Немачка се наоружава: Страх од рата са Русијом за нови модел економског раста

Послератна Немачка је била и још јесте земља табуа. Историјских, економских, политичких, војних, друштвених. Напросто, о неким темама се не дебатује и узимају се као друштвени аксиом, прихваћен без питања или контроверзи, изузев на друштвеној и политичкој маргини. И баш због тога нико није очекивао да ће у само месец дана од одржавања ванредних парламентарних избора најизгледнији будући канцелар Фридрих Мерц успети да поништи бар два табуа немачке политике, и то све зарад могућег кршења још једног немачког табуа – учешћа у рату, и то против Руса. Штавише, свa та кршења националних табуа, чини се, стављенa су у функцију покушаја да се изгради нови модел економског успеха Немачке.

Након преговора са социјалдемократама (СПД) и Зеленима, Мерцов демохришћански блок (ЦДУ-ЦСУ) успео je да изгура уставне промене којима је омогућено формирање специјалног фонда за инфраструктуру од 500 милијарди евра, потом специјалног фонда за одбрану који је финансијски неограничен, затим ублажавање „кочница задуживања“ за 16 немачких савезних покрајина, али и то да се 100 милијарди евра уложи у климатске пројекте, а у немачки устав упише обавеза да Немачка до 2045. године постане  климатски неутрална.

Након брзих преговора и уз спорну процедуру да стари сазив Бунестага мења Устав, иако је већ изабран нови сазив који технички још није преузео мандат, Мерц је овим прегазио и вишедеценијски табу у фискалној политици – нарочито међу конзервативцима и либералима – да би мењање Уставом одређене кочнице за задуживање државе пореметило равнотежу немачких финансија и оптеретила будуће генерације.

Штавише, ово гажење буџетских табуа урађено је под изговором да је због Доналда Трампа „промењена глобална ситуација“ те да ће, како је рекао Мерц у изборној ноћи, бити приоритет да „Европа корак по корак постигне независност од САД-а“. Тиме је он погазио још један немачки послератни табу, због којег нико од политичара никад није доводио у сумњу ослањање Немачке на америчку војну помоћ и савезништво, чак и када је „Викиликс“ открио несавезничке поступке попут америчког шпијунирања немачке канцеларке Ангеле Меркел.

Последње лето у миру

Задуживање Немачке за додатних најмање хиљаду милијарди евра ко-лидер СПД-а Ларс Клингбајл оправдавао је тиме да је „мир у Европи угрожен“, те да ће „највећи пакет у историји земље“ пружити „олакшање, ојачати раст, просперитет и сигурност“, јер „Европа данас стоји, с једне стране, поред агресивне Русије, а са друге стране, поред непредвидивих Сједињених Америчких Држава“.

И Мерц је све ставио у контекст „претње коју представља Русија“, истакавши да Русија води рат и против Немачке „свакодневним нападима на наше мреже података, уништавањем водова за снабдевање, подметањима пожара, нарученим убиствима у срцу наше земље, као и кампањама дезинформација“, оптуживши посланике десничарске Алтернативе за Немачку (АфД) да су део тих кампања.

У том контексту, баварски премијер и лидер ЦСУ Маркус Зедер инсистира на масовном наоружавање немачке војске, истичући да је Бундесверу неопходна „војска беспилотних летелица са 100.000 дронова, 800 нових тенкова, као и 2.000 Патриота и 1.000 крстарећих ракета Таурус који би Немачкој омогућили заштитни штит налик израелској Гвозденој куполи“.

И док се од европских аналитичара и медија нижу похвале да се „Немачка вратила“, те да Мерц има „политичку храброст да чита знакове времена“, у немачкој јавности је дошло до новог таласа ширења страха од руског војног напада на територију Европске уније.

Професор војне историје др Зенке Најцел је рекао у једној ТВ дебати да морамо да размишљамо да је ово „можда последње лето које ћемо проживети у миру“, те да морамо бар у односу на то да поступамо. Немачки стручњаци попут Најцела све више у јавним иступима говоре о могућем сценарију по којем би Путинова Русија могла да преузме мало, непознато, безначајно село на Балтику тако што би, као на Криму, на улице изашли „људи у зеленом“ како би „заштитили“ локално руско становништво. То би, истичу они, био тест за члан 5 Вашингтонског споразума о НАТО-у, то јест политичке воље Запада да колективно брани територију једне од чланица алијансе.

