Марија Личарди звана „Мама Камора“, најопаснија мафијашка „босица“ у Италији, опаснија од Матеа Денара Месине

Анђела Русо, звана „Nonna eroina“ (Бака хероин), била је прва мафијашка жена-бос која је завршила у затвору. У првом тренутку, када је ухапшена 1982. године, веровало се да је 74-годишња бака Анђела само једна од многобројних курирки коју је „Коза ностра“ користила за транспорт дроге и новца.  

Трговина дрогом није променила само мафијашке организације у Италији, она је битно утицала и на улогу жена у организованим криминалним бандама. До пре педесет година, „Коза ностра“ на Сицилији, „Ндрангета“ у Калабрији и „Камора“ у Кампањи бавили су се, условно речено, локалним криминалом: рекетирање, отмице, крађа стоке, бесправно заузимање земље. Другим речима, за управљање мафијашком бандом није била потребна интелигенција, само сирово насиље. 

У таквој констелацији жене су биле сведене на машине за рађање деце и обављање кућних послова. Истина, неке су пролазиле боље, третиране као богиње, због њих су затварани ресторани, биоскопи и плаже да случајно неко не би видео супругу мафијашког боса у купаћем костиму, а неке много горе, практично слушкиње над којима се иживљавало физички и сексуално – али су и једне и друге биле третиране као ствари. 

Почетак организоване трговине дрогом између Сицилије и северне Италије, али и Европе и Америке, током седамдесетих година прошлог века у режији сицилијанске мафије, отворио је нову страницу и за улогу жена. Будући да је тада контрола на аеродромима била значајно мање ригидна и да се ретко ко усуђивао да претреса жене, поготово да им завлачи руке у брусхалтере, појасе и гаћице, између осталог и зато што готово да није било жена полицајаца на граничним прелазима, Сицилијанке су годинама преносиле дрогу прекоокеанским летовима у Америку и враћали се на највеће медитеранско острво с доларима у грудњацима, појасевима и доњем вешу. 

Диловање дроге и улазак велике суме новца нужно је избацио у први план виспрене особе које су имале дара за организацију и предузетнички дух јер је требало реинвестирати гомиле пара које су непрестано пристизале. Није више било довољно бити „најјачи“ да би се командовало мафијашком организацијом, потребни су били други квалитети. 

Анђела Русо је била много више од курирке, командовала је коском, мафијашком организационом јединицом базираном на крвном и фамилијарном односу. Њену улогу  открио је њен син Салвино који је постао сведок сарадник на суђењу. Русо се до краја понашала као права мафијашица – пред правосудним огранима прекршила је омерту само да би извређала сина назвавши га гњидом и зликовцем. 

Жене на челу мафијашких огранизација „Коза ностра“ и „Ндрангета“ и поред све значајнијих улога и данас су изузеци који потврђују правило, док је у напуљској „Камори“ то постало сасвим уобичајена ствар. Међу десет највећих криминалки на планети, три су предводнице камористичких кланова: Марија Личарди звана „A Piccerella“ (Малена), Розета Кутуло звана “Лa Primula Rossa“ (Неухватљива) и Рафаела Д'Алтерио алијас „A Miciona“ (Мачкица). 

Заједничка карактеристика за све мафијашице које су стигле до врха јесте припадност доминантној фамилији, било кроз крвно сродство или преко брака. Личарди и Кутоло су наследиле своју браћу на челу камористичких кланова, док је Д'Алтерио направила квалитативан помак – она је убила свог супруга Николу Пјанезеа да би преузела контролу над кланом. 

Мама Камора

У конкуренцији мафијашких „босица“, Марија Личарди је најдаље догурала и с правом се сматра најмоћнијом женом у свету организованог криминала од Алпа па до Јонског мора. Надимак „Малена“ добила је због своје грађе – висока је тек метар и по – али је током готово тродеценијског управљања камористичким кланом стекла много сликовитије називе типа „Мама Камора“, „Крвава Мери“, „Препредена“ или једноставно „Бос“. Међу криминалцима се не користе правила родне равноправности у изражавању. 

Седамдесетогодишња Личарди ухапшена је прошле недеље на римском аеродрому „Чампино“ приликом укрцавања на лет за Малагу, где живи њена кћерка и где „Секондиљанска алијанса“, један од најмоћнијих камористичких картела, има разгранате послове.

Полиција је овога пута успела да је предухитри и ухапси пошто је “Mamma Camorra“ у прошлости, захваљујући разгранатој мрежи сардника и доушника у државном апарату, успевала да избегне све рације, укључујући и масовно хапшење камориста пре две године. Верује се да је управо у Малаги проналазила сигурне јатаке и склоништа. 

Напуљска „Крвава Мери“ преузела је картел од свог брата Ђенара после његове смрти у затвору 1994. године и потпуно променила природу картела који је основао Ђенаро. Постала је шире позната крајем прошлог века када је успела да убеди камористичког „покајника“ Костантина Сарна да одустане од намере да сарађује са правосудним органима. Сарново сведочење је претило да уништи клан Личардијевих и друге камористичке кланове. 

