Од патријарховог Чуруга до Звездиног Бегеча

Пита Бог Лалу: Лало кажи ми где је Чуруг. Каже Лала: Нећу да ти кажем. Бог запрети: Лало, нећеш ићи у рај! А Лала одговара: Нећеш ни ти у Чуруг.

Чуружани су такви, баш као у вицу, тврдоглави, па макар и на своју штету.

Кад се запијете с њима, Чуружани ће вам открити да су они заправо потомци шајкаша. А шајкаши су, ако не знате, „својим јунаштвом и дурашношћу надмашили и саме Шпартанце". Тако бар о елитним граничарима у Угарској пише историчар Гаврило Витковић. После пада српске деспотовине Срби су ишли на север и постајали део дунавских угарских морнаричких снага а краљ Матија Корвин им је уважавајући њихов стари начин живот дозволио да се организују у породичне задруге или дружине. Добили су посебан статус све док су тако вешти: с мачем или веслом.

Али нису Чуружани само велики јунаци и страдалници (мађарски фашисти су под лед Тисе на Божић 1942. бацили 893 људи, односно сваког шестог становника Чуруга). Ускоро ће 300 година од отварања прве школе у селу а тек нешто млађа је прва православна црква у Чуругу.

Ово село се дичи и Рођином ветрењачом; изграђеном пре век и по од 86 хиљада цигала и седам хиљада черпића. Чурушка ветрењача данас нема крила, њено камење тешко преко 4,5 тоне не меље већ 50 година, али је опет једна од најбоље држећих преосталих војвођанских ветрењача. Иначе, у селу је, кажу, некада било седам ветрењача, а ову најпознатију је негде у Мађарској купио један Чуружанин и Тисом сплавом донео је у своје село.

Чуружани су у Београд послали Лазу Пачуа. Сматра се да је овај чурушки лекар био најбољи министар финансија кога је Србија имала. Овај Пашићев радикал водио је рачуна о свакој пари и данас се испредају легенде о томе како је динар направио јачим од франка.

Отац Лазе Пачуа је био свештеник у Чуругу, а каква је чурушка црква - далеко јој равне нема.

Заправо - све до Београда; само је Црква Светог Марка већа, с тим што ова чурушка има веће звоно. Ко не верује нек дође да чује како је кад зазвони за Спасовдан, славу села. И то чак и другачије звони, звук иде у контра Ге.

Зато Чуружани да је већи признају само Храму Светог Саве на Врачару а баш у том, нашем највећем храму овог 18. фебруара један Чуружанин постао је наследник трона Светог Саве. Његова светост патријарх српски Порфирије је из Чуруга.

Патријарх Порфирије је рођен у Бечеју, већа варош је Бечеј али да није било Чуружана с трубама и заставама питање је да ли би Бечеј постао и првак Европе у ватерполу. Чуруг се налази на прузи Бечеј-Нови Сад, ближе Бечеју док је Нови Сад удаљен тридесетак километара. Чуруг се наслања на Стару Тису, а на левој обали Дунава, 20 километара узводно од Новог Сада налази се село Бегеч.

Момак из Бегеча

У дану када је митрополит Порфирије изабран за партијарха српског, Срби који на живот гледају кроз црвено беле наочаре славили су Милана Павкова.

Реч је о момку из Бегеча који је све само не типичан фудбалер. Објективни посматрач би можда рекао да је Павков превисок или предебео за озбиљан фудбал, статистиком напумпани коментатори би нашли да је у протеклих годину дана одиграо тек понеку утакмицу, новинари којима су трансфери једина тема сетили би се да је погрешио што није неким Кинезима узео неке велике паре. И све то је вероватно тачно, али тај и такав Павков је пре две године са два гола донео Звезди победу над Ливерпулом а сада је Звезди донео реми са великим Миланом голом у последњем минуту.

Порфиријев Чуруг некада је био део поседа деспота Ђурђа Бранковића, а Павковљев Бегеч наводно су населили сељаци који су бежали од зулума Проклете Јерине, жене деспота Ђурађа Бранковића. Кажу да је Бегеч тако и добио име, по бегачима.

Свашта има у данас у Бегечу, и артемских бунара и добрих фудбалера, али највише - шаргарепе. Мали Бегеч, село са тек нешто више од две хиљаде душа, произведе више шаргарепе него читава држава Хрватска. Бегечка шаргарепа је сада већ европски бренд, а и одговор на квиз питање какву боју косе има момак који даје голове Ливерпулу и Милану.

Некада се чини да тај дечко „тера уз очин ко бегечка нана", али заправо највећа Звездина победа у овом веку, па и овај реми с великим Миланом, дело су Милана Павкова. Три гола клубовима који заједно имају 12 титула првака Европе - ко још тиме може да се подичи, не само у Бегечу?

А бегечка нана је заправо била ћерка сиромашног бегечког аласа која је била  шерет и стално збијала шале и правила несташлуке по селу. Једном приликом прала је на реци веш с другарицама и само је нестала. Сви су мислили да се сакрила и да је то још једна од њених шала, али не: девојка се оклизнула, упала у реку и удавила. Дуго су тражили тело да би га напослетку нашли и то узводно од тог места, скоро код Бачке Паланке. Од тада се у Бегечу и користи израз: Тераш уз очин, ко бегечка нана.

Момак из Товаришева

А на тој утакмици против Милана уз очин ко бегечку нану потерало је једног момка из Товаришева, села покрај Бачке Паланке. Радован Панков је име и презиме познато свима који су пратили политику деведесетих година. Е, овај Радован Панков је унук оног Радована Панкова.

