Нема памети до накнадне памети: На фудбалу са Живком Николићем

Ко је био дете или момчић крајем седамдесетих и почетком осамдесетих у Београду, а није чуо за фамозну Ливадицу - тај, у најмању руку нема благе везе са фудбалом. Да, у то време је Звезда стигла до финала Купа УЕФА, где је, понајвише захваљујући аутоголгетерским незгодама и задртој судијској немилости, морала да уступи пехар Борусији из Менхенгладбаха, у то време су Здравко Боровница, Дуле Савић, Милош Шестић и Цвијетин Благојевић решетали европске одбране, у то време нам је и Дијего Марадона дао онај чувени гол, кад је лобовао Александра Дику Стојановића па цела Маракана прво утонула у мук, да би се који тренутак касније проломио ходочаснички аплауз - али, ипак, ако је у тим годинама постојало право фудбалско свето место у Београду, онда то нису били ни моћни стадиони у Љутице Богдана и Хумској, па ни романтичарски Омладински стадион на Старој Карабурми - већ грбава, нахерена, незамењива Ливадица на Ташмајдану.

Готово да није било детета које би први пут дошло на Ливадицу, а да не пита: зар ОВДЕ играте фудбал? Јер, Ливадица је била терен на стрмини, горњи гол био је на најмање четири метра надморске висине више од доњег гола. Ливадица је имала и друге спецификуме: терен је, фактички, ишао више у ширину него у дужину па сте, кад сте на доњој половини, имали фантастичан простор за продоре по десном крилу, док је лево крило било сужено, а подразумевало је и покаткад болне продоре кроз борик, где су углавном - што од грања, што од иглица - страдале бутине, цеванице, листови, некад и леђа, али, хвала Богу, очи никада.

Толкин на Ташу

Дечаци и момчићи који су долазили да играју фудбал на Ливадици били су, географски-административно, подељени на оне који долазе с Врачара и оне с Палилуле. И понеко, наравно, са Старог Града. Била су ту видљива разноврсна раслојавања, материјално-статусна, образовна, национална, о којима нећу сад говорити: тек, кад се прича о, рецимо, титоистичком или непосредном пост-титоистичком друштву па се помиње некаква равноправност, једнакост и шта ја знам... нема везе, нећемо о томе. Елем, језгро екипе која је временом преовладала на Ливадици чинили смо Жуња, Бразилац, Пјер, Веге, Груја, Гавра, Милан и Ненад, Дамир, браћа Елези (Емарли, звани Фрљин, затим Биран, Ирфан и Бујар), Мића Марковић, Влада Митић, Злаја Пушоња, Браћа Мрави (Велики Мрав и Мали Мрав) и, неизбежно, ја и мој млађи брат Сале, који је потоњу фудбалску и тренерску каријеру започео управо на Ливадици, и то на најбољи могући начин: уведен је у друштво старијих, у друштво вршњака свог старијег брата, па се са својих седам-осам-девет година калио у екипи једанаестогодишњака, дванаестогодишњака и тринаестогодишњака. Но, и то је било у духу времена: Пижон Петровић заблистао је у првој Звездиној постави већ као седамнаестогодишњак, Срба Стаменковић је исто био клиња кад је дизао Маракану на ноге.

Оно што је Ливадицу чинило посебном били су и такозвани кибицери, који нису били никакви манијаци и педофили, већ одрасли, старији људи који су волели да дођу и да нас гледају како играмо. Ја сам већ тада замишљао себе како, за неких тридесет година, четрдесет, долазим тако на Ливадицу да гледам децу која ту играју, али ме је - о чему сведоче моји најближи другари - већ тад морила мисао да се тада ту фудбал неће играти, то јест да нећу имати кога да гледам. Био сам у праву, као и много пута после тога, с тим што то моје бити „у праву" вуче на ову незгодну, књижевну страну, ка Хакслију или Орвелу, рецимо.

На Ливадици су се повремено појављивали мањи дечаци који су желели да играју, а које је добар део наше већ уходане, зреле екипе прихватао с класичним дечачким ниподаштавањем. Дође, оно, клинац неки, а ови маторији, од 13, 14 година крену да га зајебавају, и клинац се расплаче па оде код маме да га теши.

Приметио сам тако и једног дечка светлог, отвореног лица на којем су очи и сва мимика говорили о чистоти и нежности, а опет, био је и те како спреман да се бори, гинуо је за сваку лопту, изгарао. Неки од ових мојих из управе су га зајебавали, али ја сам одлучио да тог клинца узмем у заштиту и да не дозволим да га ико зеза.

