Стив Кропер, други највећи гитариста свих времена и командант соул параде: О Пуковнику нема ко да пише

Рок музика је строго кодификована област. Оптерећена је предрасудама. Од протагониста се очекује одређено понашање. И то оно које је на ивици ексцеса и скандала. Врло често публику и медије то више занима од музике.   

Дешава се да у великом рокенрол водвиљу узму учешће људи од интегритета и озбиљности, којима су скандали страни. Они са високом дозом професионалности и одговорности „изводе рокенрол радове“. Својом делатношћу и присуством чине да се интегритет рок музике сачува. Ово је прича о једном од њих. Његово име је Стив Кропер. Познат је и под надимком Пуковник.

Кад је магазин „Мојо“ у јуну 1996. године објавио листу „100 највећих гитариста свих времена“ изненађење је било велико. На позицији број 2, одмах иза Џимија Хендрикса, налазио се Стив Кропер. Многи нису знали о коме се ради. Чак ни они који слове за добре познаваоце рок музике.

Ових дана Стив Кропер је издао нови албум под именом „Friendlytown“. На тај начин је још једном подсетио на своју музичку мисију која је започела још крајем 50-их година прошлог века.

Надимак Пуковник који Кропер поносно носи током каријере најбоље говори о репутацији и уважавању који га прати свих ових година.

Заиста, ко је Стив Кропер звани Пуковник?

Соул музика

Прича о Стиву Кроперу је прича о соул музици. Он је пионир тог музичког жанра.

„Соул је облик сакралне уметности“, говорио је Питер Гуралник. Свакодневни живот, музика и религиозни занос сусрели су се у егзотичним јужњачким црквама, изашли на улицу, отишли у студио и снимили плочу. Органска повезаност профаног, сакралног и сублимирајућег, која се остварује у оквиру овог музичког идиома, трасира пут ка стањима свести који омогућавају да се ефемерни животни јади сагледају и доживе као круцијални докази људске узвишености.

Када се крајем 50-их и почетком 60-их година прошлог века десила ова алхемијска трансформација, присутан је био један корпулентни јужњачки младић са Телекастер гитаром окаченом око врата. Био је то Стиви Кропер. Он је дивљој музичкој понуди која је пристизала са прашњавих улица и дрвених, у бело офарбаних, цркава, дао строгу форму и саобразио са музичким и другим правилима.

Тадашње тинејџере, који су на гимназијским журкама ђускали уз песме Отиса Рединга, Вилсона Пикета, Карле Томас, дуета Sam & Dave увек је збуњивало име „Steve Cropper“ које је било записано као име аутора или коаутора већине обожаваних песама – „(Sittin’ On) The Dock Of the Bay“, „In The Midnight Hour“, „Knock On Wood“, „Green Onions“ и других. Питали су се ко је тај лик и зашто је његово име увек ту.

Play It, Steve!

Кад CD плејер покаже минут и 16 секунди током песме „Soul Man“ тандема Sam & Dave може да се чује како Сем Мур узвикне „Play It, Steve!“ Најбоље одатле да се пође у покушају разумевања улоге и значаја који Стиви Кропер има у историји популарне музике, нарочито соула.

Гитарске фигуре којима је Стив Кропер украсио песме дуета Sam & Dave – које је углавном писао тандем Ајзак Хејз/Дејвид Портер, тим нумерама су давале пропулзивност и оштрину која их учинила химнама једног времена. Ко није чуо „I Thank You“, „Hold On! I’m Comin’“, „When Something Is Wrong With My Baby“ – тај не може да схвати шта се збивало 60-их година прошлог века.

Дискографска кућа „Stax Records“ из Мемфиса је издавала плоче тандема Sam & Dave, Отиса Рединга, Карле Томас, Алберта Кинга, Едија Флојда и других. Кад су брат и сестра Џим Стјуарт и Естел Екстон (STewart + AXton = STAX) основали фирму, један од првих које су запослили био је Стиви Кропер. Постао је нека врста фактотума. Радио је све. Био је гитариста, продуцент, композитор, менаџер, сниматељ.

Човек од заната

Стив Кропер је постао незаменљиви члан кућног бенда Booker T. & The MG’s. Његов гитарски стил је у складу са артистичким кредом који каже „мање је више“. Такав приступ се слагао са цртама Кроперове личности. Он је, што би рекао Душко Трифуновић, „човек од заната“: кул тип, ненаметљив и скроман.

Легендарни енглески рок публициста Чарлс Шар Мари га је, у својој експликацији његове No. 2 позиције на листи најбољих гитариста с почетка овог текста, поредио са оним револверашима из каубојских филмова који стоје у позадини, грицкају сламку и мирно посматрају шта се дешава. Кад ситуација загусти они излазе у први план и решавају ствар.

