Бранка Оташевић: Свако има право на критику телевизијског програма štampaj

„У генерацији моје деце, кад је била велика доминација латиноамеричких серија,  многе су девојчице проговориле шпански. А како ћете брже и лакше направити утицај него преко језика? Ако знају шпански све им остало, из тог дела света, постаје пријемчивије, Телевизија је, наравно, не само мека моћ, него је у информативним програмима и тврда моћ, мада нисам чула такав израз, али, ево, ја га употребљавам. Нема сумње да је то огромна моћ која иде линијом политичког утицаја и уопште формирања одређене јавности, колективне свести. А ово је ствар безазленија. Кад је утицај у сфери културе, онда је то увек, наравно, плодотворније и бенигније и племенитије“, каже у Бермудском троуглу бивша новинарка и чувена ТВ критичарка „Политике“ и других медија Бранка Оташевић.

Гошћа подкаста о медијима, у чијој је критици програма забележен и највећи део историје телевизије у Србији, говори о преломним фазама њеног развоја, омиљеним форматима, зашто не воли скупштинске преносе и зашто је после извесног времена у својим критикама у „Политици“ почела да прећуткује ријалити програме. У ери највеће бројности телевизијских канала и широке јавне критике њихових програма, Оташевић говори и о недостацима данашњих садржаја, култним емисијама Кино око Драгана Бабића и НТВ Лиле Радоњић, шта очекује од јавног сервиса, у којим тренуцима је поново засврбе прсти и вечитој дилеми - да ли телевизија обликује друштво или је обрнуто.

„Процес је апсолутно двосмеран. С једне стране, колико телевизија може да измишља, да креира неку, у ствари, лажну стварност, да шаље лажне вести, она ипак у својој основи мора да почива на реалном животу. Већина њеног програма је заснована на ономе што у друштву и у свету заиста постоји, али да је процес и обрнут то, апсолутно, може да потврдити свако. Она утиче на моделе понашања, на говор, на изражајне моћи, на одевање, на искуство, можда и на породичне меније… На сваку сферу живота и отуда је њена одговорност огромна.“

Са саговорницом Бермудског троугла разговарамо и о томе да ли и она прати информативне канале различитих телевизија да би била довољно информисана, има ли на телевизији гласа народа, зашто сматра да су из „Студента“ излазили школованији новинари од многих који су у редакције улазили са дипломама новинарских факултета и како је Кућа цвећа, преко њеног извештаја са сахране Јосипа Броза Тита, како верује, добила трајно име.

„Оволике су ми биле отворене очи на тој сахрани да ухватим што више детаља. Тада су нас први пут провели кроз оно што се после назвало Кућа цвећа. Да видимо како изгледају те собе, те збирке Титових поклона и тако даље. И сећам се, тим поводом, нама су рекли да се та зграда зове 'цвећара' и да је Тито тако зове. У том великом извештају са сахране сам тако и написала. А онда је неко од уредника 'Политике' помислио како 'цвећара' звучи помало банално и да баш није прикладно. И лепо ју је прекрстио у Кућа цвећа. Мислим и сад да је тај уредник био кум садашњем имену.“