Странац у Токију

Олимпијске игре су завршене, а оне су биле једина могућност да посетите Јапан. Ако нисте држављанин Јапана или ако нисте добили олимпијску акредитацију, тренутно је немогуће доћи у Токио. Зато на улицама највећег града на свету, којим шетамо уочи повратка у Србију, никада мање није било странаца и никад више нису били уочљиви. Ако сте друге боје коже и имате преко 190 цм свакако да се не можете сакрити.

Однос домаћина према свима нама који смо дошли на Олимпијске игре је занимљив; великој већини сте симпатични, што је лако уочити из говора тела или из потребе да вам се насмеју, да се сликају са вама или размене неколико реченица. Може чак да вам се деси да вам не дозволе да платите храну и пиће у кафићу јер желе да вам покажу да им је драго да сте ту и јер је „Србија пријатељ".

Јапанцима је јако стало шта други мисле о њима. Уосталом, они су због Олимпијских игара годинама мењали град; срушили су, на пример, стару станицу „Харајуко", која је била један од симбола града и направили нову; купили су нове, веће таксије да би се људи растом већи од Јапанаца, а који је требало да дођу на Олимпијаду, осећали удобније; врло сурово су изместили све бескућнике из главних токијских улица у Јокохаму, да странци који дођу не би стекли лош утисак о јапанској престоници.

А онда су ипак решили да странци не дођу. Можда због гласне мањине која се противила Олимпијским играма и која сматра да странци у Јапан доносе не само корону већ и све проблеме.

Као и претерано гостопримство и љубазност већине, тако је и бес појединих Јапанаца што су неки странци међу њима такође веома видљив.

На пример, воз на линији Саитама-Омиа вози мање од 10 минута. Два висока бела мушкарца улазе у вагон и истог тренутка га добро одевена Јапанка у својим касним тридесетим упадљиво ужурбано напушта.

Или: желите да уђете у ресторан а на улазу вам је јасно да вас конобар не жели унутра. Измишља разлоге за то, од тога да немамо резервацију, па, када му баш из радозналости како ће реаговати тражимо број да бисмо резервисали за сутра, каже да не може да нам га да.

Корејац у Јапану

Већ сте у овим писанијама имали прилику да читате како се Јапан некада затварао, а и данас има много оних који би да се поново затвори. Истина, прошло је време од пре 30 или 40 година када је особа друге боје коже у школама у Токију не само бивала изолована већ и каменована на школским одморима. Сад је, бар у школама у центру Токија, „кул" ако је неко „другачији", али је корона поново подгрејала старе изолационистичке и расистичке политике.

Ако мислите да се само код нас и даље воде расправе на теме од пре 75 година требало би да дођете на модерни Далеки исток. Ова писма почели смо причом о руско-јапанском рату, а после победе Јапана 1905. ова острвска царевина потпуно је загосподарила и Корејским полуострвом и њиме владала све до за Јапан најболније 1945. године.

Седамдесет шест година касније и даље није лако бити Корејац у Јапану. Иако ће данас тинејџерке у Токију лудовати уз корејски поп, а нешто старије даме, под утицајем корејских сапуница у којима мушкарци играју традиционалну улогу али и све већег броја феминизираних Јапанаца, рећи вам да прави мушкарци долазе из Сеула - Корејци сматрају да су у Јапану грађани другог реда. Тешко долазе до држављанства и навешће вам примере да чак ни трећа генерација Корејаца не може да добије „јапанске папире", да Јапанци не признају школе на њиховом језику, да је велики притисак средине да Корејци деци дају јапанска имена и да не отварају болна питања из прошлости.

Ту се пре свега мисли на дугу јапанску владавину Корејским полуострвом, а нарочито на Други светски рат, који је у Јапану скоро па табу тема. Током рата, да њихова индустрија не би стала док они ратују, Јапанци су у своје фабрике на принудни рад довели чак 2,1 милиона Корејаца. Посебно болна тема за Корејце су бордели у којима су се јапански војници иживљавали над Корејкама. Сматра се да је између 50 и 200 хиљада жена, убедљиво највише Корејки, старости између 14 и 18 година, трпело сексуалну и сваку другу тортуру од стране јапанских војника. Године 2015, ретке преживеле жртве из тих злогласних бордела обештећене су међудржавним споразумом, када је Влада Јапана издвојила 8,5 милиона долара за ту сврху. Тада се у знак протеста један монах у Сеулу спалио, а када је у јужнокорејском граду граду Пусану подигнут споменик тим женама, Токио је повукао свог амбасадора из Сеула.

