Интелектуални нарцизам и политичка (и)релевантност: Да ли се империјализам тек јуче појавио?

У недавно објављеном занимљивом чланку прикладно насловљеном „Против империје“ („Contra el imperio“), колумниста „Ел Паиса“ Антонио Муњоз Молина даје скраћен преглед међународне политике последњих пола века, односно политичких разочарања левице. Чланак је написан у сенци повратка империјализма. Отвара се цитатом ауторове партнерке, која каже да морају, као у младости, поново да се врате борби против империјализма. Завршава се у сличном тону: позивом на борбу против (подразумеваног) империјализма Трампа, Путина и Си Ђинпинга.

Већи део текста састоји се од списка – могло би се чак рећи литаније – грешака антиимперијалистичке левице из ауторове младости. 

Свако ко има више од педесет година, а поготово старији, савршено добро памти све те догађаје. Ја се заправо сећам свих који су наведени у чланку, неких можда чак боље него догађаја који су се збили пре неколико месеци.

Реч је о критици левице која, како Молина пише, почиње читањем Лењиновог дела „Империјализам као највиши стадијум капитализма“ и Маове „Црвене књижице“, а потом се све више фокусира само на критику америчког империјализма. Левица је занемарила, игнорисала или подржавала, а у најбољим случајевима била недовољно критична према катастрофама које је сама изазвала, попут масовног егзодуса становништва Јужног Вијетнама након победе Северног Вијетнама и Вијетконга; игнорисала је совјетску инвазију на Чехословачку или није заузела јасан антихомеинијевски став током Исламске револуције. Још горе, левичари су подржавали репресивне режиме у било којој земљи Трећег света (при чему се овде, корисно, цитира Варгас Љоса), било да је реч о Куби, Зимбабвеу или Кини.

Ово су уобичајене либералне критике левице и тешко да су нове. Оне су практично остале непромењене још од 1917. године, само се број догађаја на које се могу применити повећао. Ипак, да не би испало да је потпуно слеп за збивања из последњих тридесет година, Молина донекле млако – чини се – проширује критику и на недовољно јасно одбацивање неолибералних олигархија у Јужној Америци од стране демократске левице, олигархија које у својим земљама живе у строго чуваним комплексима, а након куповине скупих вила у Мајамију и Мадриду уживају у чарима егалитарнијих и богатијих друштава. (Можда је у том контексту могао бити поменут и маркиз де Варгас Љоса.) Не заборављају се ни екцеси посткомунистичке приватизације, која је највише користи донела управо комунистичким кадровима.

Ипак, читалац се пита: која је сврха чланка, осим пуког набрајања грешака, или „грешака“? Да ли левица која је, наводно, током педесетак година била у сталној заблуди, сада, када је свет поново постао империјалистички, треба да се врати вредностима своје младости? Лењиновом делу „Империјализам као последњи стадијум…“? Није јасно да ли је то заправо порука овог чланка, али сумњам да јесте.

Али једина друга порука која се може ишчитати јесте да се треба склонити у оно што би се могло назвати интелектуалним нарцизмом, где је човек увек политички у праву, али је истовремено и наиван и ирелевантан. Да ли је ова комбинација сујете и наивности заправо пожељна?

С тим на уму, критике које Молина тако слободно дели почињу да губе на снази. Узмимо пример Вијетнама. Да ли левица није требало да подржи вијетнамске комунисте у њиховој борби против америчког империјализма зато што им демократија није била нарочито важна? Или да ли је требало да игнорише Хомеинијеву теократију? Одговор увек може бити „да“, али проблем је у томе што је у стварном свету, за разлику од света интелектуалних снова, и међународни контекст важан.

Ту је и питање мањег зла. Одређене борбе заслужују подршку или зато што се страна која се подржава сматра мањим злом од оне друге, или зато што се те борбе морају сагледавати у ширем, глобалном контексту. На пример: рат између СССР-а и Немачке 1941-45. може се – и треба – посматрати искључиво у међународном контексту. Нема смисла проглашавати неутралност зато што је Стаљинов режим у неким случајевима био једнако репресиван, а у многим чак и репресивнији од Хитлеровог. То није основа на којој одлучујемо коју од две стране треба да подржимо. Одлука се мора донети у глобалном контексту, односно имајући у виду шта би победа једне или друге стране значила за свет.

Подједнако је бесмислено критиковати људе зато што нису подржали политике или идеологије које уопште нису биле могуће. Опција коју бисмо највише желели можда уопште не постоји. Није на менију. Ако бисмо се затекли у Техерану у јануару 1979. године, избор је био наставак компрадорске диктатуре сујетног аутократе, теократска владавина, преузимање власти од стране комуниста или успостављање екстремно левичарског режима Трећег света. Либерална демократија није била на менију. Молина би можда желео да је била, али једноставно није била. Човек има избор: или да настави да живи у свету фантазије и заувек остане доследан и „исправан“ – а самим тим и ирелевантан; или да изабере оно што у датом тренутку сматра мањим злом.

Заправо, сваки пример који Молина наводи мора се разматрати у свом контексту. Узмимо Црвене Кмере. Они су дошли на власт након свргавања диктатуре Лон Нола, инсталиране уз америчку подршку. Али Лон Нол је дошао на власт зато што су Американци одлучили да изврше инвазију на Камбоџу како би зауставили доток оружја које је дуж „Хо Ши Минововог пута“ стизало у Северни Вијетнам. Дакле, одлука да се подржи Северни Вијетнам, или Камбоџа, или Сиханук не доноси се на основу предвиђања о последицама, већ искључиво на основу услова који су тада постојали. Долазак Црвених Кмера на власт не поништава исправност одлуке да се подржи Камбоџа у снабдевању Вијетконга оружјем. Пуко набрајање грешака губи историјски смисао. (Поред тога, пример који Молина наводи технички није сасвим тачан, јер су владу Црвених Кмера касније, након што су их Вијетнамци збацили с власти, подржавале САД, а не „антиимперијалистичка“ левица.)

Такво набрајање је и бескорисно. Када данас одлучујемо о најбољем приступу, ми можемо да оптужујемо Трампа и Путина за амерички, односно руски империјализам, а Си Ђинпинга за непоштовање људских права. Али у свету какав јесте, морамо да доносимо одлуке на основу историјског контекста и принципа мањег зла. Рат у Украјини мора да се заврши. Русија ће контролисати територију коју нико у свету неће признати и то ће потрајати неодређено дуго. Трамп (као и Бајден) су померили Америку ка политици која чвршће успоставља њену доминацију над западном хемисфером и фокусира се на супротстављање Кини на глобалном плану.

Говорити о отмици Мадура и претњама Гренланду као да представљају потпуну новину у понашању Сједињених Држава једноставно је погрешно. Пре него што је Мадуро отет, исто тако отет је био и Норијега – и то уз много више жртава и с ангажовањем 20.000 америчких војника који су напали земљу без одобрења ниједног од међународних тела. Пре него што је запрећено Гренланду, тако је било и са Ираком, и опет уз много више жртава.

Оно што у чланку „Contra el imperio“ из „Ел Паиса“ изгледа као ново, заправо уопште није ново. Током читавог прошлог века суочавали смо се са различитим облицима империјализма. Понекад су неки од њих били подржавани јер су (по мишљењу левице) били бољи за свет или зато што су унутар земље међу опцијама на располагању представљали мање зло. Данашња ситуација није другачија. Империје су постојале и током неолибералне ере. Нису измишљене јуче.

Извор: Global Inequality and More 3.0