Одисеја у свемиру 2021: Илон Маск, Џеф Безос и Ричард Брансон у бестежинском стању

У филму „Елизијум" из 2013. године редитељ Нил Бломкамп користи упечатљиву параболу да илуструје вртоглави раст имовинског јаза између малобројне касте најбогатијих становника планете и све угроженијих, обесправљенијих и бројнијих маса сиротиње и лумпенпролетаријата. У не тако далекој будућности, док планета Земља пуца по шавовима под притиском еколошке и економске катастрофе која је људско друштво и његове најлепше и највеће градове претворила у  глобално картонско насеље, малобројна елита ултрабогатих се „сели у свемир" и на џиновској космичкој станици голим оком видљивој са Земље заснивају „узорно друштво технократског благостања", у коме нема болести, оскудице, незадовољства, нити било ког другог хроничног проблема људског друштва. Цена изградње ове космичке утопије? Претварање целе планете у колонизовани и обесправљени Трећи свет.

Овај филм сликовито сажима реакције дела глобалне јавности на актуализацију „Свемирске трке милијардера" - вишедеценијског ривалства међу приватним космичким корпорацијама „Спејс екс" (у власништву технолошког тајкуна Илона Маска), „Блу ориџин" (компанија Џефа Безоса, власника интернет платформе „Амазон") и „Вирџин галактик" (у саставу групе „Вирџин" енглеског олигарха сер Ричарда Брансона). Ово ривалство се у јулу ове године претворила у буквалну трку Безоса и Брансона за титулу првог приватника који је самог себе лансирао у свемир, то јест првог човека који ће одлетети у свемир у својој властитој летелици.

И као у случају претходне свемирске трке СССР и САД, једна страна је победила, али друга страна ту победу оспорава и релативизује, покушавајући да у ходу промени правила игре.

Астронаути и свемирски путници

Најпре је 11. јула ове године ракетни авион марке „Свемирски брод 2" (SS2) под називом „Јунити" („Јединство") одвео двојицу пилота и четири путника (укључујући и самог Брансона) до доње границе термосфере и омогућио им да на пар минута искусе бестежинско стање, да би девет дана касније аутоматизована свемирска капсула „Њу Шепард" то исто омогућила Џефу Безосу и трима сапутницима, додуше на 20 километара већој висини.

Маркетиншка одељења двају компанија и њихови интернет навијачи испратили су два лета својеврсним фарсичним понављањем хладноратовског подбадања СССР и САД: Безосове присталице, изнервиране Брансоновим „уклизавањем у термин", љубоморно су понављале да његов авион „није летео у свемир", јер није досегао Карманову линију (100 км) која представља међународно признату границу између атмосфере и свемира, иако јесте престигао линију од 50 миља, коју за границу свемира сматрају америчке државне институције.

Безосов свемирски брод је несумњиво узлетео изнад Карманове линије, али је и њега сачекао хладан туш: истог дана када је обављен његов лет, америчка Федерална управа авијације (FAA) пооштрила је критеријуме на основу којих се нека особа може сматрати „астронаутом", експлицитно нагласивши да комерцијални „свемирски путници" то нису (притом је рекламни слоган „Блу ориџина" управо „Постаните астронаут").

Брансон и Безос су тако добили прилику да се у директном преносу и пред очима целог света мало копрцају у условима микрогравитације, да пошаљу неколико унапред припремљених бодрих порука о светлој будућности човечанства, и да се, након безбедног приземљења - врате послу.

Приватизација свемира

Без икакве сумње, „Свемирска трка милијардера" много је више од судара сујета и „пишања у даљ" најбогатијих људи планете. Ова двојица - можемо их слободно тако назвати - свемирских тајкуна учествују у озбиљном надметању високотехнолошких компанија за поделу колача који представља тржиште свемирских летова у наредном технолошком циклусу који тек започиње. А у питању је бизнис који далеко превазилази тржиште „свемирског туризма", иако и „Вирџин галактик" и „Блу ориџин" имају велике амбиције на том пољу.

Утолико су ова два пионирска лета двају компанија у мањој мери била ствар нарцисоидности њихових власника, а пре свега начин да они лично пошаљу маркетиншке поруке о поверењу у своју технологију која је том приликом успешно тестирана. А реч је, несумњиво, о врло импресивној технологији.

