Бити Београђанин: Велики обрт душа Београда града

Многи од нас су потегли из провинције у престоницу. Или су пак то урадили наши очеви. Јер у главним градовима сви су главни. У њима, истина, обично има мање ваздуха, здравља, хране, тишине, простора, зеленила, оданости, мира, природности, стрпљења, разумевања, умерености, емпатије. Али у престоницама истовремено обитава и више људи, посла, услуга, излазака, секса, моћи, разноврсности, луксуза, робе, порока, успеха, провода, мисија, избора, новца, господства.

У мојој екипи из осамдесетих сви смо били прва или друга генерација Београђана. Београдски миље и брђанско порекло показало се као витална комбинација. Занавек смо остали београдски цинични, дакле наоко премазанији од провинцијалаца. Али то је само спољна београдска глазура, препознатљива по развлачењу самогласника, опором хумору и велеумним резонима. Истовремено, у свима нама вазда је тињало нешто наивно и здраворазумско; цинизам је ипак само навика.

Истовремено и пех живота у велеграду и његова највећа предност јесте што људи у престоницама има напретек. Олако их схватамо. Брзо издајемо једни друге. Немарно једни од других одустајемо. Пријатељи и партнери постају потрошни материјал. То је чувени престонички луксуз кратког фитиља због којег с правом оговарају Београђане по Мајчици Србији или Њујорчане по Америци.

У сенци успешних предака 

Истински декадентну и отворено саморазорну струју чине староседеоци - београдски Београђани. Они имају све; једино што им недостаје је стрпљење. И познаницима и флертовима дају црвене картоне, ластине репове и шут-карте због сићушних издаја и малих огрешења. Прекомерно захтевни, хватају се вазда за кваку чим им засмета каква ситница. Одустају и пре него што неки однос и започну.

Београдску аристократију ћеш познати по томе што вечито шепа са смислом. Њу Београд ваистину не интересује, изузев у практичном погледу, кад убира свој феудални рекет. Такви неће да се потруде ни око чега, па ни око себе, као да су у најмању руку Војводе од Венсминстера. Београд увек само цеде и оговарају; експлоатишу га и бестидно потежу породичне везе за сваку ситницу, трудећи се да свој ионако лагодни живот у Београду учине још лезилебнијим.

У бољем случају, београдска аристократија је кастинска; паразитира на истој професији као етаблирани маторци. Ако је кева глумица, и ћера је наследила стас, таленат, размаженост и стални посао у Београдском драмском. Ако је ћале зубар, он је протетичар; ако је ћале адвокат, и он студира права, ако је ћале познати сликар, јебига, шта ћеш? Нећеш ваљда у водоинсталетере?

У горем случају, презир према Београду је само мали део свеопштег нихилизма; заправо значи дистанцирање од самог живота. То је клетва многих који су се у Београду рађали генерацијама и самим тим вазда били богомдани, јер им је у Београду све већ трасирано. Ту су им бизниси, ловишта, везе, некретнине, позиције и, сходно набројаном, осећање више вредности.

Али нагомилане привилегије често умеју да буду медвеђа услуга и камен око врата. Наследници губе мотив да се у сенци успешних предака сами за нешто изборе, сами нешто патентирају. У Београду и на лицу земље ретко остављају траг.

Свирати у бенду

Осамдесетих се огласио тај аристократски, декадентни, образовани слој Београђана из моје генерације и непосредне даљине: синова и ћерки официра и функционера. Схватили смо да је наша функција заправо нека врста декорације. Разбили смо бесно тај калуп, рекли доста, побунили се. Дигли смо се одсечно и револуционарно - на музичке инструменте. Свој ангст изразили смо гласно, на сцени, једном руком држећи микрофон, а другом кашичицу и шприц.

У мојој генерацији свирање у бенду било је неписана норма: свако је кидао неку жицу, дрндао неку јадну тамбуру. Само тешки шупци у Београду нису имали рок групу. Мало је њих од тога направило каријеру, али музика је била пречица до срца девојака: ко је умео да свира и пева био је главни чак и ако се не пење на бину.

Као да сам у то време запатио пелцер београдског Нарциса, забављача, глумца, рокера. Од амбиција сам имао само жељу да свирам гласно. Хтео сам да искочим на сцену знојав, разголићен и обезнањен. Да мастурбирам соло на свом белом фендеру. Чак су и упадљиви антиталенти за музику набадали понешто на гитари.