Поједини критичари, пак, сумњају да би неко у Европи или Америци био спреман да ризикује рат са Русијом због неког балтичког села, а шеф немачке Савезне спољнообавештајне службе (БНД) Бруно Кал у разговору за Дoјче веле је рекао да „ако се рат у Украјини заврши пре 2029. или 2030. године, Русија би била у могућности да искористи своје техничке, материјалне и кадровске ресурсе да брже представља претњу Европи“.

Шеф БНД-а је практично поручио да ако Доналд Трамп испослује са Путином и Зеленским прекид ватре, то би значило да се ближи руски напад на ЕУ. Штавише, поједини немачки стручњаци за безбедност су у емисијама немачких јавних медијских сервиса потврђивали да је ово „последње лето у миру“, јер Русија гомила у Белорусији своје трупе зарад војне вежбе коју ће, тврде они, искористити за напад на ЕУ предстојеће јесени.

Тврдња „Путин ће напасти Европу“ постала је безмало савремена верзија тврдње „Ирак има оружје за масовно уништење“ с почетка овог века. У медијима се поново повлаче прогнозе о Трећем светском рату, а својеврсну медијску ратну психозу можда најсликовитије је искритиковао посланик у Европском парламенту и шеф сатиричне странке „Партија“ Мартин Зонеборн, који је објавио натпис „Нема светског рата без Немачке“, додајући како би то „био добар наслов за ратнохушкачки (недељеник) 'Шпигел'“.

Колико је расправа о рату узнапредовала сведочи и то да се у ТВ дебатама и интервјуима увелико расправља и о војној тактици и како да Немачка заштити источно крило НАТО-а, па је један од директора у наменској индустрији чак предложио да се у року од годину дана изгради својеврсни зид од беспилотних летелица, који би штитио источну границу алијансе.

Паника и индустрија наоружања

И док се целом ЕУ шири својеврсна паника од рата, уједно се та атмосфера сагледава и као шанса за економски препород кроз улагање у одбрамбену индустрију. Иако је био економски либерал и некад јастребовски бранилац малог дефицита, кандидат за канцелара Мерц сада у изјавама заговара задуживање, реформу бирократије и улагање у наоружање и инфраструктуру, верујући да нови модел немачког привредног успеха лежи у немачкој индустрији наоружања, будући да немачка аутомобилска индустрија упорно посрће.

Следбеници оваквог приступа говоре да ће се на сваки евро уложен у наменску индустрији вратити евро и по или два, што им  се чини као спас за целокупну немачку економију која је већ годинама у благом паду, при чему незапосленост расте већ трећу годину заредом.

А раст незапослености у Немачкој највише се види у затварању радних места у индустрији, која су традиционално боље плаћена. Експерти указују да се у индустрији сваког месеца губи више од 10.000 радних места, нарочито у аутомобилском сектору који је додатно погођен новим америчким царинама на увоз аутомобила.

Али, и без тих царина немачка индустрија је у кризи и све више фирми сели своју производњу у иностранство. Како кажу, доминантан разлог за то су трошкови производње. Конкретно, од избијања рата у Украјини привреднике оптерећују високе цене струје, гаса и нафте, потом растући порези, али и један стари проблем – компликована и гломазна бирократија.

Немачки индустријалци истичу да је Немачкој у трци за инвестицијама потребан заокрет, а Мерц им то обећава кроз реформу администрације и задуживање зарад наоружавања, инфраструктуре и климатских пројеката.