Брансонов ракетни авион „Јунити" лансиран је са специјалног авиона-носача („Матични брод", Mothership), извео је неколико сложених маневара у горњој мезосфери, и приземљио се на писту попут било ког другог авиона, док је Безосов „Блу ориџин" демонстрирао рад како вишенаменске капсуле за летове у свемир („Њу Шепард"), тако и вишенаменске ракете-носача („Њу Глен"), које су се без проблема вертикално приземљиле. Притом су приликом оба лета коришћене релативно удобне брзине од 3 маха, што омогућује путницима да лете у свемир без сурових припрема кроз које пролазе професионални космонаути; један од путника на „Јунитију" била је и пензионисани пилот Вали Фанк, која је са својих 82 године постала најстарији свемирски путник у историји човечанства.

Свемирски туризам на страну, права гигантомахија се овде води за масне уговоре које ће америчка држава - и војноиндустријски гиганти попут „Боинга", „Локид Мартина" или „Нортроп Грумана" - додељивати за испоруке нове свемирске технологије, укључујући и инфраструктуру за колонизацију ниске земљине орбите, Месеца и Марса.

Масков свемир

Компанија која је најдаље отишла на овом плану није ни „Вирџин", ни „Блу ориџин", већ Масков „Спејс екс", која је за протеклих неколико година захваљујући импресивним пројектима, фуриозном темпу развоја и агресивној маркетиншкој кампањи у јавности стекла имиџ предводника америчког (и светског) свемирског програма.

„Спејс екс" је, уз обилату финансијску подршку америчке државе, решила проблем који је америчку космонаутику мучио четврт века - како организовати економски исплатив систем превоза астронаута и опреме до Међународне свемирске станице (МСС). Маскова компанија не само да је развила први амерички свемирски брод за вишекратну употребу после програма „Спејс шатл" - летелицу „Драгон" („Змај") - него су њене перформансе најзад превазишле капацитете дотада неприкосновених руских „Сојуза".

Поврх тога, ова компанија је - први пут у историји космонаутике - развила прве ракете-носаче за вишекратну употребу из серије „Фалкон", што је рекламирано као значајно повећање њихове економичности.

Управо капсуле и ракете за вишекратну употребу представљају главно поље такмичења између Маскове и Безосове компаније, на шта се надовезују ништа мање импресивни планови изградње свемирских и лунарних станица и будућих мисија на Марс. Маск је познат по својој фиксацији на Црвену планету, као и по изјави да „намерава да умре на Марсу", након што је тамо основао прву одрживу људску колонију.

Али невезано за приватно перпетуирање помало заборављеног митоса истраживања космоса, компаније Маска и Безоса решиле су америчкој администрацији крупан проблем, избавивши САД из вишедеценијске непријатне ситуације да немају другог начина да своје астронауте шаљу у свемир, него помоћу руских ракета. На тај начин је руска национална свемирска агенција „Роскосмос" изгубила монопол на снабдевање МСС и лишена важног извора прихода у условима у којима се америчке санкције Русији и даље пооштравају. А амбициозни планови америчких милијардера - Маскове колоније на Месецу и Марсу, Безосови свемирски орбитални хотели, и Брансонови стратосферни ракетни летови са једног краја планете на други - само компликују игру у условима континуираног захлађења односа двају космичких суперсила.

Скупа и исплатива космонаутика

Ова експлозија приватне иницијативе у освајању свемира, наравно, није од јуче, али тек последњих година постаје нарочито видљива, пре свега зато што су године истраживања и развоја технологије најзад дале конкретне резултате који су маркетиншки „опипљиви".

На страну питање да ли харизматични милијардери улажу толики новац у гламуризацију свемирских технологија зато што желе да овај сектор учине економски привлачнијим или покушавају да позајме његов већ етаблирани сјај како би промовисали саме себе као „нову сорту богаташа", „технолошке гикове" који се према свемиру односе страствено, а не калкулативно. Сетимо се само Маскове маркетиншке вратоломије приликом промоције ракете „Фалкон хеви", када је лансирао у свемир кабриолет „Тесла" за чијим воланом је седео „свемирац" (у ствари „Спејс ексово" свемирско одело), док је радио укруг емитовао песму Space Oddity Дејвида Боувија; ракета је прошле године пролетела поред Марса са све свемирским оделом и аутомобилом.

