нервозан због дугог боравка на врућини и сунцу.“

До великог броја страних државника пристиглих у Београд на Титову сахрану није дошло без улоге и подстицаја Америке. „Наши западни савезници следиће наш пример: ми треба да обезбедимо да сахрани присуствује што је више могуће западних шефова држава“, стоји у документу Савета за националну безбедност у којем се разматра како Америка треба да се постави према овом догађају. У истом документу, рецимо, тражи се и да се размотри и испорука авиона „авакс“ Југославији, тако да би СФРЈ, да је овај предлог остварен, могла да буде једина земља ван НАТО-а са овом летелицом.

„Ми смо тада били забринути да ће Југославија бити нападнута од СССР-а“, рекао ми је Мондејл. „Такав је био однос САД према Југославији све време од храброг југословенског одвајања од совјетске контроле. Знали смо да су Совјети били љути због тога. Често су претили Титу и никада нису прешли преко тога. Ми смо, стога, подржавали Југославију пре Титове смрти, али и у време када је било јасно да ће Тито преминути. Југославија и Тито били су за нас веома важни, а наши односи били су веома добри током целог Хладног рата. Са мном је на сахрану дошао велики број Американаца. Тито је био велики ратни лидер и поштовани политичар“, објашњавао је Мондејл. „Нешто раније, Совјетски Савез је напао и заузео Авганистан, што је за нас било важно упозорење да нешто слично може да се деси и Југославији. Председник Картер је у више наврата лично упозоравао совјетске лидере да се уздрже од таквих корака и тражио од њих да се лично изјасне о томе. Наш позив лидерима света да присуствују Титовој сахрани био је демонстрација нашег става да подржавамо Југословене у за њих тешким тренуцима“, рекао ми је Мондејл.

Страх од совјетске инвазије на Југославију

Почетком 1980. Тито и Југославија били су једна од важних тема Картерове администрације. Према сведочењу Анатолија Добрињина, вишедеценијског совјетског амбасадора у Вашингтону (од 1962. до 1986), изнетим у мемоарској књизи „Поверљиво: Московски амбасадор шесторици хладноратовских председника“, њему лично тада се обратио Картеров државни секретар Сајрус Венс, са којим је иначе имао блиске односе, и питао га о совјетским намерама према Југославији.

Венс је упоредио евентуални совјетски напад на Иран или Пакистан из Авганистана са хипотетичким нападом на Југославију после Титове смрти, што би односе САД-a и СССР-а довело на ивицу катастрофе. На Венсово инсистирање, Добрињин је на то одговорио да такви планови не постоје, а да то каже „познавајући ствари“, будући да се управо вратио из Москве.

Међутим, Добрињин у књизи напомиње и да је осетио да иза Венсових питања стоји „геополитичка теорија Збигњева Бжежинског који се увек интересовао за совјетску велику стратегију“ и чија су схватања доминирала у Вашингтону и Картеровој администрацији у то доба.

Будући да ипак није био сигуран како ће се Совјети понашати према Југославији након Титове смрти, председник Картер је наредио да се састане ужи тим Савета за националну безбедност коме је председавао Дејвид Арон, помоћник Бжежинског, како би се утврдило држање америчке владе за случај Титове смрти и његове сахране. Најближи сарадници председника Џимија Картера тај састанак су одржали 17. јануара 1980, и на њему усвојили упутство о америчком понашању у случају Титове смрти.

Картеру је саветовано следеће: „Мораћете да одлучите ко ће отићи на сахрану. У нормалним околностима добра порука била би да Ви то учините лично, боље него да пошаљете потпредседника. У постојећим приликама, међутим, одлука је ипак пуно тежа. Могуће је да ће у Београду тада бити совјетски вођа Леонид Брежњев, а сусрет с њим у околностима када су Совјети у Авганистану врло је осетљив. С друге стране, избегавање сусрета била би порука коју би многи критиковали као неодговорну према светском миру. Сусрести се са совјетским лидером и инсистирати на америчким гледиштима, значило би ново, још јаче заоштравање односа. А ако би ипак САД модификовале своју политику, то би појачало оптужбе за недоследност.“

Бжежински је сугерисао да се размишља о слању потпредседника Мондејла на сахрану. Будимир Лончар, тадашњи југославенски амбасадор у САД, који је у материјалима Савета за националну безбедност описан као „један од врхунских дипломата“ и „заговорник добрих односа САД-а и Југославије, особа чији погледи имају тежину“, почетком фебруара затражио је састанак са Бжежинским. Саветник за националну безбедност требало је да југословенском амбасадору понови „наше поштовање према несврстаној позицији Београда“, стоји у америчким материјалима.