„Рат и замишљене војне потребе се користе као привремени завој за спас немачке привреде. Али то је лош знак. Увек морамо имати на уму да се војна потрошња на крају подржава порезима“, сматра посланик опозиционе АфД Рајнер Ротфус. „Ако желимо да повећамо војне инвестиције, морамо да повећамо порезе за појединце и привреду, или да смањимо другу потрошњу и смањимо њихове приоритете, као што су образовање, истраживање и развој. То су области које дугорочно одржавају конкурентност привреде.“

Досадашњи модел немачког економског успеха се заснивао на четири стуба који су протеклих година поприлично уздрмани или срушени. А то су јефтини руски енергенти, америчка нуклеарна и конвенционална одбрана, глобализација и искоришћавање Кине као тржишта и места јефтине производње, као и јака домаћа индустрија заснована на доласку миграната као јефтинијој радној снази у односу на домаћу.

Измицање појединих стубова довело је до тога да немачка привреда клизи у деиндустријализацију, изузев у сектору производње оружја. Због тога се све гласније помиње дилема да ли Немачка заправо гради нови модел економског успеха тако што ће, уместо аутомобила, убудуће производити и извозити тенкове.

Трансформација привреде

И пре немачког гигантског трошења на одбрану, пораст војне потрошње широм Европе натерао је и немачке произвођаче оружја да искористе тренутак и да повећају производњу, удишући нови живот немачкој привреди која је већ годинама у благој рецесији, између осталог, због посртања њене кичме – аутомобилске индустрије.

А управо то посртање користи одбрамбени сектор за сопствени развој и брзо ширење производње. Водећи европски и највећи немачки произвођач тенкова, наоружања и муниције – „Рајнметал“ – своје фабрике у Берлину и Нојсу, које производе аутомобилске делове, одлучио је да пренамени у постројења за производњу оружја и муниције.

Осим тога, немачки произвођач радарских система, сензора и високотехнолошке опреме „Хензолт“ увелико преговара да преузме на стотине радника великих добављача ауто делова „Боша“ и „Континентала“. „Хензолт“ увелико  шири и свој асортиман на каблове и кућишта, отварајући радна места садашњим упосленицима у аутомобилској индустрији којима прете откази.

Индустријска синергија између ова два сектора постаје све очигледнија. И произвођач аутомобилских делова „ЗФ“ из Фридрихсхафена увелико разматра трансфер радне снаге у компаније које раде за одбрамбену индустрију, док се компаније „Ренк“, која је као произвођач мењача, мотора и хибридних система некада била део „Фолксвагена“, сада све више фокусира на повећање производње делова за војну примену. Немачко-француски конзорцијум КНДС, који стоји иза немачког борбеног тенка „Леопард 2“, ускоро ће производити каросерије за тенкове и војна возила у некадашњој фабрици возова „Алстом“ која је требало да буде затворена следеће године.

Будући да сектор одбране тренутно запошљава много мање људи од аутомобилског сектора, немали број политичара и економиста сматра да би његова растућа улога и сам заокрет могао да оживи посустали немачки економски мотор.

Колико је нарасла вредност немачких произвођача оружја у односу на произвођаче аутомобила, можда најсиковитије описује графика на којој се види да је тржишна вредност „Рајнметала“ претекла вредност „Фолксвагена“ и износи безмало 60 милијарди евра, иако је пре само четири године „Рајнметал“ вредео тек неколико милијарди евра, а ауто-гигант више од 145 милијарди евра.

Килски институт за светску економију пројектује да би повећана војна потрошња могла да подигне бруто друштвени производ (БДП) Европске уније до 1,5 одсто годишње, при чему би Немачка била у позицији да има непропорционалне користи захваљујући својој успостављеној индустријској бази.

И британска консултантска кућа „Ernest and Jang“ процењује да би повећање потрошње европских чланица НАТО-а за одбрану на 3 одсто БДП-а могло да створи скоро 660.000 нових радних места и 46 милијарде евра производне активности годишње. Према овој процени, у Немачкој ће тај годишњи раст створене вредности бити 6,4 милијарде евра и 50.000 нових радних места.

Превелика очекивања

Иако заговорници увећане потрошње на одбрану претпостављају да ће сваки евро уложен у наоружање генерисати додатни евро економске моћи, па чак и два, немачки економиста Том Кребс сматра да је то веома оптимистично. Кребс не жели да политички оцењује питање војне потрошње, али указује да постоје економски разлози који говоре против планова превеликог наоружавања Немачке и ЕУ.

