Нови патријарх између три ватре štampaj

У првим реакцијама на избор патријарха Српске православне цркве, медији немачког говорног подручја су фокусирани на политичке аспекте. „Близак властима", „с благословом политике", „близак Српској напредној странци" најчешћи су наслови. Таква редукција више показује некомпетентност за писање о цркви и религији него директну злу намеру.

Прича о моћи и немоћи православних патријарха, преломљена кроз синодалност, својеврсну диктатуру верујућег народа и свесно недоречени систем црквеног права, отима се тако једноставним интерпретацијама.

Нови патријарх „неће морати да се брине о подршци из власти", пише београдски дописник аустријског дневника Ди Пресе (20. фебруара). Осим тога, питање је колико је случајност одлучивала о избору патријарха, „а колико божје провиђење уз помоћ световних власти. Другачије је тешко схватити да је од свих кандидата управо извучена коверта са именом Вучићевог фаворита".

Већ тај кратки пасус представља оквир у коме европска секуларна штампа доживљава избор досадашњег митрополита загребачко-љубљанског за патријарха СПЦ: извучен на лутрији коју су наместиле државне власти. Чак и горе, пошто Србија нема државну власт као колектив уставно разрађених улога, већ има Александра Вучића који их све обједињује у властитој особи. Уз даље логичко сажимање ставова долази се до једноставне формуле: Вучић је изабрао Порфирија.

У поменутом извештају, који овде стоји репрезентативно, више као тип него појединачно, маестрално се меша више нивоа.

Обрнута пирамида ауторитета

Као прво, православне цркве никада нису до краја дефинисале свој еклезијални правни систем. Његову окосницу чини седам васељенских сабора одржаних од 325. до 787. године. Наравно да све православне цркве имају своје уставе, и они (углавном) нису из 8. века. Али канонско, црквено право, онако како се у Риму развијало од средине 13. века, па до данас важећег Кодекса (Codex Iuris Canonici, 1983), недостаје православним црквама. Најважнију систематизацију православног црквеног права до данас је направио Никодим Милаш, српски епископ из Далмације, а и томе има више од сто година. 

Оно чега нема у систематизацији православног црквеног права јесте јасан однос према ауторититету. Не само у односу према папи, то је питање примата, што је посебна грана унутар хришћанског топоса ауторитета. Овде се мисли на унутрашњи ауторитет, на статус патријарха у односу на Синод и у односу Синода према верујућем народу. Конкретно, кад Порфирије подвикне, да ли га Синод слуша, или епископи иду својим послом? Кад епископ подвикне верницима локалне цркве, да ли га слушају или иду својим послом?

За католике је ауторитет пре свега теолошко питање, па тек онда еклезијално.   

Обрнуто је у православном црквеном праву, где је ауторитет пре свега еклезијално питање, па тек онда теолошко, ако је уопште. Последично, питање шта уопште може један православни патријарх, поставља се од случаја до случаја. 

Руски теолог 20. века Николај Афанасјев (1893–1966) дефинисао је ту разлику помоћу „два принципа универзалне цркве". У Римској цркви је пирамида моћи постављена тако да је широка на дну и сужена према врху (папи), док православне цркве имају структуру обрнуте пирамиде – доле јадни патријарх, онда Синод, па мешани црквено-лаички одбори, а горе на најширој страници верници, од чије рецепције зависе одлуке црквене хијерархије.

Какви су све договори пропадали између католика и православних, чак и у овом веку, због православне клаузуле о рецепцији! Последњи пут после екуменских сусрета у Равени (2007) и Кјетију (2016). Кад се учесници отприлике сложе међу собом, бискупи оду по потврду код папе, епископи у своје синоде и своје верујуће народе – и тамо пропадну кроз живи песак недоречености и перманенте ревизије.   

Канонски чувар праве вере у Католичкој цркви је папа. Та хијерархијска структура нема аналогију у Православној цркви, јер у њој чувари канона нису патријарси, а није ни синод, већ верници, чланови локалне црквене заједнице.

У пракси, то не значи да сваки верник може наређивати патријарху, или преко мешовитих лаичких одбора блокирати Синод. Али ако народ не прихвати неку одлуку с врха, ако је упоран, ако нема широког пристанка, онда нема ни патријарха. Ако се црквени народ узјогуни и побуни против посете папе Србији, ако се Синод подели по том питању, онда патријарх повлачи позив, као што је то учинио Иринеј.    

„Да га пљунем у пролазу?"

Пре неколико година, кад сам за РТС припремала интервју са владиком бечким Андрејом, дошла сам да чујем његово предавање члановима црквене општине о цркви у Трсту (бечке владике покривају и Италију). На крају предавања било је најинтересантније – питања верујућег и верног народа. Најофанзивније питање, коме се придружио гласнији део сале, тицао се чињенице да се Андреј на неком пријему руковао са кардиналом Шенборном, а камере аустријске телевизије то уловиле.

