Витомил Зупан, еротоман, боксер, морнар и партизан, робијаш и бестселер писац: Довиђења у следећем рату

У лето 1948, након Резолуције Информбироа, совјетске јединице налазе се на границама Југославије. У бројним оружаним инцидентима на источним границама земље – од 1. јула 1948. до 1. септембра 1949. године регистровано их је 219, да би их у следеће три године било избројано преко 5.000 – гину војници и граничари. Aли не само они. Приликом покушаја бега у Румунију са генералима Владом Дапчевићем и Бранком Петричевићем, 12. августа 1948. убијен је генерал-пуковник Арсо Јовановић, први начелник Генералштаба Југословенске армије. Како се у том тренутку чинило, од новог рата Југославију нису делили дани већ минути. Стаљин захтева безусловни одлазак Јосипа Броза Тита са власти, што Титу, наравно, не пада на памет.

У тој данас незамисливој пометњи словеначки партијски функционер Ладо Козак жртва је крајње неслане шале. Или пренка, да се изразимо модерније. Касно увече 29. августа 1948. он телефоном добија информацију да је швајцарски радио управо јавио да је Тито поднео оставку. Да све буде још горе побринуо се пословични господин случај. У гостима код Ладе Козака те вечери налазио се Јосип Видмар, председник Президијума НР Словеније. Истог тренутка узбуњено је комплетно словеначко партијско руководство. Након демантија који је стигао из Београда случај преузима ОЗНА са наређењем из централе да „пренкери“ одмах морају бити пронађени и кажњени.

Непуна два дана потом ухапшена су три мушкарца, на челу са Витомилом Зупаном. Суђење је било ништа мање експресно. Већ почетком 1949. Зупан је осуђен на 18 година робије, захваљујући којој ће добрим делом постати бестселер писац и класик модерне словеначке књижевности.

Детињство, дечаштво, младост

Витомил Зупан је рођен у Љубљани 18. јануара 1914. године. Оца неће упамтити. Иван Зупан, Витомилов отац, поручник у аустроугарској војсци, одмах по избијању Првог светског рата упућен је у Босну, касније одлази на Источни фронт, где гине у Бесарабији 1916. године.

Недуго након мужевљеве смрти, Витомилова мајка Иванка, учитељица у основној школи, преудаје се за Адолфа Робиду, професора немачког језика, полиглоту, преводиоца и позоришног критичара. Очух препознаје Витомилов таленат и подучава га језицима. Зупан је касније говорио да га је очух учио немачком, енглеском, француском, италијанском, руском, старогрчком, чак и основама кинеског језика.

Подстрек је била и једна од највећих библиотека у граду. Робида је био пасионирани библиофил који је сакупио неколико хиљада књига на десетинама различитих језика, које се данас чувају у Словеначкој академији наука и уметности. Зупанов очух је веома близак са словеначком интелектуалном и културном елитом, а остало је упамћено да је чест гост у породичној кући био Иван Цанкар.

Ипак, књиге и живот у породици просветних радника Зупану нису довољни. Иако током школовања показује велики литерарни таленат, чини се да му је привлачнији свет улице. Приче и песме скрива од другова плашећи се да ће га посматрати као слабића. Управо због тога се посвећује спорту. Планинари, скија, плива, чак и остварује леп успех у боксу. Али ни то не вреди.

Са осамнаест година постаје убица. Желећи да се докаже пред друштвом, 9. маја 1932. Зупан долази у госте код своје пријатељице Ванде Хорват, где је и његов добар пријатељ Федор Сенекович, са револвером. Иако су га пријатељи упозоравали да то не ради, Зупан отпочиње смртоносни руски рулет, говорећи да у прве три коморе у бубњу револвера нема метака. Пиштољ је прво уперио у себе и опалио. Све је било у реду. Следећи на реду је био Зупанов пријатељ Федор Сенекович. Зупан нишани у њега и повлачи обарач. Друга комора у бубњу револвера ипак није била празна. Федор је на месту остао мртав.

