Може ли Фридрих Мерц да спасe Немачку: Садржај и капацитети европског (анти)трампизма štampaj

Са безмало пуних 70 година, напокон је успео. Фридрих Мерц је деценијама чекао на овај тренутак, баш као својевремено његов политички ментор Волфганг Шојбле, који у томе није успео. Канцеларска фотеља му је надохват руке, јер је његов демохришћански блок (ЦДУ-ЦСУ) на ванредним парламентарним изборима успео да освоји највећу подршку, добивши 28,6 одсто гласова.

Иако је то други најгори резултат демохришћана у историји странке, сва је прилика да ће Мерц остварити свој сан да постане канцелар Немачке. И то тако што ће формирати владајућу већину са Социјалдемократском партијом (СПД) одлазећег канцелара Олафа Шолца, странком која је освајањем тек 16,4 одсто доживела највећи изборни дебакл од оснивања.

Ироније ли, Мерц очекује да га на немачки политички Олимп после деценија чекања доведе својеврсна велика коалиција, којој је највише била склона његова унутарстраначка супарница Ангела Меркел. Иако је дан пред изборе, 22. фебруара, у Минхену славодобитно рекао да је „готово са левима“, Мерц је принуђен да крене стопама Меркелове и то у покушају да Немачку извуче из економске, друштвене, безбедносне и спољнополитичке кризе.

Штавише, од њега се очекује да Немце извуче из кризе идентитета изазване спознајом да немачко економско чудо посрће, али и да увери бираче да су партије демократског центра, како је рекао, способне да сарађују и направе промене у корист грађана.

Колико су велика очекивања од Мерца, можда се најсликовитије види када коментатор умерено лево оријентисаног недељника „Шпигел“ Кристоф Хикман лидера демохришћана види као „браниоца либералне демократије у наредне четири године“. Ако Мерц у томе не успе, сматра Хикман, то ће довести до тога да на следећим парламентарним изборима десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) „још више ојача, а можда постане чак и најјача странка“.

„Задатак канцелара Мерца биће да врати поверења у политички центар и, што је још важније, у сам систем, као и у супериорност либералне демократије над ауторитарним приступима“, сматра Хикман и додаје да се од поновног уједињења Немачке ниједан канцелар није суочио са већим задатком.

Жеђ за јаким лидером у Европи је очигледна, не само у коментару немачког недељника, већ и у медијским насловима и написима широм Европе, па чак и с друге стране Атлантика. У њима провејава „жеља за снажнијим гласом“, радост због „краја одсуства Немачке“, потом упитаност „може ли Фридрих Мерц бити лидер који је потребан Немачкој и Европи“, али и оцена да „нови канцелар мора да преузме водећу улогу између империјалиста Владимира Путина и Доналда Трампа“.

Немачки Трамп који то није

Баш као што су пре само неколико година у време Трамповог првог мандата портретисали Ангелу Меркел као „лидерку слободног света“, сада поједини западни мејнстрим медији очајнички покушавају сличан опис да упишу и у Мерцову биографију и тиме га представе као анти-Трампа и спасиоца западног либерализма.

А парадокса ли, Мерц у појединим детаљима на први поглед личи на Трампа, између осталог и због тога што је своју кампању суштински водио под ублаженом верзијом Трамповог слогана. У покушају да поново придобије гласаче који су се приклонили АфД-у, он је на известан начин водио кампању „Учинимо Немачку поново великом“, усмеривши се на теме као што је обуздавање илегалних миграција, затварање граница за тражиоце азила, одбацивање левичарских и зелених политика, инсистирање на традиционалним насупрот „пробуђеним“ (woke) левичарским вредностима, сређивање државних финансија...

Попут Трампа, Мерца би стилисти лако прогласили краљем у конзервативном одевању, иако су обојица богаташи из корпоративног света. За разлику од председника САД-а који је водио своје компаније, Мерц је дуго представљао интересе неких од најмоћнијих светских корпоративних и финансијских елита, посебно као кључни представник највеће глобалне инвестиционе куће „Блекрок“, задужен за послове у Немачкој у периоду од 2016. дo 2020. године.

Уколико буде изабран за канцелара, Немачка ће постати прва земља којом ће управљати бивши челник „Блекрока“.

Сличности са Трампом виделе су се и у првом потезу Мерцових демохришћана након избора. Посланичка група ЦДУ-ЦСУ покренула је захтев под називом „Политичка неутралност организација које помаже држава“, са циљем да се испита финансирање појединих невладиних организација.

