Мрачни случајеви крађе невеста: Цура из Глоговика у Карајукића Бунарима и друге приче

„Шта има ново, друже? Како си? Јеси ли се оженио?“, упитах недавно познаника кога дуго нисам видео, а он ми рече да ће се ускоро женити.

„Јеси ли заказао свадбу?“

„Нисам. Нећу да просим па не знам датум. Украшћу цуру кад буде згодно“, рече ми он.

Јасно, он неће буквално украсти цуру, али је с њом договорио да она побегне без знања родитеља.

Кроз историју, до данашњих дана, било је много украдених девојака, а у новопазарском крају задржала се та реч: украо младу. Древна реч, древни обичај.

Обичај да се украде млада описан је у античко доба, али сеже у праисторију. Многа племена Латинске Америке, која су до почетка двадесетог века живела у неолиту, имала су праксу да отимају једни другима жене и доводе их у своје насеобине и венчавају за младиће своје крви. Ово се нарочито односи на народе настањене око реке Ориноко.

Чест мотив у уметности је отмица Сабињанки коју нам приближавају Плутарх и Тит Ливије. Када је 753. пре нове ере утемељио Рим, Ромул је пружио уточиште бегунцима како би град имао што више становника, али није било довољно жена. Ромул је преговарао са Сабињанима који су одбили да дају кћери дошљацима, па је он одлучио да их узме на превару. Позвао је на светковину околна племена, наравно и Сабињане, и на договорени знак Римљани су скочили и отели девојке, а Сабињани су побегли.

Ромул је потом уљудно поступао са девојкама обећавши да ће бити поштоване од мужева. Касније, краљ Сабињана Тит Тације на превару уђе у Рим и распламса се борба између Сабињана и Римљана, али Сабињанке су се бациле између две војске молећи очеве и браћу да се не боре против њихових мужева које су већ заволеле. И склопљен је мир.

„Кроз историју су многи народи одводили жене као ратни плен, а многи су и желели да помешају крв са женама из далеких или покорених народа. Отмица девојке некада се одвијала са логиком да се брак маскира и, како се веровало, смањи утицај урока“, каже за ОКО проф. др Љиљана Пешикан Љуштановић.

Данас нема толико истински украдених девојака; „крађа девојке“ данас је углавном договор да се избегну церемоније и сакрије брак од њене или његове родбине. Разлог за то може бити у различитом социјалном статусу младожење и младе или верска и национална разлика.

Али има и другачијих, мрачнијих прича.

У Бихору, заробљена злобом

Младић се удварао девојци, она му је грубу реч рекла, одбила га, а он је запретио: „Видећеш ти ко сам ја“.

Неко време иза тога, породица тог младића испроси исту ту девојку и одведу је у Бихор, у Црну Гору. Уплакана, девојка се жалила оцу, али он је „знао“ да су то фини људи, имућни. Невеста је одведена и прве ноћи брачне слагала је да има месечницу како не би спавала са младожењом. Он је уважио њен аргумент.

Сутрадан, нека од жена из комшилука, док су прале суђе на чесми, задиркивала је младу како није спавала, а млада се поверила да је слагала. Реч је ходалица. Одмах је то стигло у уши свекрви и младожењи који је претукао невесту толико да месецима није могла ништа јести осим на сламку пити млеко. Тако претучена, лежала је месецима и боловала као заробљеница у кући.

Када је дошло време да посети свог болесног оца, породица је запретила невести да мора слагати за своје тешко здравствено стање. Морала је рећи оцу како је пала са тавана кад се пела да узме суво месо. Кренули су на пут, јахали коње, а невесту су привезали за коња, јер, пребијена, није имала снаге да седи. Али, у путу... судбина... олуја, киша... морали су у некој кући да затраже конак.

Невеста је под свећом била у соби са женама, а њен свекар и муж спавали су са мушкарцима у другој соби. Једна стара је осетила тугу у пребијеној невести, запиткивала ју је о стању и – невеста је све признала – како је претучена, како се удала за некога кога не воли и како само чека да се опорави и да се попне на шљиву и обеси.

Стара је сву ноћ неговала невесту, али се досетила:

„Чекај, ти си писмена, син ми је у војсци, можеш ли ми прочитати писмо?“

„Могу.“

Тада је из писма испала фотографија лепог младића.

„Свиђа ли ти се мој син?“

„Свиђа.“

„Да ли би га сачекала?“

„Да, само да се избавим од ових“.

„Јеси ли девојка?“

„Јесам. Те прве ноћи сам слагала да имам месечницу и зато сутрадан појела батине, а после, пребијена, нисам била кадра ничему.“

„Кад дођеш оцу, кад дођеш у род, ти реци истину, опорави се, и сачекај који месец док мој син изађе из војске. Ја ћу од њега тражити да тебе узме. Ти си добра жена. Тако, сад ћути, ја ћу те овим договором украсти од тих насилника, украшћу те за мога сина.“

Тако рекле, тако се разумеле.

Невеста је болесном оцу и браћи рекла истину и недељама се опорављала, чекајући да се појави младић чија је мајка договорила ову крађу са сретним исходом...

За неколико месеци, тек изашао из војске, дојахао је младић на коњу. Она га је препозна са оне фотографије из писма, обрадовала се и рекла: „Ти си моја судбина“.