Јапанци сматрају да је питање ратних репарација давно решено и да је споразум о томе са Сеулом направљен још 1965, те да нема никаквих доказа да су „жене за утеху", како их називају у Јапану, биле нека врста државног пројекта.

У Токију ће вам рећи и то да су Корејци ти који увек праве проблеме у Јапану; овде постоји легенда да су 1923. Корејци намерно изазивали пожаре и тровали воду у Токију, и да су изазвали и велики земљотрес који је 1923. усмртио више од сто хиљада Јапанаца.

Ако се у земљи нешто ради незаконито и „испод стола", у Токију знају да кажу да је то „корејски стил". Кажу и да су Корејци изузетно међусобно повезани и да зато много боље пролазе него други становници Јапана. Корејце у Токију отприлике доживљавају као Црногорце или Босанце у Београду и Новом Саду или Херцеговце у Загребу.

Уосталом, као што се у Београду на ћевапе иде код Цице или код Валтера, тако се у Токију на роштиљ иде код Корејаца. То се зове „Јакињихо" и то је један од најпопуларнијих али и најукуснијих типова ресторана у Токију. У Јакињиху се подразумева да сваки гост прави свој роштиљ бирајући сам месо које ће да пече. Месо се занимљиво бира - са фотографије краве, свиње или пилета бирате делове које желите. Буквално све можете наручити, а тренутно је у Токију хит говеђи језик. И уопште, бар за непца српских гурмана, говедина је убедљиво најбољи избор.

Месо је исецкано на мања, танка парчад, брзо се испече а ионако укусно посебно је добро уз специфичне корејске сосеве од соје и лимуна, али и уз корејску варијанту киселог купуса и неке врсте киселе репе који су одлични додаци.

Златне самурајке и самураји

Свашта су занимљиво донели Корејци у Јапан, па и свој национални спорт таеквондо. Таеквондо се налази у обавезном школском програму у Кореји и Корејке су, по правилу, најбоље такмичарке. Током нашег боравка у Токију један од најлепших тренутака несумњиво је била победа наше Милице Мандић над Корејком Ли у категорији преко 67 килограма.

Да бисмо од токијског олимпијског острва Одаиба дошли до дворане „Мукухари" где се меч одвијао, возили смо се скоро два сата. Тамо су нас дочекали нестанак струје (и то се дешава у Јапану) и бучни Кубанци који су навијали за своје такмичари, али, пре свега - улазак у историју Милице Мандић. Пре ње у неким пређашњим државама две златне олимпијске медаље освајали су само Мирослав Церар и Матија Љубек.

Да не буде да смо бриљирали само у корејском спорту, потрудила се Јована Прековић која је освојила злато и у јапанском спорту: каратеу. Изгледа да ће карате да остане ексклузивно јапански спорт будући да га, након што је у Токију установљен као олимпијски спорт, неће бити у Паризу 2024. године.

У још једној јапанској вештини смо показали да смо ненадмашни. Када је чувени Бранко Вукелић писао своја писма из Јапана за „Политику" тридесетих година, приметио је да су се у Јапану пливањем бавили и самураји, којима та вештина помаже у ратовању. Писао је и да су Јапанци ненадмашни пливачи и то документовао податком да су на Олимпијским играма у Лос Анђелесу 1932. од 150 бодова, колико се делило у свих шест пливачких дисциплина, Јапанци освојили чак 86. Уз то, пише Вукелић, Јапанци су и необично вешти рониоци; прича се да су могли да остану и до два-три дана под водом дишући кроз нарочито удешене цеви од бамбусове трске.

Кад читамо Вукелића о самурајима изнад воде којима  нико ништа не може ни под водом, како да се не сетимо тима Дејана Савића и једне од најбољих репрезентацији у историји нашег спорта.

Напослетку, сви ми који смо после двадесетак сати пута из Београда стигли у затворени Токио и који смо током Олимпијаде уживали у другачијој култури, одличној храни и љубазном народу, можемо само да мислимо како је било Бранку Вукелићу када је у децембру 1932. из Марсеја бродом кренуо за Јапан да би у Јокохаму пристао тек фебруара 1933. године. Када је истог месеца стигао у Токио, тада град од дрвета и практично без странаца, требало је да сам преживи још осам месеци, пишући за „Политику" своја „Писма из Јапана" и чекајући да га контактира шпијунска мрежа Рихарда Зоргеа. Е, то је био странац у Токију.