Конкретно, у захтеву је постављено 551 питање о углавном левим и зеленим организацијама, као што су „Баке против деснице“, „Гринпис“ или „БУНД“ које су прошле године, али и у последњим недељама предизборне кампање широм Немачке организовале протесте против деснице, нарочито након што је Мерц уз помоћ подршке АфД-а и либерала покушао да кроз Бундестаг прогура две резолуције о драстичном заоштравању мигрантске политике и ограничавању права избеглица.

И док СПД, Левица и Зелени критикују овај потез као „фронтални напад“ на демократију и цивилно друштво, цео случај личи на прилично ублажену немачку верзију потеза Трампове администрације, која је обуставила финансирање невладиних организација од стране USAID-а.

Али, упркос свим сличностима у десничарско популистичким потезима пре и после избора, Мерц не жели да Немачкој доведе трампизам већ да, како је рекао лидер сестринске странке ЦСУ Маркус Зедер,  постигне „повратак старој Немачкој“ из времена Хелмута Кола.

Странке центра

Упркос томе што Мерц настоји да се представи победник, резултати избора заправо показују да његова трампистичка кампања са анти-имигрантском реториком у стилу АфД-а није постигла очекивани ефекат. И у изборном штабу ЦДУ се могло осетити разочарење што нису освојили више од 30 одсто гласова.

Само захваљујући томе што је левичарском Савезу Саре Вагенкнехт (БСВ) на безмало два и по милиона освојених гласова недостајало још само неколико хиљада да прескочи изборни праг од пет одсто за улазак у Бундестаг, Мерц ће имати шансу да формира танку парламентарну већину са СПД-ом, без да улази у авантуру тропартијске коалиције у коју би ушли и Зелени, или да спусти „противпожарни зид“ према АфД-у.

Када се подвуче црта, на изборима на које је изашло 82,5 одсто грађана са правом гласа бирачи су казнили све странке, сем две на крајњим идеолошким позицијама.

Највише су кажњене странке Шолцове некадашње семафор-коалиције, при чему либерали бившег министра финансија Кристијана Линднера са 4,3 одсто гласова нису ни ушли у Бундестаг, док су Зелени освојили тек 11,6 одсто гласова. ЦДУ-ЦСУ је кажњен због кокетирања са АфД-ом, а БСВ због тога што је на покрајинским нивоима омогућила формирање власти под вођством ЦДУ-а и СПД-а.

Успон деснице и левице

Насупрот њима, највећи победници ових избора су десничарска АфД, која је освојила 20,8 одсто дуплирајући подршку у односу на 2021. годину, као и Левица, која је освајањем безмало 9 одсто гласова суштински утростручила подршку коју је уживала пре само два месеца, када се чинило да је у потпуном расулу због тога што су Сара Вагенкнехт и њене присталице напустили странку.

Ове две странке су профитирале, између осталог, и због тога што нарастају страхови и неповерење многих гласача у етаблиране странке блиске политичком центру. Подршка нове Трампове администрације и мултимилијардера Илона Маска нису помогли АфД-у практично уопште, али им је зато помогло то што су Мерцови демохришћани преузели анти-имигрантску реторику АфД-а и тиме нормализовали њихову политику.

С друге стране, Левица је профитирала од Трампове подршке АфД-у, али и чињенице да су се све остале странке утркивале ко ће имати оштрији став према мигрантима и њиховим правима и слободама. Левица се представила као једина странка која бескомпромисно брани људска права миграната, заштиту климе и социјална права угрожених, чиме је привукла многе бивше гласаче Зелених и СПД-а.

Али да Немачкој времена поларизације тек предстоје сведочи и то да су међу младима до 24 година Левица и АфД освојили безмало половину гласова, што указује да млади у политичком мејнстриму не виде људе који решавају њихове проблеме. Напротив, у њима виде политичаре који на плећа младих бацају терет стабилизације немачкој политичког и друштвеног система, попут повећаних давања на пензије и трошкове здравствене заштите.

Осим тога, незадовољство младих у Немачкој обликовано је и економским превирањем, потом неодмереним анти-корона мерама у време пандемије Ковида-19, али и несигурношћу изазваном ратом у Украјини.

Због тога ће на будућем канцелару и његовој влади бити тежак задатак, не само да у усаглашавању демохришћана и социјалдемократа успе да испуни обећања дата бирачима и реши бар део нагомиланих економских и безбедносних проблема, већ и да врати младима веру у политички систем.

Шојблеов наследник

За разумевање тога какве промене Немачкој може да доведе канцелар-мултимилионер, који на састанке иде пилотирајући сопственим авионом, неопходно је разумевање три његове важне карактеристике политичке личности које је „наследио“ од свог покојног политичког оца, Волфганга Шојблеа.