„Прво, војна индустрија је већ увелико искоришћена. 'Рајнметал' и његови акционари ће првенствено имати користи“, рекао је за „Берлинер цајтунг“ овај професор Универзитета у Манхајму који је био саветних претходних немачких влада. „Али ово неће створити никакве велике импулсе раста за целу економију. Друго, Немачка велики део свог наоружања купује у САД. Овај новац се не слива у немачку привреду.“

На превелика очекивања од наменске индустрије упозорава и Оливер Дере, шеф „Хензолта“, који првенствено испоручује сензоре и радарске системе, попут оних који помажу украјинској војсци да пресреће руске беспилотне летелице, хеликоптере и крстареће ракете. „Не можемо ми да решимо проблеме целе привреде“, рекао је Дере у разговору за пословни дневник „Ханделсблат“, додајући да су преувеличана очекивања која произилазе из појединачних преузимања запослених из аутомобилског и других сектора. „Многи запослени из различитих сектора привреде се обраћају нама.“

Дере, међутим, указује да би надоградња одбрамбене индустрије могла да „ублажи“ проблеме аутоиндустрије, али да на крају не може да их реши. Штавише, он сматра да је и дебата о независности НАТО-а од САД-а „прегрејана“.

Инвеститори укидају ограничења за оружје

Међутим, прилог у тези да Немци у оружју виде „нове аутомобиле“ сведочи и потез инвестиционе компаније „Alijanz Global Investors“ (АГИ), која је део велике немачке корпорације познате по услугама осигурања. Ова компанија је одлучила да буде једна од првих великих европских инвестиционих компанија која је променила своју политику како би помогла у финансирању поновног наоружавања Немачке и Европе.

Конкретно, АГИ је обавестио своје клијенте да би новцем из одрживих фондoва ове фирме ускоро могли да купе компаније које зарађују више од 10 одсто свог прихода од војне опреме и услуга, али и оне које се баве активностима у вези са нуклеарним наоружањем, уколико то раде у складу са међународним споразумом који налаже неширење неукларних оружаних капацитета. Управо та два сектора – конвенционално и нуклеарно наоружање – досад су за АГИ била неприхватљива зона за улагање зарад сигурног профита.

„Нуклеарно оружје је критично и кредибилно средство одвраћања од сукоба великих размера, а у западним земљама производња нуклеарног оружја је у потпуности интегрисана у индустрију и не може се одвојити“, саопштио је Мат Кристенсен, глобални шеф АГИ-ја за одржива и ударна улагања, додајући да су препознали да су досадашња ограничења превише „тешка“.

АГИ управља имовином вредном око 570 милијарди евра а ова лабављења ограничења се тичу „одрживих фондова“, који су иначе били под посебном контролом и често са строжим правилима у какве компаније се усмеравају. Ове промене, примећује и агенција Ројтерс, долазе усред ширег нагона европских инвеститора да преиспитају своју политику улагања у одбрану, под притиском клијената али и неких политичара.

Слична обацивања сопствених ограничења у инвестирању учиниле је још неколико инвестиционих компанија, а на то је утицало не само то што су „европска двадесетседморица“ подржала већа улагања у одбрану, већ пре свега то што је Немачка практично укинула ограничења за улагање у наоружање са циљем да ванредно у одбрану уложи око 500 милијарди евра наредних година.

Немци се наоружавају, Американци профитирају

То што Немци и остали Европљани желе да се убрзано наоружају, не значи и да ће од тога профитирати и европске економије. Безмало 80 одсто европских набавки за одбрану између 2022. и 2023. отишло је на неевропске добављаче, што је тренд који је тешко преокренути иако европски званичници то обећавају.

Студија Међународног института за истраживање мира у Стокхолму (Сипри) показала је да је скоро две трећине оружја које су европске чланице НАТО-а увезле у последњих пет година произведено у САД, при чему се у том периоду европски увоз оружја више него удвостручио у односу на петогодишњи период пре тога. Европске чланице НАТО-а тренутно чекају око 500 борбених авиона и многа друга оружја америчких произвођача, између осталог и сама Немачка, која је код америчке фирме „Локид Мартин“ наручила 35 ловаца Ф-35, који могу да носе нуклеарно наоружање.