У другој половини марта поново је покренуо питање састава делегације за Титову сахрану. Амерички амбасадор у Југославији Иглбергер снажно је лобирао да нa сахрану допутује председник Картер. Порука која би тиме била послата СФРЈ и Совјетима била би тако снажна да је о свему вредело још једном размислити. Размишљало се да на сахрану отпутује и глумац Кирк Даглас.

Америчка стратегија за Титову сахрану

Потпредседник Мондејл, док ми је показивао документ о америчким припремама за Титову сахрану који има свега три стране и после три деценије поново анализирао његов садржај, истакао је да се по њему види колику важност су имали Тито и Југославија за Сједињене Државе. Истом приликом смо прегледали још неколико докумената који су први пут изнети пред јавност: Мондејлову белешку пред посету Југославији о америчкој помоћи у изградњи нуклеарне централе „Кршко“, као и анализу Централне обавештајне агенције (ЦИА) о кретањима у Југославији после Титове смрти, која је урађена после Титовог одласка у болницу.

Први документ је веома прецизно дефинисао америчко понашање у наредном периоду. Подељен је у више одељака: присуство на сахрани, економска питања, порука саучешћа, тероризам, посете, координација јавних наступа, Конгрес, војно снабдевање, војне акције, четворолатерално планирање.

Присуство председника Картера југословенска страна би поздравила, али се то не би допало Совјетима јер би то био показатељ америчке подршке Југославији. Уколико пак амерички председник не буде присуствовао сахрани, то би, опет, могло да буде погрешно схваћено од стране Совјета да САД не подржавају тако снажно Југославију.

Одлучено је да у делегацији за сахрану буду високи амерички економски представници и инвеститори, како би се и на тај начин упутио знак подршке Југославији, а министарству финансија је дат задатак да анализира економско стање Југославије и перспективе. „Потребно је да наше савезнике охрабримо да више економски подрже Југославију“, наводи се у документу, уз захтев да високи званичници Министарства финансија, укључујући и министра Била Милера, треба да присуствује сахрани како би се „послао сигнал Југословенима“.

У документу је наведено следећих пет тачака:

1. Представници наших највећих инвеститора у Југославији треба да буду укључени у делегацију за сахрану;
2. Министарство финансија и Стејт департмент треба да проуче југословенску економску ситуацију да би видели где треба да се оснажи;
3. INR (Биро за обавештајне послове и истраживања) треба да сачини анализу југословенских економских проблема и перспективе;
4. Хенри Овен би требало да размотри коришћење ПЛ 480 за Југославију;
5. Потребно је да охрабримо наше савезнике да учине више за Југославију на том плану (Милер би требало да то учини док је ове недеље у Европи).

Наложено је и да се „интензивира праћење свих сумњивих емигрантских терористичких група“, као и да се одмах сачини „план надзора“.

„Потребно је и избећи спекулације које би могле оставити утисак да смо ми превише забринути за Југославију. То ће само додати уље на ватру и иритирати Југословене. Потребно је да нагласимо наше уверење у способност Југославије да се носи са овом ситуацијом“, закључује се у документу, након чега следи читава листа војних мера које је требало да „ојачају самопоуздање Југославије“, укључујући испоруку разних врста ракета и упловљавање носача авиона „Саратога“ у Јадранско море.

Америчко-совјетска разјашњавања 

Десет дана после усвајања овог документа, председник Картер је 27. јануара 1980. упутио писмо совјетском лидеру Леониду Брежњеву с предлогом „разјашњења великог броја питања преко приватног и личног канала комуникације“, јер је „опасност од неспоразума сада већа него било када у нашим односима“. Картер је у питања која треба разјаснити са СССР-ом убројао и питање Југославије, за које је рекао да „осећа да је важно да га размотрим лично са вама“.