Какве год да су намере у питању, ефекат је претварање свемира од „коначне границе" (the final frontier) могућности људског рода у - економски ресурс.

Ако је оригинална свемирска трка почела као трка за престиж између две различите цивилизације и економска модела и ако се наставила као трка за престиж научноистраживачких институција и пројеката шачице развијених и богатих земаља, онда је данас све очигледније да се она претвара у трку за профитом.

Без икакве сумње, свемир је већ деценијама и више него профитабилан посао, а савремени живот не може се замислити без низа космичких технологија које користимо свакодневно - од праћења гужве у саобраћају, преко метеоролошких прогноза до сателитских комуникација, да и не помињемо конкретније индустријске примене у геодезији, геолошким истраживањима, саобраћају и сл. Али без обзира на све то, истраживање свемира дуго је носило ореол делатности чија финансијска исплативост није баш најочигледнија. Свемирске сонде и возила у јавности су често посматрани као „скупе играчке", а улагања у истраживање свемира као неоправдан трошак који одвлачи новац од друштвено кудикамо важнијих пројеката. Свемирске компаније нове генерације претходних година уложиле су велика средства да парадигму „скупо и неисплативо" промене у - „скупо и исплативо".

Симболички крај постхладноратовске епохе

Ова грозничава комерцијализација свемира у неку руку представља истински крај постхладноратовске епохе, у којој је, након пропасти СССР, истраживање свемира стагнирало у контексту одсуства упечатљивих симболичких достигнућа, али је зато цветало као поље до тада невиђене сарадње и размене података великих земаља на плану технологије и научних истраживања.

Прекид руског „таксирања" америчких астронаута на МСС представља нарочито упечатљив симбол овог прекида сарадње и преласка у режим „тржишне конкуренције". Русија је, додуше, пре неколико дана лансирала и спојила са МСС-ом модул „Наука", што је први додатак модула на станицу за последњих 11 година, али су Руси истовремено јасно ставили на знање да након затварања МСС-а не намеравају да учествују у сличном међународном пројекту, и да ће уместо тога градити властиту орбиталну станицу (и још једну у орбити око Месеца).

Кина је ове године успешно лансирала у орбиту први модул своје дугорочне свемирске станице „Тиангонг-3" (име на кинеском значи „Небеска палата"), а свемирске станице у наредних 10-15 година планирају да подигну у орбиту и Индија и Индонезија, док је космичке амбиције и планове за истраживање Месеца ових дана представила и Турска.

Американци, додуше, настављају досадашњу сарадњу са европском, канадском и јапанском космичком агенцијом, и планирају изградњу властите станице у лунарној орбити „Лунар гејтвеј" (тј. „Месечева капија") која, између осталог, треба да буде почетна тачка за лансирање будућих мисија на Марс.

Што се Руса тиче, они су по иновацијама и свемирским достигнућима значајно заостали за Американцима у епоси након пада Берлинског зида (Русија је у то време једва финансирала свој космички програм), али су веома успешно комерцијализовали наслеђену совјетску технологију и задржали убедљиво првенство у броју лансирања годишње, све док их са првог места није истиснуо фуриозни развој „Спејс екса". Руси су у међувремену - уз доста трзавица - отворили нови космодром („Восточниј") и грозничаво приступили пројектима изградње бродова и ракета нове генерације, али на овом плану већ упадљиво заостају за америчким приватницима. И нису једини.

У агресивном отимању приватних фирми за парче „свемирског колача", чак се и НАСА потискује у други план, претварајући се од пионира и синонима за амерички национални космички програм у неку врсту „регулаторног тела" које распоређује буџетска средства и одређује правила у игри коју воде приватне компаније. Крупни капитал је освојио свемир, и ништа више није исто.

Свемир као бојно поље

За то време, трка у наоружању убрзано напушта граница стратосфере и сели се у ниску орбиту. Упркос честим позивима за демилитаризацију свемира, и Америка и Русија и Кина активно развијају технологије које се могу користити за ометање и уништавање непријатељских сателита и других објеката свемирске инфраструктуре. Чак и када би за то постојала добра воља, ограничавање ове врсте технологије представља правну главоломку, будући да се свако оруђе које се може искористити за оправку сателита у орбити (што је технологија која је увелико у развоју), може бити искоришћено и да се сателит онеспособи.

