Наш најтиражнији писац Фредерик Ештон био је официр ЈНА и звао се Митар Милошевић: Лун, краљ поноћи, просјак зоре

У епохи опсесије „округлим“ годишњицама, један од начина на који се поједини писци враћају у фокус читалачке јавности јесу јубиларне годишњице њиховог рођења или смрти. Можда и најтиражнији југословенски писац у времену након Другог светског рата, данас је углавном заборављен, а 2024. године навршава се тачно стотину година од његовог рођења. Човек се звао Митар Милошевић, али као писац се звао друкчије. Своје књижевне радове потписивао је, наиме, псеудонимом Фредерик Ештон.

Како и доликује човеку који се посветио жанровској књижевности, његов рани живот није претерано детаљно академски истражен. Немамо ни превише података о томе „како је улазио у свет књиге и књижевности“. Више знамо о томе како је улазио у свет ватреног оружја. Наиме, још као гимназијалац Митар Милошевић се придружио покрету отпора против немачких и талијанских завојевача у Другом светском рату. Међу партизанима се брзо истакао као добар борац па је неколико пута и одликован.

По свему судећи, Милошевић није био погодан карактер за редовну војну службу и није се уклапао у бирократију и хијерархијске лествице. Стога је осам година након завршетка Другог светског рата, иако је и не навршивши тридесету достигао чин капетана прве класе, напустио војску.

Новинарска каријера

Сада је пред Митром Милошевићем био изазов да започне неки нови живот. Из овог или оног разлога, новинарство му се чинило као добар избор за нову каријеру. Одмах након што је скинуо униформу, Милошевић се запошљава у великом новосадском новинско-издавачком предузећу „Дневник“. Следи испрва и понешто стереотипна прича о успону талентованог младог човека. Започео је своју новинарску авантуру са самог дна, са позиције пуког извештача, млађег репортера, да би временом добивао све одговорније позиције.

Тај период педесетих година двадесетог века, за ондашњу је социјалистичку Југославију био у много чему специфичан. Након раскида са Стаљином и источним блоком, уз значајну финансијску помоћ за Запада, земља се у културном и културолошком смислу мења. Чувени реферат Мирослава Крлеже на Конгресу књижевника у Љубљани доноси и службени раскид са поетиком „социјалистичког реализма“.

И у другим уметностима почиње да се осећа утицај тенденција cа Запада. Највидљивије је то у популарним уметностима попут филма и музике. На биоскопским репертоарима све је више филмова из западне Европе и Америке, а преко радио-таласа шире се такође што ритмови џеза, што ондашња италијанска популарна музика.

Утицај Италије на вестернизацију југословенске популарне културе био је огроман, а можда и најбоља илустрација тога јесу – стрипови. Отварањем могућности за лиценцно издавање стрипова за Запада, у фокус југословенских великих новинских кућа долази управо стрипови из Италије. Ту су се понајпре истакли загребачки „Вјесник“ и управо новосадски „Дневник“, где је Митар Милошевић у једном тренутку дошао и до позиције главног и одговорног уредника комерцијалних издања НИШРО „Дневник“ (мисли се углавном на стриповска издања и рото-романе).

Лун, краљ поноћи

Иако је значај Митра Милошевића за успон стрипа и популарне жанровске књижевности у Србији и Југославији велики чак и ако бисмо се задржали искључиво на његовој уредничкој и издавачкој улози, те улоге нису ипак примарни разлог зашто га се данас сећамо. Митар Милошевић се, наиме, у нашу културу уписао као аутор, плодан и популаран. А круна његовог опуса је серија романа о лику који је постао легендаран, лику кога је прозвао Лун, краљ поноћи.

Од почетка је Милошевић своје романе о Луну потписивао псеудонимом Фредерик Ештон. Идеја је вероватно била да се заплетима тиме подари већа аутентичност. Главни јунак је замишљен врло вешто, макар и на трагу англосаксонских романтичарских архетипова. Будућег Луна, краља поноћи још од његовог раног детињства скупина врхунских белосветских криминалаца припрема да постане „савршени криминалац“. Дечак, међутим, успева да открије да су ти људи убили његовог оца. Он стога одлучи да им се освети те да живот посвети борби против криминала.