Веома отвореним тоном, амерички председник пише:

„С погоршањем Титовог здравља, будућност Југославије је постала предмет бројних спекулација. Мислим да је неопходно да разумете наше мишљење поводом Југославије у наредном периоду. Ми и наши савезници придајемо највишу важност независности, јединству и територијалном интегритету несврстане Југославије. Југословенска влада, без обзира на руководство које јој је на челу, мора да буде слободна у избору властитог унутрашњег и спољног правца. Сједињене Државе и њени савезници немају намеру да се мешају у унутрашње ствари Југославије, било сада или у будућности. Ми очекујемо и да Совјетски Савез и његови савезници делују на сличан начин. Ви посебно треба да разумете да би сваки напор (од стране Совјетског Савеза, уметнуо је председник Картер руком на нацрту писма, прим. aут) да се ослаби унутрашње јединство Југославије или поткопа њена традиционално независна спољна политика, био неприхватљив за САД. Ја бих поздравио вашу потврду да и ви намеравате да водите политику паралелну с нашом.“

Током Титове болести, Џими Картер се преко помоћника државног секретара Сајруса Венса интересовао за Титово здравље и понудио да САД учине све што могу да помогну Титово лечење, предлажући и упућивање тадашњег чувеног кардиолога Мајкла ДеБејкија на испомоћ тиму југословенских лекара.

Шта је ЦИА предвиђала

У међувремену, стигла је и посебна анализа ЦИА, сачињена за најуже државно руководство. „Велики, стари човек балканске политике, маршал Тито, више не влада“, саопштено је на почетку анализе.

У тренутку док је анализа писана, „оснивач несврстаности, изумитељ првог новог типа социјализма после Лењина, пријатељ, или најмање колега светских вођа, од Стаљина и Рузвелта, преко Хрушчова и Де Гола, до Хуа Гуофенга и Картера“, био је смртно болестан. Био је то тренутак који су многи опортунисти изнутра и споља дуго чекали како би искористили прилику за своје мрачне опције, наведено је у студији:

„Југославија је имала много више од неоспорне стратешке геополитичке позиције: постала је симбол отпора Совјетском Савезу, систем економије и владања од посебне важности у Трећем свету. Период транзиције је стигао у земљу у посебно осетљиво време за снаге које имају интереса за Југославију. Југославија се нашла у троуглу борбе за превласт САД, Кине и Русије, али и других који посматрају какав ће бити исход – западна и источна Европа и Покрет несврстаних. То је дипломатска, политичка, економска и, неизбежно, војна борба, са растућим улозима у ери колапса детанта. То је борба коју прати много истих елемената тројних односа какви постоје у другим деловима света. Југославија већ деценијама није била тако слабо припремљена да се одупре тој борби.“

„Њена економија је у стању све већег опадања, па се услед повећања цена нафте и гаса на светском тржишту по први пут после деценија у Београду и Загребу могу видети редови пред продавницама.

– Много опасније за дугорочну стабилност земље су центрифугалне снаге које су створене мултиетничком структуром земље. Југославија има највећу стајаћу војску у Европи са око 259.000 људи под оружјем. Њена пушка од 7.35mm, домаће производње, светског је квалитета: чак је и кинеска армија снабдевена њоме. Југословенска индустрија оружја производи сама артиљерију средњег домета, као и своја моторна возила. Морнарица је снабдевена домаћим брзим патролним бродовима, а њене ваздухопловне снаге планирају заједнички борбени авион средњих капацитета са Румунијом, снабдевен моторима Ролс Ројса“, каже се даље у овом документу. Реалистичнији аналитичари унутар и ван Југославије сматрају да Совјетски Савез може да добије оно што жели и без ризичне акције заузимања земље.

„Москва би могла да оствари већину промена дипломатским и политичким манипулацијама у које су агенти КГБ-а активно укључени. Совјетски агенти спроводе широке акције по Југославији, а постоје и снаге које су склоне совјетским аргументима и претњама, иако су у току Титовог живота биле утишане. Већина западних дипломата верује да је Савез комуниста Босне склон совјетској политици, а унутар војске налази се мала, али важна група официра који су школовани на високим војним школама у Совјетском Савезу. Њихова мишљења могу да постану фактор у неком будућем периоду. У исто време постоје дубока осећања, најјача у источним деловима земље, која су најбоље описана као 'панславизам'. То је осећај да су сви Словени слични; мајка Русија је историјски гарант православља, а да култура, језик и религија дуже трају од било каквих идеолошких и политичких разлика. Овај словенски сентимент је мрачна, ирационална снага, и не треба да буде потцењена. Совјети своје позиције јачају тако што рачунају на унутрашње нејединство и што отварају своје тржиште за производе из мање развијених региона, који иначе не би могли да се продају на западу“, оценила је ЦИА.

