О ципелама мајке инжењера Карличића, Јованкиној хаљини и Витовом пиштољу

Мајчине ципеле

Док сам лежао у болници на Звездари, док сам се сушио од улцерозног колитиса и крварио у соби 125, у соби наспрам моје умирао је Карличић, из Бијелог Поља, инжењер електротехнике, школски друг моје мајке... Данима и ноћима слушао сам његово јечање. Али какво је то било јечање! Ушло је кроз моје уши, а још увијек није изашло из моје главе. Само геније може јечати тако како је јечао Карличић из Бијелог Поља.

Мајка ми је дошла у посјету и чула Карличићево јечање. Одмах је препознала његов глас. Испричала ми: био је најбољи математичар у школи, завршио електротехнику на Ломоносову, вратио се својој мајци у малено Бијело Поље, вратио се и пропио се... 

Доцније, након опоравка, отишао сам у Бијело Поље, посјетио родбину и распитивао се о Карличићу. Сви су га знали као генија и пијанца. Тражио сам његову фотографију, замишљао сам како ли је изгледао тај човјек који је умро на само неколико метара од мене.

Рођаци су ми причали да је Карличић био везан за мајку и она за њега. Кад се он пропио, из љубави према сину и мајка је почела да пије. Пропила се и умрла, а син је наставио, распродавао земљу стопу по стопу, и све пропио. Имао је чудан обичај: дошао би у кафану, донио би мајчине ципеле и ставио их на сто, подизао би чашу и плакао. И данас, замишљам ту здравицу, те ципеле и то лице. 

Ударац

Памтите ли моју тетку Марију, Рускињу? Може бити да сте је сретали? Или сте чули о њој?

Била је партизанка у рату. Борила се. Упознала мог рођака. Звао се Хако. Продавац. Заволели се. Марија остала међу нама. И њена сестра дошла је овамо. И удала се.

Нама, најмлађима, Марија је причала руске бајке. Након пушке, узела је иглу и конац. Постала чувена кројачица. Чак је за Титову жену Јованку сашила једну хаљину. Толико се Тито узбудио кад је видио своју жену у тој хаљини, да је одмах завукао руку и дохватио за батак.

Чудно је то - Марија, таква кројачица, а имала је лијеву руку закривљену, као осушену. Метак је Марију погодио с леђа, прошао кроз труп и завршио у лијевој руци. Тамо гдје је прошао, кроз труп, никакву штету није начинио тај метак, али кад му је ослабила разорна моћ, на руци је оставио трајни инвалидитет.

Марија, моја тетка, с тим у вези, формирала је тезу: слабији ударац у животу опаснији је од јаког ударца. Тражио сам потврду за њену тезу и нашао је међу писцима: бити прећутан теже је, него бити нападнут.

Копкање

Сигурно си негдје у новинама, или на интернету, наишао на ову причу. Многи су писали о том чудном догађају. Препричавали, претпостављали, додавали...

Један љубавник, био у кревету с љубавницом. Током љубавног чина, почео да се превија од болова. Љубавница је одмах позвала Хитну помоћ која га одвела у болницу. Мушкарац је убрзо преминуо. Његово тијело послато је на обдукцију. Патолози су констатовали унутрашње крварење и пронашли метак. Било им је чудно - одакле метак у тијелу, јер мушкарац није имао улазну рану. Даљим испитивањем је утврђено да је метак ушао кроз анални отвор.

Пошто је веза између љубавника и љубавнице била ванбрачна, прва осумњичена била је управо љубавница. Инспектори су је испитали, и одмах отклонили сумњу да је она усмртила љубавника. Испитали су и њеног супруга, али он је имао јак алиби јер је, у тренутку несреће, био на послу. Инспектори су потом истраживали собу, и открили да је метак ушао кроз прозор. Почела су испитивања комшија у селу, да ли је неко тог дана пуцао, али не - у селу није, тог дана, било пуцњаве.

Инспектори су отишли у сусједно село. Дојаве и претпоставке воде их ка војном пензионеру који има доста трофејног и ловачког оружја. И баш су га зетекли како чисти ловачку пушку. Мирно чисти и као да ужива у томе. Питали су га, да ли је користио оружје прије два дана. Да. Домаћин није ни скривао да је баш тада чистио пиштољ, а да је претходно испалио метак у ваздух.

Форензичари су испитали метак пронађен у тијелу мушкарца, и лако утврдили: испаљен је из пиштоља војног пензионера. Наиме, пројектил је путовао хиљаду и по метара и, слободним падом, кроз анални отвор, завршио у тијелу захукталог љубавника. Војни пензионер осуђен је за убиство из нехата.

Моја тетка Марија, Рускиња, није имала дјеце с мојим рођаком Хаком, трафикантом. Али имала је сестрића. Зове се Вито. И данас је жив. Посјетим га, бар једном годишње. Он је тај војни пензионер који је пуцао у ваздух и усмртио љубавника у сусједном селу. Није му лако да прича о томе. Али, ја сам писац, копкало ме...

Питао сам: Вито, да ли си познавао тога кога си из нехата усмртио?

- Да. Он је радио у продавници оружја, стално ми је продавао муницију. Тај метак, од кога је страдао, из његове је руке...