Прва је друштвени конзервативизам, од залагања за јаке полицијске и војне снаге до оштрог става према имиграцији. Иако одбија било какву политичку сарадњу са АфД-ом, у својим говорима неретко користи њихову реторику па се, примера ради, залаже за проглашење ванредног стања које би омогућило Берлину да прескочи прописе ЕУ по питању давања азила, при чему младе са Блиског истока описује као „мале паше са арапског простора“ који „заправо немају шта да раде у Немачкој“.

Овај отац троје деце противио се закону који је дозволио истополне грађанске заједнице, противи се законском декриминализовању абортуса, обећава да ће поништити закон о легализацији коришћења марихуане...

Друга сличност са Шојблеом је у томе што је економски ордолиберал, па излазак немачке привреде из вишегодишње стагнације види у програму економске либерализације и смањења социјалне заштите. Конкретно, он жели да смањи накнаде за незапослене, смањи бирократију и порезе, подстакне Немце да раде дуже и да се пензионишу што касније, као и да прописе који се тичу спречавања климатских промена прилагоди потребама привреде. Између осталог, жели да се укине пропис којим је од 2035. године у ЕУ забрањена продаја нових возила са традиционалним моторима на фосилна горива, а најављује и разматрање поновног отварање нуклеарних електрана.

Трећи сегмент Шојблеове личности у Мерцу је његова снажна проевропска визија и уверење да Европљани морају да обезбеде сопствену одбрану. То га повезује и са француским председником Емануелом Макроном, са којим се видео у Паризу само три дана после избора. Додуше, својевремено их је и Шојбле повезао када је 2023. у својим последњим жељама тражио да му Макрон држи комеморативни говор у Бундестагу, а Мерц у цркви.

Атлантиста са деголистичким идејама

Мерц је окорели атлантиста и поборник дуге конзервативне традиције Конрада Аденауера, која се заснива на јакој вези са Западом, јастребовским односима према Русији, а делом и Кини, као и на инсистирању да су европске интеграције од највеће важности за остваривање немачког националног интереса и припитомљавање „земље превелике за Европу, али премале за свет“.

Али, Трампови потези по питању рата у Украјини и најаве могућег повлачења америчког нуклеарног кишобрана и америчких трупа из Европе довели су и овог окорелог атлантисту до позиције да је у првој ТВ дебати након избора изнео својeврснe деголистичке идеје.

„Апсолутни приоритет биће јачање Европе што је брже могуће како бисмо, корак по корак, заиста могли да постигнемо независност од САД“, рекао је Мерц, признавши да никад није замишљао да ће тако нешто јавно рећи, али и да је већ у „контактима са лидерима европских чланица НАТО-а“ по том питању.

То је изненадило многе европске стручњаке за безбедност, док су немачки аналитичари много више били изненађени који дан касније, када се сазнало да је у разговорима са потенцијалним коалиционим партнерима Мерц изашао са неуобичајеним предлогом да у наредним недељама уз подршку ЦДУ-ЦСУ и СПД, у сарадњи са Зеленима, стари састав Бундестага одобри формирање специјалног фонда за финансирање одбране у износу од чак 200 милијарди евра.

Акробатика са два сазива Бундестага

Званични мандат старог састава Бундестага траје до 24. марта, када се очекује да посланици новог сазива положе заклетву. Међутим, Мерцу се жури јер је за овакве одлуке, попут формирања специјалног финансијског фонда или промене немачког уставног ограничења превеликог задуживања, неопходна двотрећинска подршка у Бундестагу, коју ЦДУ-ЦСУ и СПД, чак и подржани Зеленима, немају у новом сазиву. Недостаје им бар седам гласова, које ће тешко добити од посланике АфД-а и Левице.

Али, у старом саставу ове три странке блиске политичком центру могле би да обезбеде двотрећинску већину. СПД је наговестила да су отворени за овакве идеје, критикујући притом демохришћане што су пре избора сличне Шолцове предлоге упорно одбијали. 

„Ово је изнова и изнова одбијано и морам рећи да сам био задивљен у последњих неколико сати колико брзо се може поново открити точак“, рекао је иронично Ролф Мицених, Шолцов блиски сарадник који се сада повлачи са функције шефа посланичке групе СПД-а.

Чак и уколико ова Мерцова акробатика са два сазива Бундестага прође, то неће решити његов проблем наредне четири године – како да обезбеди двотрећинску већину у Бундестагу за све пројекте финансирања спаса немачке привреде или реформу кочнице за задуживање.

