Да ли је „Дара“ вучићевски филм?

Тако је то кад се у послу закасни. Без обзира на могуће разлоге. Па испада да су Срби филм о логору Јасеновац снимили из пропагандних мотива, да сузбију свједочанства о својим злочинима, а које су починили у рату за обрану свијета у којем се филм о Јасеновцу снимити није могао. И у којем им је један од политичко-полицијских првака тог свијета могао рећи, баш на мјесту логора: мало смо вас овдје и побили. Кад се више, државне вриједности наметну слободи сјећања и умјетничког стварања.

Случај филма Предрага Антонијевића има малу предисторију у нашој малој редакцији. Сасвим отворено говорећи, већ је идеја таквог филма изазвала код нас стрепњу, јер нико не зна боље од нас што било коју српску причу чека у данашњем свијету, а нарочито у Загребу и Сарајеву. Ми имамо барем сто година вјежбе у вјештини немања права на свој глас у историјској какофонији. Па још кад се чуло да се филм кандидује за велике филмске награде, било нам је јасно да је таква идеја могла никнути само у Србији, која и данас тешко схвата како ми заиста стојимо вани.

Под притиском тог предзнања уредник је замолио своје прво новинарско перо, подједнако одомаћено и у Загребу и у Београду, да покуша интервјуирати сценаристицу Наташу Дракулић, са главним циљем да сазна да ли је ауторица филма свјесна чега се прихватила, како пред својим народом, са нагласком на пречанским Србима, тако и пред недобронамјерним странцима. Пречанско презиме је улијевало наду, па нам је било важније и од режисера. Напор нашег сарадника и наговарање на разговор је трајало неко вријеме, а онда је нагло прекинуто кад је видио Дару из  Јасеновца. У телефонском разговору је јавио уреднику да више не жели инсистирати, јер му се филм чини, ипак, пропагандним дјелом! Било је то неугодно изненађење, које нас је на тренутак зауставило. Наставак афере као да је давао за право таквом суду.

А онда смо добрим потезом РТС-а били у прилици видјети филм. Одмах да кажемо, иако мислимо да разумијемо како је и зашто настао, суд о филму нашег сарадника чини нам се престрог. Није јасно каква би то пропаганда била и у чију корист. А о самом филму разговор се наставља, јер повод напокон постоји. Ауторски тандем Дракулић-Антонијевић је радио филм за страну публику, код које све наше историјске „финесе" - ко, кога и зашто - изазивају само нервозу. Фокусирали су се на сам логор и приказ зла у њему. То није био лаган задатак, јер Јасеновац, прије свега, није нацистички логор. У и око Јасеновца није могуће снимити филм типа оног Роберта Бенињиjа, а ни Шиндлерову листу. Јасеновац је логор домаћег дивљачког злочина, Јасеновац је дубоко нефилмичан. Па и у писаној форми, гдје је слобода ипак била нешто већа, најснажније што је остало иза њега накнадно су објављена сјећања и записи Илије Јаковљевића.

Ауторима није успјело створити сцену снаге Зафрановићевог аутобуса, а требала им је, непотребно су из политичке стварности пренијели у филм пар цитата о улози Степинца и католичке цркве, прије свега. Тако су се у центру пажње филмске публике нашли Дара и мали Буде, што је добро за филм. Сцена Будиног одласка у болницу једна је од најдраматичнијих у филму, а одсуство глумачке вјештине код мале Даре, дјевојчице из босанске Крајине, даје му на документарној снази и увјерљивости. Она игра слике из прошлости свог народа. И зато, даље од истине да је добро што је филм настао не треба, сад и овдје, ни ићи. А за Оскар, лако.

И на крају, да се ипак вратимо на питање пропаганде. Вулго, да ли је филм, и у којој мјери и смислу, вучићевски, што највише занима оне који га нису гледали. Врло ограничено, јесте! Ово је дјело које настаје у атмосфери и са поруком да нам мишљење окружења о важним темама, макар оне биле и заједничке, није одређујуће. Занима нас, можда и више него што је потребно, али није одлучујуће. А то је најснажнија емоција вучићевске идеологије.

„Пијемонт" се, ментално, отцепљује. И то је за многе тежак проблем.

Уједно, то је и најснажнија порука Даре из Јасеновца за домаћи терен.