Иако је судски вештак за оружје тврдио да су меци намерно постављени тако да изазову Федореву смрт, суд је ипак прихватио Зупанову одбрану да је у питању несрећан случај. Осуђен је на тридесет дана затвора и три године условно због немарног држања оружја, али и на избацивање из свих југословенских школа на годину дана. Овај случај ударна је тема словеначких новина, а тадашњи лист Јутро пише о Зупановој садистичкој природи, крајње непристојном понашању током суђења, али и одсуству емпатије према пријатељу кога је убио. Љубљаном су колале приче да је Зупанова мајка преко својих веза успела да издејствује овако благу пресуду.

Морнар, молер, инструктор скијања и партизан 

Након одслужених тридесет дана затвора Зупан бежи из Љубљане. Како описује у мемоарској књизи Апокалипса свакодневице, прво стиже до хрватског градића Сушак и укрцава се на један брод као слепи путник. Након неколико дана посада га проналази, али га задржава на броду и даје му посао ложача котлова. Било је довољно само неколико седмица да напредује и да постане мали од палубе. Након вишемесечног путовања Медитераном и Блиским истоком, искрцава се у Марсеју. Лучки град му пружа прво урањање у потпуну сексуалну слободу, а издржава се као молер и постављач громобрана.

Ипак, враћа се у земљу, највероватније због мајчиног притиска. У Љубљану стиже у јуну 1933. Министарство просвете Краљевине Југославије допушта му да заврши гимназију, а на мајчино инсистирање уписује студије грађевине на Универзитету у Љубљани.

Ни овог пута школовање не иде лако, Зупану су опет много драже авантуре. Постаје активни члан Словеначког спортског савеза и професионални боксер, а затим и инструктор скијања. Скоро годину дана је провео у Сарајеву радећи као инструктор скијања за туристе на Јахорини. Путује по Европи, највише по Француској. Живи крајње боемски, често мењајући сексуалне партнерке, неки говоре – и партнере.

Уз то, опсежно изучава психолошку литературу тражећи узрок свом неконвенционалном понашању, највише израженом у садомазохизму. Како сам сведочи у мемоарима, убилачку природу никада није успео да у потпуности укроти. Током једног боксерског меча пред Други светски рат у Француској, готово је усмртио супарника афричког порекла и само захваљујући присебности судије и публике избегнуто је да још једном неког убије. Уз све то, стиже и да положи све испите на Грађевинском факултету, али не и да дипломира. Долази нови рат.

Одмах након напада сила Осовине на Југославију у априлу 1941. пријављује се као добровољац у југословенску војску. У борбама није учествовао, а његов одред је брзо распуштен. Остаје у Љубљани, где крајем године ступа у контакт са илегалцима Ослободилачког фронта Словеније на чијем челу се налази Комунистичка партија. У том тренутку, Љубљану под строгом окупационом управом држе Италијани. Као партијски илегалац у граду проводи неколико месеци.

У лето 1942. ухапшен је у једној од италијанских рација и спроведен у концентрациони логор Гонарс у италијанској Фрулији у близини Удина, намењен највећим делом за антифашистичке словеначке побуњенике и интелектуалце. Током постојања овог логора хиљаде људи у њему су бестијално мучене, а неколико стотина је уморено глађу и тортурама.

Зупан у логору проводи више од годину дана, све до италијанске капитулације. Након вести о капитулацији у септембру 1943. италијански стражари су напустили логор, а заточеници су постали слободни људи. Зупан одлази у партизане, на слободну територију у градић Чрномељ. Добија задужење у Радију „Освободилна фронта“ и у партизанском позоришту. Пише позоришне комаде, као и скечеве за радио-програм.

Свој боравак у партизанима није гледао као на сасвим светлу ствар. Револуцију је посматрао само као „легализован облик злочина“ којим човек даје некакво морално оправдање убилачким инстинктима. Није био одушевљен ни словеначким партизанством, а тек не словеначком историјом жалећи се да „Словенци никада нису имали ниједног правог ниткова, а историја се ствара само од злочинца“. Зупан изгледа није био упознат са ликом и делом Одила Глобочника.

До краја живота остао је изузетно критичан према комунизму. Колико су ово били стварно Зупанови ставови а колико покушаји да се скандализује југословенска јавност, остало је питање до данас.

