Прича о једној земуници на Нинаји и изрупчаном месту Златни Камен на Рогозни

Златни камен

Прича једна каже, да у брдима планине именом Рогозна има златни камен, закопан, који ће пронаћи неко ко буде ископао рупу своје висине. Прича још каже, да је златни камен већи од овнујске, а мањи од волујске главе.

Многи су копали - машер. Долазили су из даљине, копали данима и данима, одустајали па се враћали, снивали злато и маштали, ал још нико није пронашао златни камен о којем прича казује, а сви, кад се врате кућама жале што нису бар још један дан копали - можда би нашли. Село се изрупчало од тражења тога златног кемена те се и данас оно зове - Златни Камен.

Неки скелеџија је копао, ваздан - седам је рупа своје висине ископао тог дана - и навече, уморан, усни вилу која му рече да ће се цијело село претворити у злато кад неко донесе златни камен већи од овнујске, а мањи од волујске главе, разбије га на комаде и подијели копачима што пристижу са свих страна свијета.

Скелеџија, ујутру, испричао сан копачима. Неки рекоше да је то само сан, други, да је скелеџија луд, а неки - да скелеџија причом гони копаче у страху да неко, прије њега, не ископа златни камен.

И, скелеџија престаде да копа, и врати се на своју ријеку да пребацује људе с обале на обалу.

Уз причу о златном камену што је већи од овнујске, а мањи од волујске главе, међу копачима је остала и прича о давном сну оног скелеџије, али нико у то не вјерује већ веле да је скелеџија хтио тако друге копаче да разјури. У Златни Камен, на планину именом Рогозна, још долазе копачи, и сваки оставља рупе своје висине.

И када би помрли сви људи што земљом ходе, ове би рупе збориле о њиховој висини и о њиховој глади.

Земља

Човјек створен од земље мора земљи да се врати.

Неки странац је прошао кроз Аливеровиће, давно. На планини именом Нинаја, крај шупље смрче, ископао је земуницу - не много већу од гроба. Натрухла смрча му служила као оџак. Ложио је ватру зими, а сељани су слутили да је то одметник који је убио некога, у даљини, и побјегао од крви. Није нико с њим ријеч прозборио; само су му, кад стигну велики мразеви, по дјеци слали хљеба, суха меса и соли. Дјеца су спуштала завежљаје испред земунице и одлазила. Зарастао у браду, странац никоме није ријеч рекао. Тако причају.

Једном се зарушила земуница и странац је остао у земљи затрпан. То се сазнало тек у зиму, кад више није излазио дим из сатрухле смрче, дјеца су јавила о томе - она дјеца која су му остављала хљеб испред земунице. Кажу, по снијегу није било трагова, а земља је удубљена остала, срушила се на плећа странца о коме се није знало ништа сем да је стигао однекуд и да не жели да оде.

Дошли су сељани, али ријешише да не ваде странца јер не знају које је вјере и у којем би га гробљу закопали. Неко рече да му неће ни нишан постављати, јер не знају ни како се зове. Неко предложи да се на натрухлој смрчи ножем уреже ријеч странац, да би се знало да човјек лежи у земљи, али сељани нису писмени били. Кад неко рече да доведу неког писменог, да остави запис о странцу, други рече да то не вриједи јер ће ионако смрча ускоро пасти и иструхнути. Па тако, оставише странца да лежи у земљи без нишана, без ознаке, без имена.

Лежи странац, као што леже сви мртви, али он више није странац, јер човјек, створен од земље, мора земљи да се врати.