Ден Оербак, из бенда The Black Keys, је то Кроперово својство најбоље објаснио: „Кропер је мој идол зато што мрзим курчење – ништа не може да упропасти добру песму као курчење. Кропер то никад не ради. Он зна како да учини песму бољом постајући део њене структуре.“

У интервју који је дао познатом америчком рок публицисти Бобу Меру (Мер је аутор једне од најбољих књига о рок музици последњих година „Trouble boys: The true story of The Replacements“), Стив Кропер је овако објаснио свој гитарски стил:

„Ритам је био главна ствар у мојој свирци за 'Stax'. Кад би неко рекао: ’Свирај соло’ ја бих одговорио: ’Зашто?’. Био сам срећан кад сам могао да свирам један ритам три сата... Уводи у песму („Intros“) које сам одсвирао повезани су са мојим слушањем радија. Кад сам био дечак, радио-водитељи су волели да причају преко увода у песму. Причали би све док се певач не огласи. Рекао сам себи: ово срање мора да престане. Урадио сам неколико увода преко којих не могу да причају, на пример за песме ’In The Midnight Hour’ или ’Soul Man’. Ти уводи немају никакве везе са песмом, једино што су, можда, у истом тоналитету. Ту се само да спрече ди-џеја да прича.“

Морам да кажем да се ово слаже са мојим приступом. Кад сам почињао радијски посао једна од најважнијих ствари је била да се „вози до вокала“, односно да се прича све док певач не пусти глас. Увек ме је то нервирало. Сматрам да водитељ треба да заврши најаву и онда да пусти песму и да је не прекида. „Песма је краљ“, рекао је Алекс Чилтон. Сви смо ту због ње. Треба је, што би се рекло, „испоштовати“.

Инструментали са речима

На песме које Стив Кропер снимао средином шездесетих година прошлог века за компанију „Stax“ није пала, како се то каже, „ни трунка прашине“. Звуче свеже и полетно и дан-данас. Он то објашњава чињеницом да је у тим нумерама инкапсулирана позитивна енергија која је владала у студију током њиховог настајања. Кад их слушате данас, та енергија се ослободи, прожме све присутне и учини да се сви добро осећају. Уз то, те песме су направљене тако да може да се плеше уз њих.

„Ми смо у ствари продавали инструментале са речима“, каже Кропер, „склоните речи и певача – још увек ћете имати велику песму“.

Тачност ове тврдње најбоље потврђује први соло албум које је Стив Кропер издао 1969. године под именом „With A Little Help From My Friends“. Многе велике песме из историје популарне музике претворене су инструментале на њему: „Land of 1000 Dances“, „Funky Broadway“, „Oh, Pretty Woman“, као и ова насловна од Битлса. Одузете су им речи, а сачувана је магија.

Ове речи могу да потврде и све плоче који је Кропер снимио са бендом Booker T. & The MG’s. Инструментална музика пуна заводљивих ритмова и узбудљиве атмосфере се налази на њима. Док их слушате и играте уз њих не примeћујете да нема певача.

Стари начини

Sa Booker T. & The MG’s Кропер је наступио на Монтерej Поп Фестивалу. Тај фестивал је био први у низу таквих рокерских окупљања. Одржан је од 16. до 18. јуна 1967. године у Монтереју, у Калифорнији. Имали су самостални сет и били су пратећи бенд Отиса Рединга. Њихова експлозивна свирка стоји барабар поред оних које су приказали Џими Хендрикс и Џенис Џоплин на том догађању.

Коментаришући ту фестивалску свирку Кропер је изразио запрепашћеност лудистичким рокерским пиром који су  приредили Џими Хендрикс и Пит Таусенд из групе The Who. Хендрикс је, наиме, тада полио бензином и запалио своју гитару, а Таунсенд је извео свој, у то време уобичајени, перформанс. Разбио је гитару о патос.

Стиви Кропер, који је син руралног, сиромашног америчког југа у којем није било електричне струје до почетка 50-их година прошлог века и који је своју прву гитару платио новцем који му је мајка позајмила, није могао да схвати зашто споменути музичари уништавају своје инструменте. Сматрао је да та врста непоштовања музичког оруђа није примерена.

Да се ради о човеку старих начина, како је у једном филмском сценарију написао Волон Грин, потврђује још један занимљив податак из Кроперове биографије. Он је рекао: „Ја не вежбам свирање гитаре, нити сам га икад вежбао. Ја свирам песме. Кад учим нове песме нешто мало провежбам са момцима из бенда. Чини ми се да је једноставност моје свирке тог порекла.“

Ухвати ритам

Стив Кропер је „хумана ритам машина“. Краљ ритам гитаре. Познати амерички песник Чарлс Олсон има стих који каже да онај ко контролише ритам, контролише све („He who controls rhythm/controls“).

Како је у поезији, тако је и у музици. Стив Кропер звани Пуковник је дао ритам соул музици, а касније у каријери – сарађујући са Нилом Јангом, Џоном Леноном, Ериком Клептоном, Џефом Беком и другима – и рок музици.

Кад улази у студио за снимање плоча Пуковник свој его остави испред врата, уђе унутра и постане део групе која свира. Више се ослања на уши него на брзе прсте. Пажљиво слуша песму, проналази пукотине у свирци и вешто их попуњава. Одређује ритам, подржава колеге у студију.

