Јао Минг има 229 центиметара, али Новак је највећи

Тачно у подне, субота, парк урбаних спортова Аоми. Између 30 и 40 је степени; субјективни осећај испод стадиона-балдахина је да је између 40 и 50. Баскет три на три играју Србија и Кина.

Баскет је такав спорт да су у њему сви исти. И то је било тако и пре него што га је Душан Булут узео испред лиманских зграда, дао му крила уз помоћ спонзора и послао МОК-у да га прогласе олимпијским спортом.

Сви су исти по томе што ту нема „звезда"; када је Драган Кићановић постао првак Европе и најбољи играч Европе знао је да обе титуле мора да овери на Желовом игралишту у Чачку. „Пустите ме Совјетског Савеза, треба добити баскет на Желовом. Ту ми је тешко добити и ретко сам добијао", причао је Кића.

Сви су исти и по висини; баскет испред зграда и на олимпијском турниру игра се као мешавина три спорта, кошарке, рукомета и рвања, и ту није добро да неко штрчи ни по висини, било да је пренизак или превисок јер сви преузимају све. И најбитније је да у сваком тренутку баскета, као што знаш где седи онај четврти који чува новчанике и телефоне, знаш где су и преостала двојица с којима играш.

Дакле, подне је, упекла звезда, Србија има све што треба; Булут је 191, Мајсторовић 199, Васић кад игра леђима још од лиманских баскета зна где иде Ратков. А Кина - она има тог Ху Јинкија (или како год се изговара), који је сјајан баскеташ, скочан, меке руке, али има 212; он је баскеташка верзија Јао Минга али ово је кошарка у петој брзини. Сјајни Ху наспрам Васића делује као да игра шах а не кошарку; о Булуту да и не говоримо.

Велики Јао

Тек, добија Србија Кину лагано 22:16 и ја на излазу са терена-шатора скоро да ударам о човека у кога је тешко ударити јер се тромо и незаинтересовано креће. Гледам га од патика, број између 50 и 60, на горе и то траје. Већег човека вероватно никад нисам видео.

Велики спортисти су обично такви људи да мењају ваздух у просторији у коју уђу. Харизма се ту обично може опипати. Некако схватиш да има смисла да је тај то што јесте.

Сећам се, у Пекингу пре два лета био сам у непосредној близини Кобија Брајанта; имао је два телохранитеља, али колико год увежбана била нису могли да држе његову харизму под контролом. Био је Брајант већ тада пензионер, али у сваки његов корак поред терена људи су гледали као у кораке оних који су се том тренутку борили за светско злато.

А овај човек није био то. Нема ниједног телохранитеља око себе, неко би рекао шта ће човеку од 229 и 140 кг телохранитељ али делује као да му је све ово досадно.

Или га је само сморила ова врућина и победа Булута и екипе.

Имао је мој друг Радивоје Мароевић идеју да га преко свог бившег клупског друга Зорана Радовића, који на трибинама седи тачно испод њега, замоли за интервју. Али знали смо да од тога нема ништа и пре него што смо то поменули Зорану. Он се не фотографише ни са ким, не прича ни за кога.

А какав је играч био. Сећам се како нас је сам разбио на Олимпијади 2004. Имали смо тада сјајну репрезентацију, Жоца као селектора, Бодирогу, Радмановића, Вујанића, Ракочевића, Томашевића, Сашу Павловића. И он нас је сам победио. Ништа му нисмо могли. Кошаркашки мала Кина је победила кошаркашки велику Србију (и Црну Гору).

Велики Јао Минг. Раде му памти неко генијално додавање иза леђа кад је играо за Хјустон и у чуду је како кошаркашки тако интелигентан играч може да делује тако незанимљиво. А он добро зна да су игра на терену и харизма ван терена обично сразмерно пропорционални. Одрастао је с таквим људима; Радивој се и зове по човеку који је за нашу кошарку био оно што је Јао Минг за Кину.