Рото-романи у којима је главни јунак Лун, краљ поноћи почињу да излазе крајем педесетих година двадесетог века. Никада досад нажалост, колико ми је познато, није урађена озбиљна и систематична библиографија свих романа о Луну. Ипак, по већини истраживања, Митар Милошевић је написао више од седамдесет романа чији је главни јунак Лун.

Ти романи су у већини случајева имали тираж првог издања од педесет хиљада примерака, док су неретко продани тиражи знали да буду и дупло већи. Они испрва по правилу излазе у Едицији X-100. Лунова „база“ у овим романима је Лондон, али идеолошки гледајући је очигледно да је и аутору и главном јунаку комунизам близак. По неким апокрифима, управо су ти идеолошки моменти спречили приметнији успех Луна, краља поноћи у преводима на велике западне језике.

Фанови су приметили многе паралеле између Луна и неких чувенијих јунака глобалне популарне књижевности, од Џемса Бонда надаље. Он има особине суперхероја, полиглота је, врло вешт када је реч о техничким иновацијама, те је такође и неодољив женама.

ЛМС и Златна серија

Шездесетих година двадесетог века фраза „Лун, краљ поноћи“ у Југославији постаје општепозната. Отуд вероватно Митру Милошевићу идеја да име свог јунака искористи и за име нове стрип-едиције коју је почетком 1968. покренуо новосадски „Дневник“. Едиција је, наиме, крштена „Лунов Магнус Стрип“, а изворно је замишљена као пандан нешто старијој „Златној Серији“.

Едиција је стриповска, отуд реч “Стрип”; термин „Магнус“ (велики на латинском) је алузија на формат, док оно „Лунов“ призива Луна, краља поноћи. Скраћеница ЛМС случајно или не идентична је скраћеници Летописа Матице Српске, часописа који излази управо у Новом Саду, а најстарији је књижевни часопис са континуитетом излажења у целој Европи.

Изворна је идеја да се у свескама „Луновог Магнус Стрипа“ сусрећу и рото-романи и стрипови. Зато је у првој свесци „Луновог Магнус Стрипа“ и објављена једна епизода Луна, краља поноћи. Ипак, другачији формат ЛМС-а у односу на „Златну Серију“ није потрајао.

У идућим деценијама, током седамдесетих и осамдесетих, дакле, „Златна Серија“ и „Лунов Магнус Стрип“ спадаће у кључне симболе југословенског одрастања и сентименталног васпитања. Те се едиције нису разликовале по формату. Заглавља су била другачија, јунаци који су доминирали сваком од ових едиција су се такође разликовали, али је емоција углавном била иста.

У то исто време, Митар Милошевић и даље пише своје рото-романе. Осамдесетих година, међутим, Лун, краљ поноћи из света рото-романа прелази напокон и у свет стрипа. У периоду између 1984. и 1987. објављено је тридесет свезака стрипа „Лун, краљ поноћи“. Сценарији стрипова углавном нису били адаптације конкретних романа, него су на трагу целог тог контекста сценаристи исписивали оригиналне заплете. Сценарије за ове стрипове су исписивали Светозар Обрадовић, Миодраг Милановић и Петар Алаџић, док су цртачи били Славко Пејак, Радич Мијатовић, Маринко Лебовић, Миша Марковић, Стево Маслек, Љубомир Филипов, Ласко Џуровски, Ахмет Муминовић, Зекира Муминовић, Петар Радичевић, Адам Чурдињаковић и Б. Љубичић.

Стрип о Луну је ипак прошао доста слабије од рото-романа. За то је, по свој прилици, било више разлога. Крајем педесетих, кад се Лун први пут појављује, популарна култура је нешто што је авангардно, провокативно, секси. Средином осамдесетих, популарна култура је већ нека врста мејнстрима. Такође, конкуренција је много већа.