Угледни писац и државни непријатељ 

Све до краја рата Зупан ће остати на слободној територији запослен на Радију „Освободилна фронта“. Непуна четири дана пред коначни пораз нациста, 5. маја 1945, Аленка Тепина, партизанка и спикерка на Радију „Освободилна фронта“ извршила је самоубиство. Како савременици говоре, била је заљубљена у Зупана. По једнима, он је једно време провео у вези са Аленком, али ју је одбацио због друге жене.

Након завршеног рата Зупан постаје уредник на Радио Љубљани, а статус учесника у народноослободилачкој борби отвара му сва врата постреволуционарног света. Његови комади написани за време рата постављају се на бројне сцене, а врхунац је Прешернова награда коју добија 1947. за драму Рођење у олуји. Објављује и две књиге кратке прозе са ратном тематиком. Словеначка критика га сматра за најперспективнијег словеначког писца млађе генерације.

Ступа у брак са Николајом Доленц, са којом ће добити два сина, Дима и Мартела. Ипак, ни брак ни књижевни успех га нису смирили. Замериће се ОЗНИ кафанским причама да ради као њихов доушник. Да ли је то заиста била истина, остаје предмет спекулација. Својим крајње неконвенционалним понашањем, пре свега исмевањем тадашњих високорангираних политичара, али и зверским опијањима која су пратили бројни скандали, све више изазива незадовољство словеначке власти.

Врхунац долази након резолуције Информбироа. Крајње опасна шала у лето 1948. доводи до хапшења дружине пијанаца на чијем челу је био Зупан. Спроведен је у затвор, где ће провести наредних неколико месеци током истражног поступка.

Суђење и робија

Крајем фебруара 1949. оптужен је за низ кривичних дела. Прва оптужница га је теретила за прекршаје јавног морала. Зупан је оптужен за „неуобичајене сексуалне праксе“ и ширење порнографске литературе, али и за покушаје убиства и силовања и одговорност за самоубиство Аленке Тепин. По сведочењу на суду једног колеге са радија, Зупан је изазвао Аленкину смрт вишемесечном психичком тортуром која је резултирала трагедијом. Други део оптужнице садржи Зупанове преступе према новој власти. Оптужен је за исмевање народноослободилачке борбе, цртање карикатура тадашњег руководства и писање сатиричних песама на њихов рачун. Трећи део оптужнице односио се на претње унутрашњој и спољној безбедности државе ширењем поверљивих наредби и непроверених вести.

Суд је прихватио све тачке оптужнице сем једне (у питању је био наводни Зупанов покушај убиства пријатеља у алкохолисаном стању) и осудио га на десет година робије, иако су докази били готово непостојећи, а добар део оптужнице није ни могао бити прихваћен јер „морални“ преступи за које је оптужен нису постојали у кривичном законику. Зупан се на пресуду жалио, као и тужилаштво. Врховни суд НР Словеније је у апелационом поступку био још немилосрднији. Зупану је у априлу 1949. казна повећана на 18 година робије, и то највише због непоштовања суда током поступка.

Након пресуде пребачен је на издржавање казне у мариборски затвор. Ту ће провести наредне две године. Од 1950. казну издржава у затвору у Новом Месту.

Затворско искуство Зупан ће доцније описати у роману Левитан, са освртом на свет елементарних људских порива, животних и сексуалних, који не нестају ни на робији. Овај роман, поред осталог, доноси једну од првих експлицитних представа геј сексуалности у јужнословенским књижевностима.

Стравични услови на робији трајно ће нарушити Зупаново здравље. Како је делио ћелију са оболелима од туберкулозе, врло брзо се инфицирао овом болешћу. На то ће се надовезати дијабетес који је добио у затвору. Почетком 1951, на самој граници смрти, пребачен је у болницу. Како су лекари сматрали да му нема спаса, враћен је у затвор да тамо умре. 

Тек на ургенцију Зупанове мајке, која је ступила у контакт са словеначким партијским руководством, одобрено је да га у затвору лечи чувени пулмолог Јосип Отахал, Зупанов пријатељ из младости. Операција плућа изведена је у војној болници, да би одмах после ње Зупана на носилима вратили у ћелију. 