Као пума

Понедељак је, седам увече, пет километара и 35 минута вожње даље, тенис парк Ариаке. Време је пријатније; за ту ноћ најављено је да у Токио стиже тајфун па се већ раздувало. На крају, тајфун је незгоднији био у Јао Минговом Шангају, у Токију је само освежило.

Нас неколико десетина могло је да гледа меч Новака Ђоковића и Јана Ленарда Штруфа. Огроман је и тај Штруф; не личи на тенисера, гледам га како се загрева испред терена и размишљам да се тако загревају играчи америчког фудбала. „А види Ђоковића", каже ми Моша, сниматељ РТС-а, „као пума".

Кажем, освежило тог дана у Токију, ја гледам по публици и наравно видим премијера Црне Горе Здравка Кривокапића. За кога ли навија? Воли Здравко и Србе и Новака, али германофил је то; толике године студирао тамо, прича у интервјуима да посебно воли и цени Немце. Гледам Здравко аплаудира кад Ђоковић узме поен али богами и кад Штруф направи ас. Или неки добар поен. Одаје га ипак његов министар финансија с којим гледа меч: Милојко Спајић. Каже да навијају за Новака, црногорски скаути дошли да га врате у Јасеново поље.

Новак, наравно добија Штруфа; одличног сервера је сломио сервисима али и лобовима, мада ће неки рећи да Новак заправо ломи главом. Кад се одлучује. Кад се одлучило, излази Штруф у микс зону даје кратку изјаву немачкој телевизији а онда излази и Новак. У микс зони је начичкано бар 20 камера а онда тек следе писани медији.

Први су, наравно, они који су највише платили па онда највећи - Јапанци, Кинези, Американци. Испред нас су Шпанци који не успевају да убеде шефа протокола, или како год се зове та функција, да поставе Новаку неколико питања. „Моја мама га зна из Марбеље", убеђивала је неуспешно Шпањолка битног шефа протокола, али је Новак за разлику од њега био попустљивији.

Стрпљиво је одговарао свакоме; осмех, поздрав на њиховом језику и онда је концентрисано одговарао на питања. Знају да су ограничени бројем питања, новинари заправо поставе три питања у једном, али Ђоковић у свом одговору неће заборавити ни једно од та три. Као што неће пропустити да се насмеје на добру или лошу новинарску фору, као што неће једнаком прецизношћу којом ритернира на терену да ритернира на углавном иста или слична новинарска питања, са једнаким ентузијазмом као да игра на централном терену.

Гледајући га како иде од камере до камере помислио сам на Јао Минга.

Највећи

Заправо, гледајући Ђоковића разумео сам Јао Минга - замисли да идеш тако од камере до камере, од интервјуа до интервјуа, од селфија до селфија. Сваки дан. Двадесет година.

Али, Новак то ради. И зато је највећа звезда Олимпијских игара и зато су приче о Новаку на овој Олимпијади чешће и од прича о Корони.

Већ су нам досадили сви ти светски и наши медији који нам сваког дана објашњавају ко је направио селфи са Новаком, ко је прокометарисао да је кул а ко и даље не верује да је на истом месту с њим.

Онај симпатични Боливијац Уго Далијен, Новаков противник из првог кола који је после меча с њим писао да „постоје дани који никад не желите да се заврше и да је тај дан када је играо, сликао се и разговарао са Новаком нешто највредније што ће памтити из своје професионалне каријере". Вероватно је један од кандидата за медаљу у новоустављеном спорту на Олимпијским играма - објављивању прича на друштвеним мрежама о Новаку Ђоковићу.

То је тренутно најмасовнији спорт у Токију и у њему учествују сви: и спортисти из свих спортова, и чланови делегација и новинари па чак и они које су организатори прогнали са Игара: грађани Токија.

И зато је Новак највећи. Иако Јао Минг има 229 центиметара.