Осамдесетих смо сви почели да наступамо или макар да замишљамо како наступамо. Осамдесете су на концу прошле, заједно с нашом младошћу - али ми се никад нисмо оканили тог ћоравог посла. Моја је генерација вазда нешто глуматала, лутала, експериментисала - од девојке до девојке, од кафића до кафића, од клике до клике, од наркотика до наркотика, од једне престонице до друге. И нигде се није скрасила, ни у чему није успела.

Истина, нико у мојој дружини није био део београдске пулсирајуће андерграунд сцене. Ипак је у нама кључало сувише тога некултивисаног. По сцени се мотао релативно узак и захтеван круг освештаних Београђана, момака који су се шминкали и риба које су се скидале, београдских фрајера с педигреом и београдских мачки које су у њима препознале алфа примерке. Нервирало ме је што нисам позиван на журке, али и кад бих случајно залутао на неку, те као крпа бледе Београђанке нездраве лепоте, обучене као Ванда из Венере у крзну, гледале су кроз мене.

У ретроспекцији капирам да нас је брђански ген вероватно сачувао од клиничке депресије, цирозе јетре, сиде и предозирања. Речју, престоничких порока. Људе са родословом а без занимања човек среће и у другим градовима и они углавном немилосрдно крчме углед и новац који су стекли њихови способни преци. Многи заврше као наркомани, алкоси, самоубице или шатро уметници. Огорчени су и самодеструктивни али се ретко жале на себе - где проблем заиста лежи - већ на град, партнерку, публику, родитеље, власт, морал, нацију, економију, законе, полицију, уметничку сцену, диктаторе, медије и коначно сељобере који су им све поотимали јер су махом амбициознији, талентованији, стаситији, бистрији, потентнији, продорнији од њих.

Али препишати такве заправо никад није било нарочито тешко. Јер дошљаци се по правилу мање пренемажу од староседелаца и одлучније грабе ка будућности. Стога вазда успевају у оном што изгледа посве немогуће: постају већи Београђани од самих Београђана.

У касним двадесетим красила ме је упадљива инертност. Јесам опсесиван тип, јесам склон утопијама, али типично београдско подношење егзистенције је баш такво, изразито пасивно. Морам признати да сам, на свој перверзан начин, левитирао београдској аристократији. Растао сам у том миљеу и мој београдски снобизам и бесциљност, упркос напорима, никад нису били сасвим искорењени.

Мој друг Делча

Студентски културни центар је конзервативно грађено официрско здање које су седамдесетих запосели рокери и кобајаги-рокери, авангардни и назови-уметници. Оближњи Мањеж, где су некад престонички официри паркирали марву, била је конзервативно замишљена кафана с келнерима у лептир-машнама и обавезном баба-сером. Ту смо волели да дреждимо, шупљаримо и цевчимо лапо-лапо киселу и банатски ризлинг. Банатски је иначе најјефтиније и најгоре вино на менију, тржишту и на свету.

Клијентела Мањежа била је осамдесетих млада и необуздана. Ту је висила глумачка екипа из оближњег Југодрпа - рецимо Аница Добра на свом врхунцу - рокери и студентарија. Једном седох за такав смêшāн сто, попуњен београдским фацама. И један из рокерске касте крене да ме нешто подјебава.

Било је то злурадо и недуховито мантрање, да београдскије бити не може. Сад зашто, то сам Свети Василије зна. Можда је Делча био у пе-ем-есу, па се устремио на јединог незнанца за асталом? Можда је попио превише банатског, па се нагло осилио? Или се Милица Томић, на коју је Делча бацио око, превише обрадовала мом доласку?

А можда се то тицало само мог непоћудног стајлинга. Појавио сам се преплануо, са дивљом брадом, у џинсу и дугачкој, неиспегланој белој руској кошуљи без крагне; изгледао сам као гроф Толстој кад силази међу кметове. Делча се пак скоцкао за град. Обукао је жути сако, као Мишко Плави за свирку. Локална легенда каже да је Мишка пред наступ таквог снимила кева:

„Па зар жути сако, црни Мишко Плави?"

Делчино булажњење ме је заболело зато што сам га ценио. Био је ретко талентован тип. Живео је од музике, што ме је импресионирало. Стекао је публику гурајући своју ствар, увелико постигавши оно о чему сам сањао. Делча, истина, мене није познавао колико ја њега; није имао појма о мојим аспирацијама, а још мање о сновима. Али нешто у њему је то вече загребало корицу ране, стало да дуби понор међу нама.