Радован Други међутим није имао лак пут, напротив, било је то тешко одрастање због трагедија много већих него што је за странку његовог деде био Пети октобар.

„Никад не заборави ко ти је био ђед", мајица је са познатим ликом солунског борца коју често носи Радован Панков. И Радован Други је велики борац, зато две велике грешке на утакмици са Миланом не би требало да на њему оставе трага. Прошао је, рекосмо, много теже ствари. Када је имао 11 година, отац и стриц су се враћали за Нови Сад са турнира у малом фудбалу у Товаришеву, била је магла и тојота авенсис је при великој брзини слетела с пута. Обојица браће Панков су погинула.

Панков и Павков осим скоро истог презимена деле и исту боју косе, а њихова два села дели око 40 километара. Негде између је и Бачка Паланка.

Први фудбал у Товаришеву

За све Панкове Црвена звезда је много битна, али су битне и две Војводине, она велика новосадска и она мања, из Товаришева.

Прва фудбалска лопта у Товаришево стигла је давне 1911. године, прво Соколско друштво основано је одмах после Великог рата, године 1920. Товаришево је имало хор и гимнастику, а 1924. Славуј Милованов звани Ага основао је фудбалску секцију Соколског друштва које ће после постати и ФК Војводина из Товаришева. Тада су у селу живели Срби и Немци, а занимљиво је да су фудбал тада скоро искључиво играли Срби док су се сеоски Немци бавили хазеном (спорт из којег ће настати рукомет).

Као и у Чуругу тако ће вам се и Товаришеву брзо похвалити по јунаштву. Кажу да је више од 20 људи из села отишло да се бори у Русију, да су били учесници у Октобарској револуцији, а три члана породице Протић из Товаришева отишло је у Сарајево где су били активни припадници Младе Босне.

Зато је 2014, на стогодишњицу Сарајевског атентата, у центру села постављен споменик Гаврилу Принципу, а свечано га открио редитељ Емир Кустурица.

Момак из Орловата

Тешко ће бити Панкову у реванш утакмици у Милану зато што због картона право играња немају два кључна одбрамбена фудбалера Звезде: Милуновић и Родић. Све је могло да буде другачије, можда, већ у овом првом мечу у Београду, а поготово у реваншу који следи, да је у прелазном року ангажован момак из Орловата који је пола јануара чекао Звезду, није је дочекао па је отишао у Касим пашу, клуб из сиромашне истанбулске четврти у којој је одрастао Реџеп Тајип Ердоган.

Реч је о Душку Тошићу, бившем „орлу", репрезентативцу Србије рођеном у Орловату, селу на железничком трианглу - то је место где се спајају три крака железничке пруге. Уосталом, и Душков отац Милан био је железнички чувар у Орловату.

За разлику од бачких села Чуруга, Бегеча и Товаришева, Орловат је у Банату. И за разлику од ових села на Тиси и Дунаву, Орловат лежи на Тамишу. Тамиш се разливао око храстова на којима су некада орлови правили гнезда па је наводно тако и настало име Орловат.

Иако би љубитељи неке друге врсте културе пожурили и рекли да је орловатска снајка, супруга Душка Тошића, најпознатији сеоски селебрити - ово село има праву славну личност. Један од највећих српских сликара Урош Предић је из Орловата.

Када помислимо на краља Петра, Слободана Јовановића или Ђорђа Вајферта ми их замислимо по лику који је насликао Урош Предић. Урош Предић је у Орловату живео два пута по 15 година; ту је насликао нека од својих најпознатијих дела. На сеоском тргу налази се спомен соба Уроша Предића,  у некадашњој згради орловатске општине. Орловат одавно није општина, број од хиљаду и петсто становника из 2011. већ се рапидно смањио, али зато има свог „вечитог председника општине" - великог сликара. Урош Предић је насликао „Косовку девојку", али и слику „Свети Сава благосиља Српчад".

Момак из Бачког Јарка, и још један из Бачке Тополе

Од Чуруга, села новог чувара трона Светог Саве, до Орловата Уроша Предића нема много километара али има много војвођанских села са још занимљивих прича. Ако од патријарховог Чуруга преко Темерина кренете ка Новом Саду, нема ни 30 километара до села Бачки Јарак одакле је Мирко Иванић, најбољи играч утакмице Црвена звезда-Милан.

Ако из Чуруга кренета ка Бечеју, па продужите према Суботице, доћи ћете до Бачке Тополе, одакле је Душан Тадић, најбољи фудбалер Ајакса, који је у дану када је његов комшија постао патријарх постигао гол у Лиги Европе.

A ако из патријарховог Чуруга кренете на југ, на тридесетом километру чека вас Ковиљ, Лазе Костића. Шта тек нема међ јавом и мед сном у ковиљском риту?

Није тамо крај света, иако ће вам љубитељи кафана причати другачије. Заправо, у Ковиљу је почетак; не само зато што је некадашњи игуман манастира Ковиљ данас патријарх српски, већ и због тога што легенда, за коју, истина, нема историјских доказа, каже да је чувени ковиљски манастир основао први српски архиепископ Свети Сава.

Војводино стара!

Није џаба онај песник из Мокрина певао:

Волим је, јер сви смо широки и обични као ова равница,
Јер смо и велики и проклети на овим зеленим травама,
и милиони сулудих, румених звезданих птица
вечито ће лепршати над нашим уморним главама.