ЦИА је увидела и да је колективно југословенско руководство нефункционално.

„Ниједна колективна група са стално променљивим појединцима и одговорностима неће имати снагу и престиж да води земљу кроз фундаменталне економске промене. Стране земље, посебно у Трећем свету“, примећено је у анализи, „које су се ослањале на Југославију у њиховој борби против совјетског и кубанског експанзионизма, биће уздржане да следе земљу без вођства, која није у стању да доноси одлуке у кохерентном руководству. Вилијам Хајланд је писао да је колективно руководство неделотворно у ауторитарном систему са снажном тенденцијом ка централизму. Пошто нема појединца на хоризонту као потенцијалног наследника, прецизан сценарио за транзицију остаје непознат. Уколико се у догледно време не појави ниједан појединац, Југославија ће се једноставно урушити под тежином аморфне масе колективног вођства, према којем ниједан народ Југославије неће осећати наклоност или осећања. Већина Југословена је после првог искуства са колективним председништвом сасвим апатична према његовом саставу и функционисању“.

Закључак је: Југославија ће у непосредној будућности изгледати уједињено као што је била током Титове болести, али то ће само одложити кризу. „Уколико нико не покуша да поремети деликатну равнотежу у Југославији, ни САД, ни Совјетски Савез, ни Кина, после неколико година пуцање ће почети само по себи. Фасада јединства може бити угрожена неслагањима Срба или Хрвата поводом развојних пројеката или економских приоритета, а немире на улицама Загреба неће имати ко да смири. као што је то Тито чинио безброј пута у прошлости“, закључила је већ тада анализа ЦИА.

Кооптирање Југославије

Овакви разлози убедили су америчког председника да крене у разјашњавање америчке позиције када је на прес конференцији 13. фебруара 1980. изјавио да ће САД „предузети сваку неопходну акцију“ да би заштитиле Југославију од совјетске акције и да ће „Вашингтон озбиљно да размотри сваку врсту помоћи потребне Југославији“.

„Уколико будемо позвани да пружимо било какву помоћ југословенском народу, ми ћемо то озбиљно размотрити и учинити оно што је, по нашем мишљењу, најбоље за њих и за нас. Ја сам често говорио с другим важним европским лидерима о потреби јачања наших веза с Југославијом и њеној заштити као несврстане земље, како над њом не би доминирао Совјетски Савез нити би била под његовом претњом. Ми ћемо предузети све акције потребне за остварење овог циља – али на основу стварних потреба и на основу посебног захтева саме Југославије“, рекао је Картер.

Ова порука је одлично одјекнула у Југославији. У јеку Титове болести приказана је на телевизији и понављана с одобравањем. Посебно је добро примљена Картерова оцена, изречена на истој прес конференцији, да је Југославија „снажна, потпуно независна, храбра и добро опремљена нација која може да одбрани саму себе“.

„Напор било које велике силе да 'кооптира Југославију', одмах би утицао на европску равнотежу“, објашњавао ми је у разговору Мондејл. „Југославија је била једина велика европска земља која није укључена нити у западни, нити у источни политички и економски оквир. Због југословенске интегралне улоге у Европи, свака промена њеног статуса значајно би променила европску динамику.“

Када се коначно поставило питање ко ће предводити америчку делегацију у Београду, одлучено је да то буде потпредседник Мондејл. „Ја сам био сенатор из Минесоте у којој живе велике етничке групе пореклом са простора Југославије. Познавао сам те људе и осећао сам се блиским Југославији и Титу који ме је знао. Наш конгресмен у то време био је Џон Блатник, пореклом Словенац, који је током Другог светског рата био у Југославији у саставу америчке обавештајне службе ОСС. И он ми је увек говорио о Југославији с великим одушевљењем“, рекао ми је Мондејл.