Немачка кочница за задуживање уведена је 2009. године у току за Немачку златног доба индустријске глобализације, које је у међувремену прошло. Правила, која стриктно ограничавају државно задуживање, налажу да ако влада жели да потроши више новца на одбрану или помоћ Украјини, мора да га пребаци из неке друге буџетске ставке, попут потрошње за социјална давања, што је и био разлог распада семафор-коалиције.

И нова коалиција ће се наћи у сличној невољи – за решавање хитних проблема, попут улагања у одбрану, инфраструктурне инвестиције, дигитализацију и економске реформама, биће неопходан разговор са Левицом. Иако се у међувремену знатно променила, то је странка која је настала на остацима некадашње источнонемачке владајуће комунистичке партије СЕД, па је од уједињења Немачке нарочито демохришћанима била увек неприхватљива за било какву сарадњу.

Али, Мерц неме превише фискалног простора да би направио значајне промене у привреди и животном стандарду, јер његова обећања у предизборном програму су „тешка“ око 100 милијарди евра, којих још нема у државној каси, а у којој већ постоји мањак од око 600 милијарди евра за испуњавање обећања које су дале претходне владе.

Центристи у демократској клопци

Уколико не жели да зависи од гласова Левице, Мерцу не преостаје ништа друго до да заправо уради оно што је Шолц предложио пре мање од месец дана – да рат у Украјини прогласи за ванредну ситуацију због којег су неопходна ванредна фискална давања. У том случају, за одобравање такве потрошње неопходна је само проста већина гласова у Бундестагу, мада поједини посматрачи сматрају да је тешко замислити да влада уведе ванредно фискално стање како би оправдала већу потрошњу на одбрану.

Политички центар се заправо нашао у сопственој демократској клопци, јер одбија сарадњу са крајњом десницом и крајњом левицом, а уставна правила које је сам успоставио, као и изборни резултати га принуђују на то. И док се може замислити да са Левицом ипак буде постигнут неки договор око ванредних улагања у инфраструктуру, око одбране ће тешко доћи до било каквог помака.

Премда Фридрих Мерц истиче да ће му у коалиционим преговорима бити најважније три теме спољна политика, миграције и економија, он и његови најближи сарадници признају да ће подједнако важан и тежак задатак нове владе бити да поврати поверење бирача у, како је истакао, странке демократског центра.

„Ово је заиста последња патрона демократије“, рекао је шеф баварске ЦСУ Маркус Зедер својим сарадницима, објашњавајући им да, ако не направе фундаменталне промене за земљу, ризикују да се још више бирача приклони АфД-у, коју је описао као претњу демократији „Верујем да овакву промену курса можемо да организујемо са СПД-ом“, рекао је Зедер.

Довољно велика коалиција

Институт за испитивање јавног мњења Галуп већ је детектовао пет кључних проблема који тиште Немце. Осим решавање питања ирегуларних миграција, Немци од новог канцелара очекују да подстакне економски раст како би се побољшао животни стандард, којим су сада незадовољнији него икада од глобалне економске кризе 2008. године. Затим очекују да реши проблем недоступности станова по приступачној цени, као и да обнови поверење других у Немачку и ојача савезништва у Европи.

Осим тога, међу кључним проблемима је и питање повратка поверења грађана у јавне институције, као што су војска и правосудни систем, али и у саму владу и политичаре.

„Ако Мерц сада убеди СПД да владају заједно, резултат не би била 'велика коалиција', већ у најбољем случају коалиција 'таман довољно велика'. Мерц би водио слабију велику коалицију него што је икад водила Ангела Меркел, а морао би да решава много веће проблеме“, примећује коментатор „Зидојче цајтунга“ Николас Рихтер и додаје да је највећи задатак „таман довољно велике“ коалиције да поврати поверење Немаца у демократски центар које је испарило током година семафор-коалиције. „Идеално би било да то буде кроз јасне приоритете и тиху владу. Ако би ова црно-црвена коалиција пропала, не би била доведена у питање само спољна безбедност. И демократија би била додатно ослабљена и то изнутра.“

Судећи према изјавама демохришћана, они су и те како свесни овог задатка. Због тога не чуди зашто Мерц жури да што пре формира владу, јер зна да четири године за такав задатак није довољно, нарочито у поменутим унутрашњим и спољнополитичким околностима.

Зна то и ко-шефица АфД-а Алис Вајдел, коју је у више наврата одбио да формирају владајућу већину, а која му најављује да ће на изборима 2029. године АфД бити најјача политичка снага у Немачкој.