Тако смо се и упознали. Ја му кажем: еј, мали, ја сам Владимир. А он ми одговори као да је изашао из Толкиновог Господара прстенова, све гледајући ме право у очи, бојажљив и одлучан у исти мах: „Ја сам Лука, син Живков." Тако ми се представио, што је и код мене, иако сам био беневолентан, изазвало одређену дозу подсмеха, јер наједном као да сам се нашао пред неким малишаном који се поносито представља као „Фродо, син Дрогов", или „Арагорн, син Араторнов".

Пошто је дечак још био мали, природно је било што има и пратњу: дискретна одрасла женска особа, да ли тетка, ујна или стрина, седела је на клупи док је он играо с нама, и није се мешала. Мени је посебан плезир представљало да свој заштитнички однос спрам малог сина Живковог, иако појма нисам имао ко је отац Живко, демонстрирам и пред њом, тако да дама буде мирна и да се не секира.

Једнога дана, међутим, викенд је био, субота или недеља преподне, на Ливадицу је дошао и, за нас, старији човек - Лука је ишао поред њега - који нас је питао: „Је л' бих могао и ја да играм?" Што да не, рекли смо сви; неколицина нас га је препознала, ови мало млађи и нису, али мени је свакако било занимљиво (и, на изразит начин, изазовно) што ће нам се прикључити и режисер Живко Николић.

Важно је победити

Због самог старосног профила играчког кадра, било ми је јасно да ћу, с обзиром на то да сам већ био зашао у 15. годину (беше то у пролеће 1983), увек играти против брадатог супарника који је, кад играмо, пословично скидао и џемпер и мајицу, оно што је горе имао на себи, и играо наг до појаса. Као физички ауторитет, он је око себе окупљао мање и млађе играче, док је у нашем тиму била та уравнотежена узрасна група од 14-15 година, уиграни момчићи које је интересовало пре свега да играју и да, наравно, победе. Јер, штоно рече наопако цитирани Кубертен, „важно је ПОБЕДИТИ, али да би се победило, важно је учествовати".

Живко је у игри био максимално усредсређен, посвећен свакој акцији; играо је с ангажманом и вољом младића који хоће да победи. Према својим саиграчима, углавном мањом дечурлијом, није се односио покровитељски; тачно је умео да одреди кад он треба комплетно да преузме ствар у своје ноге, а кад треба упослити неког од саиграча. Према противницима је, пак, био на неки необичан, витешки начин пажљив; упуштао се у игру, није штедео ни себе ни ривала, али је све време јасно показивао свест о томе да игра с људима који су трипут млађи од њега, избегавао је сваки физички контакт, те се тако сећам његовог напречац накошеног, извијеног тела, кад избегава потенцијално неугодан дуел, а све да не би случајно неко дете повредио.

Избегавао је и оно што Енглези зову eye contact. Иако смо најмање четири-пет пута играли тако, не сећам се да су нам се погледи икад укрстили. Чак сам приметио, посматрајући га, да понекад неког противничког играча и гледа у лице, или у очи, али кад овај то не види; чим се посматрани прене и узврати поглед, Живко брзо, али деликатно, скрене поглед у страну.

Никад се није осмехивао. Видело се неко, као, олакшање на његовом лицу кад би дао гол или кад би његови дали гол, али осмеха на његовом лицу се не сећам. Не памтим ни његов глас: играо је готово немушто. Далеко од тога да је био флегматичан, напротив, сав је био од нерва; али никад не би подвикнуо својим саиграчима кад нешто забрљају, нити се гласно љутио на неку нашу „одлуку", кад кажемо да је био аут, или да је била рука, а он, можда, мисли да није.

У мојој накнадној свести (а ако, како Матија Бећковић каже, нема памети до накнадне памети, могуће је да нема ни свести до накнадне свести), два елемента издвајају се као битна: ја тад, као четрнаестогодишњак, јесам знао ко је он, али његове филмове највероватније нисам тад био гледао још ни на парче. Сад схватам да је тај човек разговарао са Савином Гершак и снимао је како се скида и купа, шта ја знам. Да ли је и са Савином избегавао eye contact, да ли је и с њом обазриво и увиђавно избегавао сваки физички контакт? Вероватно јесте. И, друго, кад сам скоро тридесет година касније ја почео да играм фудбал с клинцима који су имали од 13, 14, 15 па до 20, 25 година, схватио сам да и у мени постоји тај импулс, исти импулс који је њега гонио да крајње озбиљно и посвећено игра тај, чист фудбал с нама на Ливадици. С тим што сам ја имао жив контакт с тим клинцима, што сам викао, драо се, радовао се гласно, љутио се, свађао.

Врло је могуће да је Живко Николић био бољи човек од мене.