Милитаризација свемира напредује и на чисто симболичком плану. Руска војна авијација одавно је преименована у „ваздушно-космичке снаге" (ВКС), a Американци су 2019. године званично основали Америчке свемирске снаге (US Space Force) као засебан род војске који, за сада, контролише америчку мрежу GPS и шпијунских сателита.

Овом симболичком војном парадирању свемиром ове године се придружила и Немачка, најавивши оснивање властитих космичких снага.

У условима у којима глобална економија у великој мери зависи од свемирске инфраструктуре и комерцијалних сателита и док односи међу космичким силама све упадљивије захлађују, питање безбедности технологије која „небрањена лебди у пространству" све више добија на значају. Утолико пре што космичке амбиције имају, и властите сателите у свемир лансирају, и највећи enfants terribles глобалног друштва из америчке перспективе - Иран и Северна Кореја.

„Боже како неки могу горе, а ја и Жуга ни на море?!"

Док Маск и Безос „подижу температуру" око истраживања свемира, настојећи да оживе фасцинацију свемиром из времена „Спутњика", „Востока", и „Апола", пословично цинична јавност не види у њиховим наступима ништа више од самопромоције, прања новца и бескрупулозне трке за профитом која не узима озбиљно у обзир истинске интересе човечанства. Представљајући себе као пионире и моторе прогреса, они често заборављају у коликој мери су већ остварене тековине технолошког прогреса недоступне огромном делу планете, и у коликој мери необуздани развој представља нерешиви еколошки и социјални проблем за највећи број њених становника.

Овај снажни контраст између космичких амбиција најбогатијих и све горих услова живота најсиромашнијих (али и глобалне средње класе), нарочито је дошао до изражаја за време глобалне пандемије ковида 19. У условима глобалног затварања и закључавања, лајт-мотив светске реакције на космичке амбиције Безоса и Маска постали су стихови „Забрањеног пушења": „Боже, како неки могу горе, а ја и Жуга ни на море?!"

Истовремено, ови баснословно скупи пројекти развоја и промоције космичке индустрије долазе у исто време са практично консензуалним прокламовањем „Зелене транзиције" као нове економске доктрине која подразумева ресетовање целе глобалне економије и (пажљиво дириговани) улазак у нови технолошки циклус, а чији поборници не гледају добронамерно на џиновске ракете које сагоревају фосилна горива. Дебата на тему „колики је угљенични отисак" глобалног свемирског програма и даље траје, али чак ако се испостави да он није битно већи од отиска глобалног ваздушног саобраћаја, опет некако „није лепо" да се обичним људима у свету намеће да морају да се одрекну свог бензинца или дизелаша зарад животне средине, док милијардери могу несметано да лете на својим приватним ракетама до свемира и назад.

Све нас то враћа на параболу из „Елизијума" - живимо у друштву у коме неки не могу ништа, док други могу све, и у коме баснословно богатима наша планета постаје све теснија, па гледају како што пре да се буквално уздигну изнад нас до својих свемирских чардака ни на небу ни на земљи, који обичном свету никада неће бити доступни.

Притом атмосфери разочарања и подозрења ни најмање не помаже чињеница да су се људи који се данас рекламирају као заштитна лица технолошког напретка човечанства током пандемије додатно обогатили директно пропорционално суми за коју је остатак света осиромашио. На ово свакако треба додати и упозорења теоретичара економије, који упозоравају да економско оправдање за Масков и Безосов концепт колонизације Сунчевог система почива на идеји прогреса као бескрајног процеса која се у условима ограничених ресурса на нашој планети претвара у џиновску Понзијеву шему, где се улагање трилиона у свемирске пројекта правда будућом добити од експлоатације за сада непознатих космичких ресурса која може да се испостави као потпуно неостварива.

Navigare necesse est

И док научнофантастична парадигма из „Елизијума" веома лепо илуструје актуелни тренутак глобалног друштва, није лоше подсетити се још једне - из визуално спектакуларног, али приповедачки фелеричног филма „Међузведани" Кристофера Нолана. Реч је о филму који у многоме подсећа на свемирске програме Маска, Безоса, Брансона и других технолошких тајкуна - претенциозан је, изгледа веома атрактивно, заснива се на изузетно интуитивној премиси, али се на крају своди на шупљу причу.