Осамдесете

Осамдесетих, Митар Милошевић је дошао до култног статуса, барем међу сладокусцима. Међу његовим прононсираним фановима је и, примера ради, легендарни Богдан Тирнанић. Право Луново име – Доналд Сикерт – по Тиркету је „шифра“. Сикерт, наиме, призива сикрет („secret“), што ће рећи – тајну. Кад је о имену Доналд реч, нема ваљда ни потребе да се потенцира Доналд Дак.

И док су стрипови из „Златне Серије“ и „Луновог Магнус Стрипа“ везивали публику од Вараждина до Тивта и од Велике Кладуше до Зајечара, на политичком нивоу се припремао распад заједничке државе. И тако се ближио крај света у којем је Лун, краљ поноћи био могућ. А нестајао је и свет у ком су се појавили „Златна Серија“ и „Лунов Магнус Стрип“.

Године 1993. престали су да излазе и „Златна Серија“ и „Лунов Магнус Стрип“. Излазили су двадесет и пет година. То је доба кад већина људи завршава факултете, када излази, како се то каже, на тржиште рада, када полако оснива породице, када би, по малограђанским очекивањима, требало полако да одустају од стрипова који су, је ли, неозбиљна, дечија работа.

Две године касније, 1995, у Новом Саду, у којем су под његовим руковођењем и покренуте поменуте стриповске едиције, умире Митар Милошевић. Из пензије је гледао како нестају и његове едиције и његова земља.

Идуће године, кад је после Дејтона заустављен рат, кад се чинило да се враћају мир и нормалност, „Дневник“ је покушао да обнови и „Златну Серију” и „Лунов Магнус Стрип“, али је покушај био кратковек.

Краљ поноћи

Милошевићева фраза „Краљ поноћи“ усталила се у језику и култури. Можда и најлепша илустрација тога је песма Марине Туцаковић „Краљ поноћи, просјак зоре“, најпознатија у изведби Ане Бекуте. Наравно, за Митра Милошевића и за Марину Туцаковић, „краљ поноћи“ не значи исто.

У контексту књижевно-теоретске поделе, могли бисмо рећи да је за Милошевића реч о метафори, а за Туцаковићеву о метонимији. За Милошевића, поноћ је симбол, за Марину Туцаковић онај пуни сат између једанаест ноћу и један ујутро. Отуд, Лун бивајући „краљ поноћи“ не мора да буде било шта друго. Љубавни интерес лирског субјекта песме Марине Туцаковић је истовремено и „краљ поноћи“ и „просјак зоре“, односно неко ко је усред ноћи увек на врхунцу самопоуздања, док се с првим весницима свитања претвара у неког ко „полако и сигурно тоне у тишину“. „Краљ поноћи“ постао је „просјак зоре“.

И позиција стрипа као девете уметности, као важног аспекта популарне културе, прешла је код нас пут од „краља поноћи“ до „краља поноћи и просјака зоре“. Некад стрип није тражио оправдање властитог постојања. Стрипови су излазили у огромним тиражима, уз масовно обожавање млађе публике. Генерацији старијој од тридесет или тридесет и пет година, стрип је данас истовремено и сећања на младост и јемство континуитета сопственог живота, краљ поноћи и просјак зоре, такорећи.

Има отуд нечег симболички лепог и поетски праведног у томе да се уз обнову едиције „Лунов Магнус Стрип“ ода почаст лику и делу Митра Милошевића. Култура по правилу почива на континуитету и на свести о континуитету. Сваки „Лунов Магнус Стрип“ незамислив је без „Луна, краља поноћи“ и без Фредерика Ештона алиас Митра Милошевића, човека и аутора који га је измислио.

Чак и ако је чињеница да ЛМС значи и „Лунов Магнус Стрип“ и „Летопис Матице Српске“ пука коинциденција, то не значи да континуитета нема. Док има континуитета, има и културе. И нови „Лунов Магнус Стрип“ није ни почетак ни крај. Али стоји између почетка и краја као карика ланца који је култура. А све што је култура припада том ланцу.