Висока је Рогозна планина, ту ми оста срце и лубина

Било је то почетком 1987. године. Четири дјечака на обронцима планине Рогозне, у игри, сазнала су да постоји удаљено село Златни Камен. Један, најстарији међу њима, испричао је да у том селу има пећина у којој постоји златни камен већи од фудбалске лопте. И још је испричао да многи копачи долазе у то село, копају огромне рупе и траже злато. То сазнање, подгријано чињеницом да још нека села на Рогозни имају ријеч злато у имену (Златаре, Златаревина, Златни Лаз, Златорог), навело је дјечаке да у зимско доба – снијег до кољена – крену према Златном Камену чврсто ријешени да баш они открију ту пећину коју нису открили многи трагачи и копачи пре њих.

Јутро. Кренуше...

И причали су дјечаци, када пронађу злато, сви ће причати о њима.

И поведоше једног пса, а од хладног оружја имали су једну теслу. И идоше Рогозном планином, из села у село... Негдје су застали да се напију воде, негдје да поиграју лопте по снијегу са дјецом коју су срели, негдје се споречкаше са неким...

И, паде ноћ.

Рекоше, заиграли смо се, али сутрадан ћемо опет поћи у Златни Камен и наћи ту пећину и тај златни камен који само чека да буде пронађен.

Ни сутрадан, ни те зиме, ни наредне зиме... никада нису отишли у Златни Камен.

Десетак година касније, први од те четворице трговао је женама из Молдавије и разгранао мрежу у Италији, понајвише у Болоњи и Риминију. Други је осуђиван за разбојништва у Франкфурту, трећи је на десетине и десетине пута осуђиван за ситне крађе. Четврти је почео да пише књиге.

Дакле, први од тих дјечака који су кренули у Златни Камен постао је трговац робљем, други је разбојник, трећи је џепарош, а четврти сам ја – писац.

Шта смо ми тражили тог дана, те зиме? На Рогозни, у детињству. Шта нам је требало?

Мислим да смо тражили срећу.

Не може се рећи да смо били гладни, али смо били жељни и заиста смо касније видјели свијета.

Није чудно то што је писац у дјетињству био врло сродан са тим дјечацима који ће касније постати кримилаци.

Памтим ону Јесењинову пјесму... кад каже да све што живи ожиљак има, још из дјетињства, посебан, ран.

Да нисам песник, ја међ свима
био бих хуља и лопов знан.

Вратили смо се кућама. Мокри. Гладни. Без злата. Али богатији.

Трагање. Сањарење. Путовање. Сад видим, то је нарав свакога од нас. Зато се овог часа присјећам, када је Одисеју наводни Хермес дао биљку која треба да га заштити од Киркиних чаролија:

па ми је у руку даде и нарав ми откри њену,
корен јој беше црн, а цвет јој подобан млеку...

Дакле, Хомер је први који је поменуо ријеч: physis (φύσις), нарав.

Познавати нарав једне биљке која треба да заштити човјека од чаролије. Помоћи човјеку да остане човјек, то смо дакле нашли код Хомера и то је врхунски задатак литературе.

Онај први, који је некада био трговац робљем, скоро двадесет година провео је у затворима и прича ми недавно успомене. Вели, за једног од најпознатијих убица у Европи, да је свакога дана куповао по килограм крушака у затворској кантини. Половину крушака сваког дана поклонио би убица мом другу из дјетињства. Чак и неко ко носи на рукама петнаестак млазова крви, тражи начин да учини добро дјело. Како опет да постане човјек као што су Одисејеви бродари, које је Кирка претворила у свиње, поново враћени у људско обличје молили Одисеја да не прича у коју их је животињу претворила Кирка.

Како постати човјек? И како, кад више ниси човјек, поново постати човјек?

Животи пролазе. У сваком од нас живи стид и запитаност: зар сам све радио само да бих био ово што јесам?