Источно клозетско питање: Токио – град у којем као цар идете тамо где и цар иде пешке

Шта значи онај еуфемизам за одлазак у тоалет: Тамо где и цар иде пешке? И ја сам мислио да знам док нисам дошао у једину царевину на свету. Да ми кажу да једну ствар могу да понесем из Јапана, не бих имао дилему. 

У Јапану, наиме, све је јасно. Нарочито у време Олимпијских игара. Хиљаде људи је упослено да покаже госту најочигледније ствари: где је крај реда, где да приђеш да дезинфикујеш руке, где да ставиш пропусницу, где је аутобуско стајалиште, са које стране се улази у аутобус.

Док шетате улицама Токија све време ће вам са уличног разгласа говорити да носите маске, да држите социјалну дистанцу, да будете опрезни, да се чувате од џепароша и сецикеса...

Имате осећај да се свуда само прича и објашњава и да је тешко нешто погрешити. Ако вам пак није јасна јапанска логика - а сасвим је другачија од наше - и нешто хоћете да питате, Јапанци ће учинити све да вам стрпљиво објасне све што вас занима, чак и када је невербална комуникација другачија од ваше.

Заправо, јапанска љубазност иде до тих граница да вам је често непријатно. Сваки од волонтера на Играма ће вам се насмешити, климнути главом и рећи поздрав на енглеском или јапанском. Сваки, сваког дана. И не само они, грађани које срећете на улицама, по кафићима, ресторанима ће вам  осмехом, погледом, или како год, већ дати до знања да им је драго да сте ту. Изузетке је тешко пронаћи, бар у пристојно доба дана.

И онда, у земљи која је тако уређена и у којој је све толико јасно, кренете тамо где цар иде пешке. И на WC шољи вас сачека више типки него што има мобилни телефон.

После паметних телефона на ред су дошле паметне WC шоље. Ништа вам није јасно. Шта? Како? Зашто?

Уживанција!

Али, то се питате само првог дана или док не откријете како сви ти дугмићи функционишу. Кад се посветите истраживачком новинарству и све укапирате, онда доживите потпуно други осећај онога што је у песми Боре Ђорђевића коштало два динара, друже.

Не знам да ли је неки јапански Богдан Тирнанић осамдесетих писао о клозетском питању у Токију али тај есеј би у овом граду ишао у рубрици „Време уживања". Од нелагоде која је присутна свуда на свету када вас нужда натера а нисте на познатом терену, у Токију дођете до тога да радознало упоређујете додатне опреме тоалета на непознатим локацијама.

Тако су посетиоци Олимпијских игара, упоређујући квалитет клозета на олимпијским борилиштима, могли да дворани за гимнастику доделе златну медаљу, док баскет три на три и не заслужује статус олимпијског спорта све док терени на којима се игра не набаве тоалете „Тото".

Ту долазимо и до имена које би површног корисника довело у заблуду да су овако корисну ствар направили Италијани. А нису. Она је јапански проналазак.

Тотална шоља

Казучика Окура зове се јапански проналазач који је 1903. први пут отишао на Запад и видео керамичке клозетске шоље и вратио се кући са идејом да модернизује тоалете у домовини. Јапанци су тада још увек користили чучавце и пољске клозете. Окура је 1914. у Јапану направио први клозет у „западном стилу", а 1917. је основао и компанију која их је производила. Назвао ју је: „Toyo Toki".

Године 1970. компанија „Тојо Токи" узима по прва два слова из обе речи и тако добија глобано памтљиво име, а затим почиње да ради и на побољшању услуге.

За почетак, „Тото" почиње да прави клозетску шољу која је истовремено и биде и шоља. То је тада била револуционарна ствар,  а онда је следило унапређење детаља: температуре даске од шоље, температуре воде, која наравно није смела да буде ни превише топла ни превише хладна, а затим и веома битне ствари: угла под којим ће та вода помоћи кориснику да се осећа боље и чистије.

После обимног и детаљног истраживања, у којем су углавном учествовали запослени у компанији, пронађен је и „златни угао": 43 степена.  И „златно доба" компаније је почело. Године 1998. „Тото" је продавао 10 милиона паметних WC шоља годишње, да би већ 2015. дошао је до бројке од 40 милиона продатих шоља годишње.

Данас је стандард да сви бољи станови, сви хотели, сва спортска борилишта у Токију имају паметне клозете. Многи имају и додатну опрему која укључује музику, било да је она у виду жуборења воде са сврхом помагања у обављању одређених радњи, било да јој је сврха само опуштање и уживање.

Мадона зна

Е сад, да не помислите да је овај текст само враћање услуге љубазном домаћину или прилог за студију Харија Г. Франкфурта О просеравању, два податка:

Прво: паметни тоалети у Јапану су и статусна али и култна ствар. Уосталом, у граду Китакјушу отворен је музеј „Тото" WC шоља, а већ у прве две године постојања број посетилаца је премашио два милиона.

Несумњиво да би задовољни посетиоци и учесници Олимпијских игара поправили тај број али Китакјушу се налази 1.023 километра далеко од Токија.

Друго: када је глобална поп звезда Мадона други пут наступала у Токију, новинари су је на аеродрому дочекали са питањем: „Шта вам се највише допало у Јапану кад сте овде боравили први пут? Шта бисте желели поново да доживите?".

Мадона је одговорила: „Једва чекам да дођем у своју хотелску собу и седнем на ону дивну јапанску WC шољу."

То је Јапан, једина царевина. „Тамо где се осећате као цар кад идете тамо где и цар иде пешке."