Зашто се он руковао с католичким бискупом? Шта он има да се рукује с католицима? С којим правом он пружа руку једном кардиналу лажљивог, превртљивог и злочиначког Ватикана? А Јасеновац?

Тада још релативно невина у еклезијалним финесама православља, очекивала сам оштру реакцију владике. Уместо тога, он је био дефанзиван, правдао се („шта сам могао кад се већ нашао поред мене", „већ ме је приметио"), и покушавао да окрене на шалу („је л' можда требало да га пљунем?"), али је реакција доброг дела људи у сали свеједно остала негативна.

Поента: Владика Андреј није плашљив човек, али је владика у њему опрезан по црквеном кључу. Његов шеф можда седи у Београду, али његов канонски чувар праве вере, његов дисциплински судија, седи у сали црквене општине при Храму Светог Саве у Бечу и посматра сваки његов корак. Свако његово руковање. Сваку љубазност коју измени са католичким бискупима. Сваки контакт са представником васељенског патријарха из Константинопоља.

При томе, не треба заборавити, то је био тренутак кад је Бечка надбискупија – ма шта надбискупија, кардинал Шенборн лично – поклонио СПЦ-у велику цркву у Отакрингу, некад католичку, данас православну цркву, Храм Пресвете Богородице. У то име је Шенборн рескирао отворени сукоб са Ватиканом који се вукао годинама, пре него што је објекат коначно могао бити предат српској цркви, и то управо у време кад је Андреј постао владика бечки.

Све ово је речено да би се показало са каквим се силама, са каквим притиском традиције се боре патријарси православних цркава кад желе да нешто промене, покрену, помере, или недајбоже модернизују. Патријарху Порфирију не везује руке председник Александар Вучић већ хиљаду и по година специфичне црквене традиције. Вучић ће сигурно пробати да утиче на патријарха, реално је помислити да је већ пробао, али он свеједно остаје само мали смртни световни владалац у развученом миленијумском ходу православља.

Католичка црква у Аустрији: „Надамо се скорој посети"

Аустријска телевизија ORF такође почиње извештај „близином новог патријарха Српској напредној странци", али врло брзо се пребацује на извештавање Kathpressa, новинске агенције при Бечкој надбискупији. Kathpress не скрива задовољство исходом.

Кардинал Кристоф Шенборн: „Радујем се заједно са Српском православном црквом због избора патријарха Порфирија, и желим му Божји благослов. Порфирије се и раније залагао за помирење и дијалог. Сећам се успешних сусрета са његовим претходником и срећан сам што ћу их имати и са патријархом Порфиријем. Надам се његовој скорој посети Бечу."

Надбискуп салцбуршки Франц Лакнер: „Најискреније честитке патријарху Порфирију као човеку мира, дијалога, међусобног уважавања и помирења. Надамо се скорој посети."

„Пуни сигурности и наде гледамо на избор новог српског патријарха Порфирија. Желимо му много снаге и енергије, наше молитве ће га пратити. Владика аустријско-швајцарски Андреј је тај догађај назвао 'сретном руком' - ми се томе прикључујемо од срца", саопштио је Екуменски савет цркава у Аустрији.

„Екуменски" се овде употребљава у два смисла. Актуелно, то је дијалог који се од 1979. води унутар Комисије за теолошки дијалог између Римoкатоличке и Православне цркве. То би била екумена на нивоу дневне праксе. Значајно је и то да се говори о Православној цркви као једној цркви.

Другачији је смисао кад се придев „екуменски" примени на Вартоломеја у Константинопољу/Истанбулу – он је васељенски (екуменски) патријарх не зато што се залаже за екумену у горњем смислу. Напротив, он се позива на хришћанску традицију из античких времена, где је екумена [οἰκουμένη – васељена, познати свет] означавала „цивилизовани свет", за разлику од варварског. Кад Вартоломеј поставља епископе православних цркава у, рецимо, дијаспори у Америци, онда се позива на то право. Ненамерна, али духовита импликација је да би Америка била „земља варвара".

За случај да у Србији можда има читалаца који верују да је нешто што се зове „Екуменски савет цркава у Аустрији" политички инструментализован и актуелно компромитован расколом између московског и васељенског патријархата због Украјине, кратка дигресија – није.

На нивоу Аустрије је то панел у коме седе представници 16 цркава које делују у Аустрији – католичке (у множини, јер постоји и Старокатоличка црква), протестантске, православне (српска такође) и оријентално-православне. У њему нема католичких цркава византијског обреда, или како се оне још зову унијатске, гркокатоличке, римокатоличке, Oriente Cattolico, цркве sui iuris.