Као Картеров потпредседник Мондејл је био је водећа личност са америчке стране која је водила преговоре о изградњи нуклеарне електране Кршко. „Ја сам био сам у Југославији 1977. Допутовао сам у Југославију да разговарамо о учешћу америчке компаније ’Вестингхаус’ у изградњи нуклеарне електране Кршко. Мој план разговора одобрио је председник Картер. Срео сам се с Титом и лидерима југославенске владе. Разговори су успешно окончани. Разговарао сам и с неколико високих руководилаца, али је Тито био тај који је донео коначну одлуку и пресудио“, испричао ми је Мондејл.

Лилијен Картер у Београду

Картер није дошао на Титову сахрану, али је послао своју мајку Лилијен. То је додало још једну контроверзу. Лилијен Картер је, иначе, била критикована што се превише меша у дипломатске протоколе, много више него што јој налаже непостојећа позиција „мајке председника“. „Картер није присуствовао Титовој сахрани што је испраћено свеопштим критикама у Европи“, наводи се у извештају агенције УПИ (United Press International) који су пренели готово сви амерички листови 24. јуна 1980. године.

Картерово одсуство са сахране у Београду било је још дуго тема у америчког политици. Тако је, рецимо, Џорџ Буш (старији) у кампањи 1980. за републиканску номинацију у Мериленду рекао: „Председник Картер је направио велику грешку што није присуствовао сахрани југословенског маршала Тита зато што САД не би смеле да ураде ништа што би било и најмање занемаривање Југославије у тренутку када се она удаљава од Совјетског Савеза.“

Буш је претходно био директор ЦИА, а наредних 12 година ће провести у Белој кући – два мандата као потпредседник и један мандат као председник. „Главни“ у Белој кући ће бити баш када се буде цепала СФРЈ. А те 1980. године је рекао и ово: „Безбедносна заједница је годинама уназад забринута шта ће бити са Југославијом после Титове смрти. Ја желим да Југословени знају да ће имати пријатеља ако се одупру настојањима да их врате у орбиту СССР… Титова сахрана је била прилика да се то покаже.“ Рекао је и да са својим искуством из ЦИА зна да „сахране нису нешто церемонијално“ и да „не разуме како председник Картер и његови саветници то нису схватили“.

Картер на Палама

Догађаји из времена његовог председничког мандата нису били једина Картерова веза са Балканом. На ово подручје се са супругом Розалин вратио током ратних деведесетих година двадесетог века. Њих двоје, сада као представници независне фондације „Картер центра“, боравили су 1994. у неколико градова ратом исцрпљене Југославије: на Палама, у Сарајеву, Загребу и Београду. Допутовавши на Пале, упориште босанских Срба, Картер их је убедио да пристану на примирје које би ступило на снагу 23. децембра те године, да би се истог дана, касно увече, бивши амерички председник у згради Председништва Србије састао и са Слободаном Милошевићем.

На Пале су Розалин и Џими Картер дошли уз посредовање доктора Борка Ђорђевића, који је добро знао Розалин Картер након што јој је урадио неколико естетских операција. Први разговори о њиховој мисији у БиХ вођени су током 1993. године у породичној кући Картерових у Плејнсу, смештеној на плантажи памука. Картер је издејствовао четворомесечно примирје и из тог споразума потиче потоња подела БиХ.

Мировним споразумом је предвиђено да се БиХ подели тако да Србима припадне 51 одсто, а Муслиманима 49 одсто територије. Мир је трајао четири месеци током 1994/95. године. Није било рата. Пошто је овај споразум био резултат Караџићеве иницијативе, у Вашингтону се због успеха у преговорима размишљало да се Радован Караџић устоличи за „главног Србина у српском народу”.

Ова мисија бившег америчког председника није имала везе са званичним напорима међународне заједнице да се оконча рат у бившој Југославији, па је чак наишла на критике тадашњих европских и америчких преговарача.

Ипак, у аутобиографији из 2015. године Џими Картер је навео да је дипломатска акција, коју је предводио, имала одобрење тадашњег америчког председника Била Клинтона, као и некадашњег генералног секретара Уједињених нација Бутроса Галија.

Картер 1999. године

Неколико година после мировног подухвата у Босни и Херцеговини, где је рат окончан 1995. потписивањем Дејтонског мировног споразума, Џими Картер изнео је став и процене у вези са НАТО интервенцијом у бившој Савезној Републици Југославији. Војну интервенцију Алијансе бивши председник сматрао је оправданом. Међутим, истовремено ју је и критиковао, сматрајући је неуспешном – и предлажући улазак и распоређивање копнених трупа.