„Међузвездани" такође представља екстраполацију садашњег тренутка у будућност, у којој оскудица материјалних ресурса на земљи (између осталог, услед пандемије која је уништила практично све пољопривредне културе на планети) постаје толико акутна, да тера човечанство у манију лудизма и технофобије. Теорија завере да је „слетање на Месец било снимљено у студију" постаје званична историја, чији је циљ да се обесхрабри сваки облик људског прегалаштва који није фокусиран на непосредни опстанак на Земљи. У тим условима, НАСА наставља да организује истраживање свемира у тајности, јер би их сопствена јавност разапела на крст због „арчења средстава која су преко потребна за преживљавање".

Аргументација Ноланових лудиста (и малтузијанаца и еко-фанатика) не пада далеко од званичне догме о „одрживом развоју", која подразумева „неопходна одрицања свих" како би „ограничени ресурси" (а сви ресурси су по дефиницији ограничени) на Земљи човечанству максимално потрајали. Не улазећи уопште у расправу зашто је ова идеја „одрживости" и „преживљавања" фундаментално противна људској природи (темељну некомпатибилност „живота" и „преживљавања" лепо је илустровао „Пиксаров" култни анимирани филм „Воли"), нити у коликој мери је она једнако економски неодржива колико и парадигма „неограниченог развоја", овај цинични и ситничави однос наше цивилизације према универзуму на елементарном нивоу заборавља зашто уопште идемо у свемир.

Лудистичка парадигма је данас толико утицајна, да постоји читава супкултура која је одбацивање тековина свемирског доба довела на такав ниво, да отворено негира да је земља округла. И уопште није ствар у томе да ли неко искрено верује или не верује о тезу о „равној Земљи", ствар је у томе да сматрају да је истраживање свемира довољно безначајна ствар да се може систематски омаловажавати и обесмишљавати оваквим теоријама завере.

А фундаменталну људску потребу за истраживањем свемира, за свемирским станицама, колонијама на Месецу и Марсу, и даљем ширењу на међузвездани простор, најјезгровитије је формулисао енглески алпиниста Џорџ Малори, који је погинуо током свог трећег покушаја да се попне на Монт Еверест, а који је на питање зашто му је толико стало да се попне на ту планину лаконски одговорио: „Зато што је тамо."

Navigare necesse est, vivere non est necesse представља мото којим се човечанство водило од антике наовамо, и захваљујући коме је остварило сва своја највећа достигнућа. Није у природи људског рода да гледа у хоризонт, а да не пожели да сазна шта се налази иза њега. Та необуздана радозналост је наша еволутивна стратегија и темељна одлика наше врсте. Маск и Безос то добро знају, и маестрално се играју са нашим емоцијама да би продали своје свемирске брендове.

Али колико год њихове амбиције биле себичне и нарцисоидне, не може се рећи да њихове основне тезе не завређују пажњу. Оригинална свемирска трка проистекла је из застрашујућег надметања двају супердржава у коме су милиони људи широм планете остали без својих живота као „трава која бива угажена када слонови играју фудбал". Истовремено, та свемирска трка је заслужна за највећи квалитативни скок у људском технолошком напретку који је наше друштво икада искусило, а чије плодове баштинимо дан-данас. Идеја да смо као цивилизација досегли плафон свог развоја и да надаље треба да се одржавамо као затворени екосистем све док наше сунце не прегори у најмању руку делује произвољно, а на крају крајева чак и нехумано, чак мизантропично. Не, пловити се мора, и ако границе напретка нису бескрајне, границе људске маште јесу, а до сада је небројено пута доказано да је људски род у стању да измисли решења за проблеме који угрожавају његов физички опстанак чак и у најокрутнијим условима.

То, међутим, не значи да не треба постављати питање да ли људи који треба да нас поведу у решавање проблема опстанка на Земљи путем колонизације свемира могу да дођу из касте која је у највећој мери заслужна за то што је тај опстанак данас уопште угрожен. Српско искуство са разузданим капиталистима који у земљу доносе иновативне технологије попут малих хидроелектрана или модерних рудника литијума оставља много простора за забринутост и цинизам. Једно је, међутим, сигурно - велика технолошка трка је почела, освајање свемира само је један њен део, а њене последице биће далекосежне. Глобални милијардери посежу за звездама, и у свом бескрајном хибрису спремају се да нам продају свемир. Да ли ће цена бити прескупа, остаје да се види.