Тако се и зове приповетка Шефке Беговић Личина, чију смо грађу користили за овај описани случај. Шефка је у многим књигама описала радости и туге овдашњих жена и многим анонимним цурама и невестама подигла споменике, да се памти оно што је њих дробило и морило, што им је снагу клесало...

Цура из Глоговика у Карајукића Бунарима

Дела људи личе на људе саме. На Пештерској висоравни, педесетих година XX века, чобанин из села Карајукића Бунари, те најхладније насеобине у Европи, удварао се цури из Глоговика. Згодан момак, лепа цура – договорили се да се нађу дана тог и тог, поред неке дивље јабуке, и да је момак одведе кући.

Пошли из Карајукића Бунара младожења и његови братственици да украду младу, украли је, довели; наступило и весеље, али ноћу, у кући, цура се бунила – није момак у ђердеку (ложници) онај који се удварао цури него неки други, знатно слабијег изгледа, другачији...

Пронела се чудна прича низ Пештерску висораван, како таква згодна цура за таквог да пође – и стигне сумња у кућу младе, али њени се после убеђивања помире са судбином. Породица младожење се лажно заклињала да је цуру украо баш онај који се цури данима удварао. Невеста је ту и остарила, родила троје деце и остала при своме – преварена од породице у коју се удала.

Они су, касније ће се испоставити, послали згодног брата да уговори брак са цуром, а другог подметнули, другачијег.

Тај брат који је глумио младожењу отишао је да живи у Сарајево и у родној кући се о њему ни причало није. Он је, да не би брат остао неожењен, пристао да одглуми младожењу и заувек отишао у Сарајево, почео нови живот. Жена је живела, рађала и умрла као заробљеник те подлости.

Кад би је неко питао за девера, она је знала да је то онај који ју је премамио да се уда. Дакле, удала се за онога који је својом лепотом зло нанео и оставио је да тугује и децу рађа ономе кога не воли.

Једном је, већ стара, својима рекла: када умрем, сахраните ме у родном селу да нисам тамо са њима у грoбљу. Али та жеља њена није испуњена. Као и увек кад је да се жртви испуни жеља, народ скочи и убеђује: нека је, кад је све било нека буде и ово. Народ, тај страшни судија који све релативизује и све решава тако што затвори уста ономе ко је оштећен.

Смрт у сватовима

Одсели из тутинске општине пре пола века имућан и тврд човек и купи земљу код Рожаја у селу Негуши. Израстоше му две лепе кћери, а кад су дошли просци из Рожаја да просе једну, отац није одобрио брак. Али... девојци се свидео младић и негде су се, највероватније на вашару, срели и договорили да се узму.

Украо је Рожајац девојку и возио према Рожајама, а до њеног оца и његових синова дошла је вест да му је кћер украдена и поред његовe речи. Он и синови, наоружани, упрекрат оду у Рожаје и сачекају сватове. Кад су сватови извели цуру пред кућу, неко од њених је погоди пушчаним зрном и она падне мртва преко прага.

У народу је остала мистерија да ли је пуцао неки од браће или баш отац. Многи претпостављају да отац није пуцао него је кривицу узео на себе и одлежао голему робију.

То се десило почетком седамдесетих у Рожајама, а још једна крађа невесте завршила се тако што је од пушке ближњег пала крв ближњега... 

У селу Ораше, у Тутину, поведе брат брата и још неколико рођака да украду девојку. Али – опет али – он им није рекао коју девојку жели да отме. Када је брат у кући видео цуру у коју је и сам био заљубљен, није могао да сакрије срџбу, потегне пушку и убије рођеног брата... Један у гроб, други на робију, а девојка се, нељубљена, својој кући врати. А изрека гласи: коме мука, и мука и брука. 

Ухваћен мир

Неки домаћин, већ у поодмаклим годинама, из митског села Паљева код Тутина, увређен што су му унуку отели, као глава куће одбијао је сваки покушај да се контактира са зетом и његовом родбином. Више од две године није прихватио мир. Неколико пута је вратио делегацију помиритеља, али једанпут досети се један лукав човек и излазећи из куће искова стихове:

Не слуша женско ни цара,
а не тебе стара.

Старину то насмеја па пружу руку и пристаде на мир.

Паљевци су нарочито били поносни кад су цуре у питању. Волели су да украду, а нису дали да им младу украду. Један Паљевац је осамдесетих година XX века чак заробио момка који је дошао да му украде сестру, држао га као таоца, а другога је јурио и дохватио га за јакну. Остала је шала да је Паљевац заробио једног и по просца – човека и јакну.

Смрт у Дугој Пољани

Мало је оних који се нису помирили са зетом који је украо девојку и са девојком самом, али било је и таквих. Десило се пре Другог светског рата да се девојка из богате куће из Сјенице уда у Дугу Пољану. Побегла, што би се рекло.

Када је њен брат чуо да му је сестра украдена, није желео да се помири са тим. Зет је годинама слао биране људе да би се успоставила веза две породице. Ништа у девојчиној кући нису прихватили.

Седам година након удаје, жена је у Дугој Пољани угледала брата и препознала га... Гледајући га с леђа, препозала га је док јаше коња. Позвала га је по имену, али он се није окренуо баш зато што је разабрао да га сестра зове. Годинама тужна, а сада и потпуно остављена без наде да ће икад прекорачити у свој род и утолити жељу за братом и мајком, она се у исти мах обесила.