„Слање копнених трупа, броја довољног да искажемо наше способности и вољу, што би допринело да Косовари почну да се враћају кућама, пожељније је него непрекидно бомбардовање које угрожава цивиле, а не Милошевића“, наведено је у објави бившег америчког председника на интернет страници невладиног „Картер центра“.

Као могуће решење за сукоб, који је трајао 78 дана, Картер је видео разговоре: „Ако не нађемо начин да поново отпочнемо преговоре, ослањајући се на Русију или користећи друга индиректна средства, копнене трупе остају једина преостала опција. Осим уколико, наравно, не одлучимо да наставимо да бомбардујемо Југославију (укључујући Црну Гору и Косово) све док не буду потпуно уништени, што је, по мом мишљењу, најгоре могуће решење“, наведено је у осврту објављеном крајем маја 1999. на страници „Картер центра“.

Нобел за мир

Заоставштина јединог америчког председника који је доживео сто година крунисана је 2002. године када му је додељена Нобелова награда за мир, због вишедеценијског ангажмана на мирном решавању сукоба, у шта улазе и балкански ратови, надгледања изборних процеса широм света и борбе против занемарених тропских болести.

Највеће Картерово достигнуће, ипак, био је Кемпдејвидски мировни споразум којим је први пут склопљен мир између Израела и једне арапске државе, Египта. Преговори у Кемп Дејвиду почели су 13. септембра 1978. а окончани су 17. септембра 1978. потписивањем Оквирног мировног споразума. Мировни споразум Египта и Израела потписан је 26. марта 1979. у Вашингтону. Потписали су га египатски председник Анвар ел Садат и израелски премијер Менахем Бегин у присуству америчког председника Картера. Овим уговором Египат је био прва арапска држава која ја званично признала Израел.

Кемпдејвидски мировни уговор већ сада стоји у рангу највећих светских мировних уговора као што су Вестфалски мир или Бечки конгрес. За 45 година откако је склопљен, ниједна реч из тог уговора није прекршена. Није било ниједне египатске ратне акције или претње против Израела или било које друге суседне земље. У региону у коме су сукоби свакодневни, који у различитим формама и идеологијама трају све до данас, ово достигнуће може да се сматра не само епохалним, него и задивљујућим учинком политике и дипломатије Египта и Израела, а затим САД и других држава које су важне за поштовање споразума.

За Сједињене Државе, Кемпдејвидски мир је врхунско дипломатско достигнуће равно обнови Европе после Другог светског рата. Египат је повратио не само своје територије, него и своје национално достојанство и важност ауторитативног центра на тромеђи Европе, Африке и Азије. Израел је дао оно што је већ био спреман да врати, али добио је мир с најважнијим арапском државом и њено признање, којим је коначно расклонио мутне облаке негирања права на постојање јеврејској држави.

Картер је био на много начина и аутор споразума из Кемп Дејвида. Он је играо улогу писца нацрта, стратега, терапеута, пријатеља, непријатеља и посредника. Њему припадају многе заслуге за успех. Он је деловао као државник, предводећи иницијативу за овај историјски договор, и као политичар, мислећи о томе шта је могућно да се постигне за кратко расположиво време, као и о дугорочним добицима.

Тринаест дана преговора у Кемп Дејвиду на много начина приказали су Картера у најбољем светлу. Он је био искрен у својој жељи за миром на Блиском истоку и био је спреман да томе посвети многе и дуге сате рада, писања, састанака и расправа на самиту, како би се тај циљ остварио. Његов оптимизам и веровање у квалитете Садата и Бегина били су изрази његове дубоке вере која га је одржавала да иде против струје. Његово мајсторство у детаљима било је импресивно. Али, он је био и тврдоглав и није желео да доживи неуспех.

Као и 1976. он је изненадио многе критичаре показујући шта тежак рад, одлучност и вера могу да учине. Шесторица директних актера преговора награђени су Нобеловом наградом за мир – Хенри Кисинџер, Анвар ел Садат, Менахем Бегин, Јасер Арафат, Јицак Рабин и Џими Картер, а двојица водећих преговарача су убијена – египатски председник Садат 1981. а израелски председник владе Јицак Рабин 1995. Не постоји сличан историјски пример дипломатског подухвата у којем се слава и ризик трагедије толико приближавају. Мир се за оне који су га склапали показао опаснијим од рата.