Живот после робије 

Зупан је са робије због нарушеног здравља пуштен у новембру 1954. Одлази прво у Тузлу, где ће провести пола године на болничком лечењу и рехабилитацији. Након опоравка враћа се у Љубљану. Како не успева да пронађе било какав посао у културним институцијама, одлучује да заврши предратне студије грађевине мислећи да ће у овој бранши лакше пронаћи посао.

Објављивање под правим именом му је забрањено, па ће у новинама приче и песме потписивати под псеудонимима Рис, Ван Клас и Лангус. Издржава се делом као физички радник, а током шездесетих година активно се укључује у рад Боксерског друштва Словеније. 

Тек почетком шездесетих отварају му се врата културних институција. Написао је преко 50 филмских сценарија, позоришних и радио драма, од којих је реализовано њих десетак.

Највећи успех је доживео филм Довиђења у следећем рату, који је по Зупановом роману Менует за гитару 1980. режирао Живојин Павловић. Прича о бившем словеначком партизану и немачком војнику који се сећају својих ратних дана маестрална је приповест о ратном хаосу и улози интелектуалаца у лудилу тоталитаризма.

Зупан седамдесете и почетак осамдесетих година проводи као слободан писац. Иако је у читавој Југославији доживео велику књижевну славу (у овој деценији је добио две престижне Жупанчичеве награде), и даље се његова дела у критици не прихватају тако лако.

Ни однос политичке елите се не разликује. Остало је упамћено да су политичари бојкотовали доделу Прешернове награде коју је други пут добио 1984, овог пута за животно дело.

Излазак Левитана из штампе 1982. је због крајње натуралистичког описа затворског живота и сексуалности више пута одлаган, да би овај роман одмах по објављивању изазвао крајњу скандализованост југословенске штампе.

Ипак, истине ради, мора се рећи да Зупан током седамдесетих и осамдесетих највећим делом неометано објављује књиге, и то у тиражима незамисливим за данашње услове. Само је Левитан у српском преводу изашао у тиражу од неколико десетина хиљада примерака. Тако је Зупан под старе дане постао бестселер писац.

Како Зупанови савременици говоре, ову толерантност југословенске власти треба приписати општој клими политичког и културног отопљавања, али и добрим делом томе што га власт није посматрала као опасног политичког противника већ више као безазленог егзибиционисту и психички нестабилног човека.

Зупан је био изузетно плодан писац. Поред 50 филмских сценарија и драма, написао је и више од 15 романа и збирки прича, неколико есејистичких и песничких књига. Након смрти објављено је неколико његових књига које су остале у рукопису. 

Сахрана у партизанској униформи и уз трубе 

Све до смрти 1987. Зупан наставља да живи неконформистички, али ипак за нијансу прихватљивије за околину него након робије. Уместо убилачким насртајима и јавним скандалима, сада људе шокира писањем. Намерно је у својим делима потенцирао огољену сексуалност сједињену са нескривеним садомазохизмом, али и нападе на средину у којој живи. Прелазио је свесно све границе „доброг укуса“ колико зарад изазивања шока, ништа мање и због испитивања граница слобода.

Преплићући доживљено и намерну провокацију, али и померајући лимите малограђанског поимања живота, Зупан је остао јединствени пример у словеначкој и југословенској уметности. Не и мање важно, његов живот и дело инспирисали су појаву нових уметничких покрета и група у Словенији које су промениле југословенску културу. Поменућемо само Панкрте и Лајбах. Као највећи узор борбе за индивидуалну слободу, пред крај живота постао је икона панк и новоталасног покрета.

Витомил Зупан је умро 14. маја 1987. На опште изненађење словеначке јавности, у својој опоруци оставио је упутство да буде сахрањен уз пратњу трубача који су извели песму из филма Аламо. И још битније: да буде сахрањен у партизанској униформи.

У последњем интервјуу за Младину, неколико месеци пред смрт, забранио је да му се након смрти подижу споменици као и да се по његовом имену називају улице, паркови или школе. Жеља му је испуњена.

Иако је данас у Србији Витомил Зупан скоро потпуно заборављен, а његова дела се већ деценијама не штампају, изузев Левитана који је пре коју годину обновљен у издању београдског „Ред Бокса“, он остаје један од писаца великог и вредног опуса који тек чека нове генерације да га открију.

***