У Екуменском савету цркава у Аустрији нема ни Православне цркве Украјине. Иако је њу васељенски (екуменски) патријарх Вартоломеј „отпустио" у аутокефалност у децембру 2018, она остаје ван свих међуцрквених панела. Признају је само три патријархата: Екуменски (Васељенски) у Константинопољу, Грчка православна црква и Александријски патријархат, у суштини Фанар пута три.

Саопштење аустријског Екуменског савета стога треба схватити буквално – људи се радују, посебно након изјаве патријарха Профирија: „Ја сам Србин, али пре свега хришћанин".  

Мој план је да направим план

Разлика у нивоу заинтересованости за новог српског патријарха се осећа кад се пређе у Немачку. Немачка бискупска конференција (чисто католичка организација) такође честита и жели све најбоље патријарху, али је из саопштења јасно да је њена емотивна инвестиција у тему неупоредиво мања  од оне у Аустрији. Пажљива текстуална анализа би открила да су на том месту прижељкивали неког другог.

Из текста минхенског дневника Зидојче цајтунг од 17. фебруара, објављеног под насловом „Ратнички пастир", рекло би се да би за Немачку било боље да је патријарх постао епископ дизелдорфски и немачки Григорије.

Зидојче цајтунг у опису Григоријевих намера у случају да постане патријарх каже: „Брзи улазак Србије у ЕУ, помирење Срба и Хрвата, позив папи Фрањи да посети Београд".

Комична страна таквог немачког извештаја је да те три ствари, отприлике тако поређане, стоје и у програму патријарха Порфирија и, о ужаса, председника Вучића! Зашто то све слабо иде и даје половичне резултате, па после сваког приближавања дистанца само расте?

Више разлога. Најпре, већ поменути принцип рецепције. Он се, игром историјских спојених судова, из Српске православне цркве преселио и у српски електорат, постао општи политички принцип одоздо. Српски патријарси и српски владари могу бити диктаторске и ауторитарне особе колико желе, али на крају могу да прогурају само оно што њихове већине, верујуће и неверујуће, ионако имају намеру да им допусте.

У Србији, диктатор је народна душа. Владари само држе одоздо задати тон.    

Зато су се после избора патријарха, социјалним мрежама разлиле реакције беса и мржње од којих застаје дах. Једна од њих је била да је после избора Порфирије сео у „ауто са загребачком регистрацијом"(!?). Јасно, чим је дошао на Бајаково, требало је да га запали, можда и којег ђакона који има доста пријатеља Хрвата.

Или: реакције на снимак како митрополит Порфирије у Асизију 2016. љуби руку папи: „Екуменизам - демонизам"; „сатаниста", „гадим га се"; „фуј грдоба"; „педофилу Фрањи љуби руку"; „изрод", „отпадник", „брука", „скот", и још неке које је немогуће пренети у писаном облику. О хијерархијском љубљењу руку међу хришћанским бискупима се могу написати књиге. Осим тога, папа је те године прао ноге муслиманским избеглицама, да ли се то рачуна као довољна вежба у католичкој понизности?

Први разлог би дакле била рецепција, прихватање/неприхватање. Један део верника с правом очекује патријарха који ће им помоћи да и даље мрзе, пре свега Хрвате, али онда и остале редом, све до Срба који не мисле као они. Треба им патријарх који ће их оснажити у ексклузивизму, у изолационизму, у одвајању од Европе, све оно што Порфирије не може и неће да им пружи.

Други разлог је популарна српска страст за савршеним решењима. Може ли један површно просвећени националиста и бивши шешељевац као што је председник Вучић, уз то, из интервјуа би се рекло, непријатна особа, да преокрене макроекономску ситуацију у Србији, да води успешну спољну политику, да постигне замрзавање косовског конфликта и стави Србију на европски пут? Очито може. Може ли неко са Вучићевом политичком биографијом да мири Србе и Хрвате? Може, зато што није неопходно да он емотивно верује у то што ради, довољно је да то ради.

Патријарх и председник у Константиновој „симфонији"? 

Западни коментари типа „патријарх по милости власти" више се хране из једног историјског стереотипа, него из конкретне ситуације.

Константин Велики је још пре хиљаду и седамсто година озаконио принцип „симфоније" (Συμφωνία), по којој цар и бискупи морају да буду у хармонији, да делују јединствено. Како је ту новелу писао цар, онда је наравно мислио да карактер хармоније одређује цар, по аналогији би то данас биле световне власти.

Православне цркве генерално имају склоност да траже близину и заштиту државних владара. Тако давно су остале без цара, и тешко су пропатиле од онда. Зато данас Вартоломеј седи у кутији ципела у Истанбулу и назива се „васељенским патријархом у Константинопољу".

Православне цркве увек остављају утисак да су у потрази за царем, али како царева данас више нема, то је само фантомска бол која прескаче векове, а не и реалан политички кредо. Посебно не Порфиријев.

То је оно што читају неки западни коментатори кад говоре о избору патријарха по вољи Вучића. А могуће је и да не читају ништа.