Упркос томе што званичници ЕУ и појединих држава чланица уверавају јавност да желе да купују само оружје европске производње, чак и то би заправо напунило џепове Американаца. Па тако у немачком „Рајнметалу“ Американци држе око 37 одсто власништва, при чему је највећи појединачни акционар инвестициони фонд „Блекрок“, који је и међу акционарима највеће италијанске фирме за производњу оружја „Леонардо“, у којој међу недржавним сувласницима безмало 60 одсто њих има седиште у Северној Америци.

Америчке инвестиционе куће „Блекрок“ и „Голдман Сакс“ већ убирају масне профите јер су главни инвеститори у фирмама европске наменске индустрије, чије акције и без најављеног новог наоружавања ЕУ расту брзином којом су пре 25 година расле акције високотехнолошких компанија. Само у првих два и по месеца ове године вредност корпе акција, које „Голдман Сакс“ има у европским произвођачима оружја, порасла је за више од 60 одсто.

У Немачкој, пак, већ се сумња да би велики део новца од око хиљаду милијарди евра из планираних специјалних фондова за инфраструкуру и одбрану могао такође да се слије у америчке руке, конкретно „Блекроку“, бившем послодавцу Фридриха Мерца. И то не само због „Рајнметала“, већ и због власништва у компанијама које би могле од Немачке да добију послове обнове и изградње инфраструктуре.

„Ствари постају посебно интересантне када је у питању хитно потребно проширење електричне мреже“, указује професор Том Кребс и додаје да су скоро сви они приватни оператери, а да се већ разговара о учешћу приватних финансијских инвеститора као што је „Блекрок“. „Ако државне субвенције иду углавном приватним финансијским инвеститорима како би могли да зараде висок принос, онда инвестиције нису добро утрошене. Тада од користи не би била немачка привреда, већ 'Блекрок'. То је велика опасност.“

Овај некадашњи саветник немачке владе упозорава да би, у најгорем случају, влада могла да промовише приватне инвестиције кроз инфраструктурни програм, гарантујући „Блекроку“ поврат од осам до десет одсто.

Све у свему, чини се извесним да би од европске „независности од САД-а“ највеће користи могле да имају управо САД.

Призивање домино-ефекта

И док својеврсно ратно алармирање јавности траје и даље, последњих дана се у немачкој јавности ипак чују гласови који указују на „паничну атмосферу“ у политици према Русији и опасности од такве атмосфере.

На друштвеним мрежама поприличну популарност добио је видео-исечак из једне ТВ емисије у којој бивши бригадни генерал и некадашњи саветник Ангеле Меркел за војна питања, Ерих Вар, упозорава на опасности овакве реторике, али и на све што је претходило руској инвазији на Украјину, подсећајући на кршења међународног права приликом инвазије на Ирак и „НАТО интервенцију на Србију 1999. која није имала одобрење Уједињених нација“.

У разговору за портал „Nah denken zajten“, Вар указује да реторика и потези европских политичара „могу довести до онога што желимо да спречимо“, али и да „у Немачкој имамо делове политичке, интелектуалне и медијске класе који су делимично спремни за рат, такође и можда баш зато што их егзистенцијално не погађа и уопште не могу реално да процене такву ситуацију“.

„Многи посматрачи, аналитичари и експерти праве грешку пројектујући тренутна дешавања на начин да то одговара њиховој сопственој, очекиваној или жељеној слици ситуације. Тако је било и у последње две године рата, када су регионално и локално ограничене успешне војне офанзиве Украјинаца слављене у медијима и приказиване као трајне, чак и као дешавања која су променила целокупну ситуацију, те би могла да буду одлучујућа за рат и доведу до победе... Сада чак и лаик може да види да је војна ситуација за Украјину катастрофална“, рекао је Вар, додајући да је тренутни политички и медијски наратив да су Руси, који се тренутно боре да заузму Донбас и напредују веома споро, на добром путу да окупирају целу Украјину како би потом напали НАТО и Европу. „То су 'домино теорије' које су опасне и могу довести до 'самоиспуњавајућег пророчанства', а тиме и до фаталних непожељних развоја догађаја.“

Пензионисани генерал истиче да такав „домино-ефекат“ могу да имају и „страховања недавно изражена на јавном медијском сервису да ће руско-белоруски војни маневри Запад 2025, који се рутински одржавају у јесен, бити искоришћени за напад на балтичке земље, што ће изазвати велики европски рат, те да је ово последње лето које ћемо провести у миру“.