Свирајући са афроамеричким музичарима у пионирским данима соул музике он је тој музици и тој популацији дао више него иједан белопути музичар. Стив Кропер је био командант соул параде. Он је Пуковник, зар не?

***

Стив Кропер у пет песама

Оно што речи не могу може музика. Одабрао сам пет песама које треба да илуструју ово што сам покушао да напишем:

Booker T. & The MG’s: Green Onions

Нумера која се највише приближила савршенству. Ако тражите савршену песму ево је. Зове се „Green Onions“. Ту је све на месту: Hamond M3 органа коју свира Букер Т. Џонс, Телекастер гитара је у рукама Стива Кропера. Њих двојица наизменично солирају док их у 12-тактном блуз ритму прате Ал Џексон на бубњевима и Луис Стајнберг на басу.

Стив Кропер је најбоље објаснио савршенство ове песме. Рекао је: „То је као кад ставиш праву количину шећера у кафу. Ни мало, ни много. Него баш колико треба.“ Све је ту на месту.

Песма је бесмртна. Изашла је 1962. године. И данас се користи за шпице, звучне подлоге, као филмска музика. Време јој ништа не може. Увек је млада, свежа и полетна.

Wilson Pickett: In The Midnight Hour

Џери Векслер, легендарни њујоршки музички продуцент, довео је свог штићеника Вилсона Пикета у Мемфис. Тражили су добру песму. Пут их је одвео у студио компаније „Stax“.

Стив Кропер је узео један Пикетов текст и мало га модификовао. Обогатио га је гитарским фигурама које су настале, како је објаснио у свом познатом демистификаторском стилу, тако што је једноставно пратио тачке на врату гитаре. Тако је настала нумера која је била и остала фантастичан хит. Уз њу смо плесали некад, плешемо још увек.

Otis Redding: (Sittin’ On) The Dock Of The Bay

Кропер је коаутор ове песме са Отисом Редингом. Она је снимљена један дан пре трагичне Редингове погибије у авионској несрећи 10. децембра 1967. године.

Отис није наступао од фестивала у Монтереју који је био у јуну 1967. године. У међувремену је имао хируршку интервенција на гласним жицама. Песма „(Sittin’ On) The Dock Of The Bay“ представљала је његов повратак музици. Сви су били одушевљени како Отис добро звучи после операције.

„Видимо се у понедељак да завршимо ствар“, рекао Кропер Отису на крају сешна. Нажалост, Отис Рединг није доживео тај понедељак.

Песма је постала No. 1 хит. Може слободно да се каже да никад, ни пре ни после, није снимљена таква нумера. Има неку фину опуштену, летњу, морску атмосферу. Отис Рединг никада није чуо финалну верзију. Стиви Кропер је на крају песму, кад почне онај незаборавни звиждући део, убацио звуке морских таласа. То је песми дало неку ванземаљску, онострану димензију.

„(Sittin’ On) The Dock Of The Bay“ је најбоља песма у чијем настајању је учествовао Стив Кропер. И не само то. То је најбоља песма у читавом каталогу дискографске куће „Stax Records“, а вероватно и соул музике уопште.

Big Star: Femme Fatale

Big Star, најутицајнији рок група после Битлса како се говорило, на свом трећем албуму „Sister Lovers/Third“ одсвирали су „Femme Fatale“, познату песму Лу Рида из његових Velvet Underground дана. На том снимку Стив Кропер свира гитару.

Познати рок публициста Роберт Гордон је о овој плочи написао: „Албум ’Third’ је камен-међаш рокенрола. Алекс Чилтон, као и многи блуз-артисти, гледа у амбис сопственог немира, пише хронику умируће љубави, рони у таму алкохола и дроге... Песме на овом албуму се доимају као бескрајне површине црнила са минијатурним рупама кроз које продире светлост.“

На молбу Џима Дикинсона и Џона Фраја, Стиви Кропер је одсвирао гитару у Ридовој нумери и на тај начин направио још неколико отвора кроз које је светлост могла да уђе у мрачан Чилтонов музички свет.

The Blues Brothers: B Movie Boxacar Blues

Стив Кропер је био члан пратећег бенда у филму Џона Лендиса „Blues Brothers“. Наша публика га вероватно најбоље познаје из тог филма. Ту је одсвирао неколико опасних ствари, као на пример „Peter Gunn Theme“. Ипак tour de force је његова свирка у песми Делберта Меклинтона „B Movie Boxacar Blues“.

Стив Кропер је крупан човек, има велике шаке. То му омогућава да гитарске жице „уврће“ снажније и више него други. Кажу да је, док је он свирао соло, Џек Николсон устао са свог седишта у публици, скинуо црне наочаре и узвикнуо: „Wow!“

Интересантно је споменути да је Делберт Меклинтон чест сарадник Стива Кропера. На албуму „Playin’ My Thang“ Кропер изводи његову песму „Sandy Beaches“. На албуму „Dedicated“, који је Кропер посветио свом омиљеном гитаристи Лоумену Полингу из састава 5 Royals, Меклинтон пева нумеру „Right Around The Corner“.