Занимљиво је нотирати колико смо нас двојица били слични, а колико смо инсистирали да смо различити. Као да су се, божемеопрости, на две суседне дрвене столице Мањежа судариле материја и антиматерија.

Јер Делча је почео да губи косу и бријао је главу; ја сам носио дугу косу. Делча се истицао као студент драматургије на ФДУ; мене су одбили кад сам конкурисао на ФДУ. Делча је био ружњикав момак; ја лепушкаст. Делча је водио успешан бенд; за мој нико није чуо. Делча је био новоталасовац; ја хипик. Делча је био велика стипсуља; ја спреман да кошуљу скинем с леђа ако ме неко лепо замоли. Делча је носио сакое живих боја; ја џинс и неутралне боје. Делча се шминкао и чупао обрве; ја сам се ретко бријао и гледао у огледало. Делча је имао солидан пи-ар и социјалну интелигенцију, ја никакав пи-ар и нула социјалне. Делча је гањао фолцику, ја нисам знао да возим. Делча је био присутан на београдској сцени, ја замишљено одсутан. За Делчине подвиге су сви знали, за моје практично нико. Делча је био уметник, ја ништа посебно.

Укратко, Делча је осамдесетих одрастао, а ја сам још био дечак.

Делча је говорио београдскије, наступао београдскије, подјебавао београдскије, свирао београдскије, понашао се београдскије, живео београдскије од мене. Београд је овековечио и у песмама. Делча му се обраћао речима „мој бели град", иако је одрастао у Пироту и Крушевцу.

Браво за Делчу! Можебити да сам био мање Београђанин од њега, можебити да је Београд заиста био његов. Али будући брђанин и онако сувоњав, био сам ипак виши и јачи од београдских жгољавих новоталосоваца; Јер Делча је имао цирка педесет кила са све креветом и италијанским гиљама.

Можда је Делчи требало да демонстрирам своје брђанске предности, да му поцепам аркаду или оплавим око то вече у Мањежу пожелевши му свако добро и још пуно успеха у Београду. Не зато што ми је природа насилна, што ме је Делча шио на креативном пољу или победио у чаршијском рејтингу - што је сасвим легитимно. Него је даса узео слободу да ме прозива ту, пред људима и Милицом Томић.

Уместо тога, спријатељио сам се с њим.

Одакле су Београђани

Истина је да људи који су истински дрмали Београдом, који су стварали београдски дух ни из чега и који су нешто вредно оставили Београду - ретко потицали из престонице. Најславнији писац који је икад живео у Београду је из Долца код Травника; онај пак најбеоградскији и по духу и по сижеима доселио се из Сарајева. Највећи наш савремени драматичар, који је у Београду 1984. отворио позориште, из Мрђеновца је код Шапца. Spiritus movens најпрестижнијег београдског фестивала дошао је из Кикинде. Најбеоградскији радијски новинар је из Ниша. Највољенији београдски глумац је из Зајечара. Најгласовитији београдски угоститељ је из Книна. Највећи београдски сликар је из Љуботиње код Цетиња. Ееееј!

Загребеш мапу Београда, кад испод ње - Загреб. Највољенији београдски рокер је одатле. Кипар заслужан за заштитни знак Београда је из Врпоља. Најпознатији београдски боемски песник је из Вргорца. Највећи наш проналазач је из Смиљана. Ееееј!

Свуда где погледаш је мање-више исто - београдски издавачи, кафеџије, велетрговци, заводници, кафански интелектуалци, задужбинари, сви су однекуд дошли и запатили се на београдској калдрми. Или су се пак родили на њој и запутили другде. Београд није само космополитски; он, што кажу капиталисти, има велики обрт душа.

Одсутност Београђана из града који су једном волели и успех небеограђана у Београду вазда су били синдром. Али никако и парадокс. Јер ако ништа ниси постигао у Београду, ако те чаршија неће, бојкотује те и од тебе се ограђује, ако осећаш гађење кад је у питању београдска сцена и њене просте законитости, ако се људи које срећеш у граду читав живот праве да те не познају, ако су ти цеванице изранављене од ниских стартова београдске нелојалне конкуренције, ако те свака друга престоница више интересује и лакше прихвата од Београда - то не значи ништа друго него да си Београђанин од главе до пете.