„Наравно, скоро све је могуће и забринутост суседних земаља схватам веома озбиљно. Истовремено, међутим, мора се пазити да се не пропагира застрашивање у ударним терминима јавних емитера, и то док су прелиминарни преговори о прекиду ватре већ у току“, рекао је Вар и додао да руски војни маневри шаљу ескалирајуће политичке поруке, али да је то био случај и прошле године са највећом војном вежбом НАТО-а од краја Хладног рата.

„И тада су медији – само руски – хтели да пропагандом говоре о неминовном рату. То је донекле део такозваног информативног фронта, иако се из војних маневара не може нужно закључити да они аутоматски воде у рат. Сваки рат захтева одговарајућу политичку одлуку. Тренутно не видим да се спрема велики рат у Вашингтону и Москви, Ријаду или Џеди, већ да се политички припрема скори прекид ватре, што ме умирује“, сматра Вар.

Апел против паничне атмосфере

Осим Вара, на опасности од „паничног расположења“ у односима са Русијом упозорила је и група од 15 немачких стручњака за безбедност, укључујући политикологе и једног бившег бригадног генерала, који се у јавном апелу осврћу на „тренутно раширени алармизам у деловима политике и медија“ о могућем руском нападу на територију НАТО-а.

Ово „није уверљиво“ и „није засновано на било каквој озбиљној анализи претњи“, наводи се у апелу у којем се каже да је тренутна дебата о безбедносној политици „превазишла сваку меру“ иако је Русија „без сумње, претња европској безбедности, а агресивне намере изван Украјине се не могу потпуно искључити“.

„Хибридне претње су вероватније од класичних војних“, истиче се у апелу који је инцирао професор политичких наука Јоханес Варвик, са Универзитета Мартин Лутер у Халеу, којег водећи медији сматрају „контроверзним“ јер је у јавности више пута заговарао другачији курс немачке политике према Украјини, критикујући западне испоруке оружја Кијеву и заговарајући демилитаризацију Украјине и преговоре са Русијом.

„Русија, која има великих потешкоћа да оствари своје циљеве у Украјини, представља војну претњу којом се може управљати“, пишу аутори и упозоравају да „тренутно распрострањено расположење панике, праћено огромним дугом за наоружавање, не решава безбедносне проблеме Европе“.

Овај апел, међутим, чини приличну маргину у немачкој јавности, док аутори лако у тој јавности буду етикетирани да су проруски пропагандисти. А економисти, попут професора Кребса, чини се узалуд упозоравају будуће власти да ће, уколико не дође до промене економске политике и ограничавања цена енергије у наредних неколико година, што би омогућило привреди да планира и заштитило приходе становништва, изградња новог модела економског успеха бити неуспешна. Штавише, то би могло само да погура популарност АфД-а, као што је то последње две године учинила лоша политика савезне владе семафор-коалиције.

„Да бисмо Немачку извукли из рецесије, такође би нам био потребан инвестициони бонус за компаније и значајно повећање плата. У супротном, Мерцови планови ће постати мета АфД-а“, истакао је Кребс.

А Мерцово гажење сопствених предизборних обећања и немачких табуа већ се одразило у сондажама јавног мнења тако што се подршка ЦДУ-ЦСУ топи и прелива АфД-у, који је у једној анкети имао само један процентни поен мање од демохришћанског блока. Дакле, засад све иде у корист АфД-а. Тиме би Немачка за коју годину могла да дође до кршења још једног табуа – могућности да крајње десница буде најјача политичка снага и можда чак и формира власт.