После посредовања „Малене“, Сарно је повукао све што је рекао и заћутао, а Марија Личарди ушла у круг најмоћнијих камориста и завршила на листи 30 најопаснијих мафијаша италијанске Дирекције за антимафију. Ухапшена је 2001. године и остала је у режиму строгог затвора све до 2009. године. 

Секондиљанска алијанса се разликује од других камористичких кланова по томе што су практично „невидљиви“: избегавају међумафијашке ратове, спектакуларне акције и држе се чврсто правила које је наметнула Личарди. Најмоћнија италијанска криминалка не излази на јавна места, поготово не на она крцата људима. Малобројни сведоци сарадници који су имали прилику да је виде кажу да има „ледене очи“ које делују као рендген и да њени саговорници имају осећај као да им чита мисли. 

Камористички босови чекају стрпљиво на ред да буду примљени код ње, било да је у питању савет или ауторизација да нешто ураде. Ништа у Напуљу не може да се догоди а да „Mamma Camorra“ за то не зна, било да се ради о убиству, пљачки или сукобу између кланова. У реду стоје и младенци који јој траже да им благослови брак, а касније кад добију децу она је кума новорођенчадима. 

Холдинг предузеће

„Мама Камора“ је направила неку врсту мафијашког холдинг предузећа које располаже баснословним количинама новца од трговине дрогом, тајних кладионица и глобалне продаје фалсификованих маркираних ствари. Квалитативни скок у деловању Секондиљанске алијансе је била одлука Личардијеве да нелегално стечени новац рециклира кроз улагање у туризам у Шпанији и Италији, али и у другим европским државама, односно у куповину хотела, ресорта, ресторана, туристичких села. 

У напуљском кварту Масерија Кардоне, где Личардели живи, забрањено је диловање дроге. Жена која диригује добрим делом трговине дрогом у Напуљу и добром делу Италије не жели пушере у свом комшилуку, као ни наркомане јер доносе само проблеме, смрт и полицију. У Масерији Кардонеу није забележено ниједно убиство од када је изашла из затвора 2009. године.

Постоји неколико начела којих се камористичка босица држи чврсто: нема показивања богатства, припадницима њеног клана је забрањено да користе друштвене мреже и да се тетовирају, а у целом крају је стриктно забрањено писање по зидовима и цртање графита. Њени „војници“ држе под контролом велики део Напуља, али су невидљиви; односно, у одсуству било каквих спољних обележја, савршено се камуфлирају у сваку средину и стижу до сваке особе до које им је стало или која може да им буде од користи. 

Тајна успеха Личардијеве је у широкој социјалној мрежи коју је исплела. Ко припада њеном картелу никада није остављен сам, као ни чланови његове фамилије. Захваљујући тој политици број сведока сарадника из њене криминалне организације практично је занемарљив. Први на платном списку Секондиљанске алијансе су затвореници и њихове породице који добијају довољно новца да могу да живе без оскудице. 

Основно правило „Маме Каморе“ је да нико у „фамилији“ не сме да се осети остављеним и напуштеним. Она чврсто верује у породичне везе и да су бракови одличан начин за склапање савезништва и повећавање броја криминалних подружница. Њене све три сестре удале су се за камористичке босове обезбеђујући или учвршћујући постојеће или нове алијансе.

Идеја водиља у њеном деловању је да се увек користи најмање потребна мера насиља, а претње су по правилу увијене у слаткоречиве молбе. Личарди је одувек знала да командује онај ко доноси мир, а не онај ко победи у рату кланова. На том принципу је успоставила везе не само са другим камористичким картелима већ и са деловима „Коза ностре“ и новим моћним криминалним организацијама у Европи.

Напуљ у доба короне

Осим што директно управља новцем клана и решава међуклановске несугласице и спорове, Личарди је успеле да се инфилтирира у све поре друштва, од политике од болничког система.Колико је њена моћ велика показује да је у јеку пандемијског таласа у Напуљу, када није било могуће наћи слободан кревет, једним телефонским позивом испословала да читаво једно одељење буде испражњено и да у њега буде смештена супруга једног камористичког боса која се налазила у животној опасности.

„Морате да ми учините једну велику услугу“, рекла је особи блиској директору болнице у телефонском разговору који је полиција снимила. „Дошла је моја рођака, али као да сам ја дошла код вас, морате да јој пружите најбољу могућу негу и лечење и да будете све време уз њу, иначе ћемо доћи ми и одвести је кући где ћемо је лечити“.

Ђузепе Мисо један од ретких сведока сарадника који је имао прилику да се сретне са „Маленом“ нема сумњи: „Марија Личарди је бос, и много је опаснија од Матеа Месине Денара“. Мисо врло добро познаје Личардијеву јер је управо она издала наређење да се ликвидира његова супруга пошто је одбио да се прикључи Секондиљанској алијанси.