Доба невиности: Лаура Антонели, жена коју је некада сањао цео Нови Београд štampaj

„Неки живот, или тренутак, може да буде незабораван и иако га сви људи забораве.“

Ово је написао Валтер Бенјамин, много, много пре него што ће се у Пули (Италија у то време), а неких годину дана после његове смрти, родити она којој је, ако мене питате, ова реченица и намењена.

Лаура Антоназ, дете избеглица, па становница Напуља, па гимнастичарка, наставница математике, па глумица, па заборав, а одмах после – незаборав.

Они, старији од 60, мушког рода, а одрасли на Новом Београду, када се још простирао само од Павиљона до Старог аеродрома, знају је, сете је се – одушевљени изненадним повратком давно потиснуте не само меморије, него и оне прве страсти – као Лауре Антонели, анђела који је способан да, када треба, буде курва, што је данас овештала фантазија сваког просечног мушкарца. Тада није била.

Никада превише позната, више шапат међу посвећенима који су је скоро тајно гледали у време када је то на слово „С“ било непристојно и проказано, Лаура Антонели је била сан и основна еротска маштарија све оне мушке деце која је обитавала у том ерективном, тврдом и свега жељном новом насељу. Неки пут помислим како је Нови Београд настао силовањем које је ново доба починило над новим људима, или је било обрнуто, Бог зна. И како је то зајебан аргумент оних који силу, у свим ситуацијама, прижељкују и одобравају. Нови Београд је, наиме, необјашњиво леп. 

Исто важи и за наше, крутим социјалистичким правилима и једноумљем омеђено дечаштво, у којем су нас учили да марширамо, дишемо и мислимо у наређеном  и увек истом ритму свих оних вредности које су се касније претвориле у своје чудовишне супротности. Братство у убиство. Једнакост у отимачину. Самоуправљање у доследну покорност. Комунизам у паганску форму православља.

Опет, нама је тада било лепо. Делили смо се по томе ко навија, исправно, за Партизан, и, сасвим погрешно, за Звезду; ко, као што треба, воли Стонсе, а ко, склон заблудама, балави над Битлсима; ко је ишао у „Марка Орешковића“, а ко у „Шпанца“. За све остало, што нас је поделило деценијама касније, појма нисмо имали.

И сви смо веровали да је Тито бесмртан, да је Алвин Ли најбољи гитариста на свету, и да се жена наших живота зове: Лаура Антонели. 

Мокре ноћи на Новом Београду

Тешко је данас, када је све свима доступно, па и оно елементарно сексуално узбуђење, објаснити ту навалу хормона на само помињање њеног имена.

Зато што је тада голу жену (њен торзо, не више од тога), било могуће видети само у часопису „Чик“, који су наши очеви држали под кључем.

Кришом бленути у женско колено, назрети груди испод мајице, додирнути, као случајно, нечији врат или леђа (за све испод тога следио је шамар и срамота у школи), био је врхунац нашег приближавања том примарном, дивљем, еротском, што нас је после, скроз опијене, гонило кроз живот.

Сцена из Тихог Дона (постоји ли данас млад човек који је ту књигу читао?), у којој Аксиња и Гриша воде љубав у сену, била је узрок толиких мокрих ноћи диљем НБГД и гомиле умрљаних мајица, због којих су нас мајке клеле, називале свињама („Исти си отац. Свиња“), и убеђивале да ћемо добити рахитис, сифилис и оћелавити, што се мени, ово последње, касније с правом и десило. Књижевност зна да извуче свашта из тебе. Па се ти после опери, ако можеш, онако обележен и ћелав.

Но, и поред тог потентног, а артистичког сексуалног утицаја, који је у нашу од жудње подивљалу машту пристизао са Истока, прави sex, или боље рећи комерцијални sex, упаковани, брендирани, sex као роба, онај какав је данас толико свеприсутан и толико продат да већ одбија, стигао је до нас са Запада. Некако у оно исто време када и прве плоче, фармерице и пластичне гондоле, основни сувенир које су мајке доносиле са организованих тура у Трст, са Понте Роса.

Није било стана, поштеног, на НБГД, а да на миљеу раширеном на врху телевизора није стајала та мала, црна, китњаста и пластична гондола, а изнад ње, на зиду, Титова слика. И једно и друго као доказ и правоверности и социјалног статуса, оног који је дозвољавао малом човеку и путовање. На Запад. И брзи повратак са истог.

На НБГД није било гастарбајтера. То „занимање“ је било, по нашем убеђењу, резервисано искључиво за сеље из унутрашњости. Ми смо били класа. Нова. 

Раднички универзитет Нови Београд

И да све буде још чудније, западне лудорије, па и sex, тај резултат капиталистичке настраности и доколице (другови и другарице се нису кембечили, званично), стигле су до нас правим социјалистичким, самоуправним путем. Преко Радничког универзитета Нови Београд.

Смештен између Студентског града, Фонтане, Тошиног бунара и Павиљона, овај соцреалистички изум, у сасвим неугледној згради, подразумевао је Омладинску задругу, просторије Соц савеза и Синдиката, библиотеку и омању културњачку салу, за приредбе и оне политички коректне представе, због којих је, својевремено, Булгаков неуспешно покушао да спали своје рукописе. Не вреди, не горе, закључио је велики писац. Социјализам је остао записан. На периферији. У предграђима. 

И ту је све почело. Када је сала Радничког универзитета, рационализације ради, претворена у биоњу. Са Западним репертоаром. И то каквим. Врући песак Иво Џиме; Добар, Лош, Зао; Ђанго пуца први; Баци колт и купи ковчег; У змајевом гнезду; Велики газда; Ратници; M.A.S.H...

И знам да звучи невероватно, али, ево, тврд вам стојим да су, редом: Иствуд, Брус Ли, Серђо Леоне, Сем Пекимпо, Чак Норис, Траволта, Бад Спенсер и Теренс Хил и многи други, све познати типови, а наши, били са „Новака“, што је код домородаца одомаћен израз за НБГД. Рођени су тамо, тамо и заборављени. Попут правог, поштеног новобеоградског света. Потрошног, док не постане незабораван.

Баш као и Лаура Антонели. За коју ми је рекао Мићко, који је све у животу знао много пре свих осталих. И коју сам први пут видео, за цео живот, у неком филму чијег се имена не сећам. 

У 16, 18 и 20h

Али памтим да су оне форе које су власници биоскопа касније увели – да се столице дрмају док трају сцене земљотреса – настале тада, у Радничком, чији су се дугачки редови дрвених столица тресли, заљуљани стотинама тинејџерских руку. Мастурбација је, у та времена, била нешто као радна акција. Сви заједно. Ударнички. Тада сам први пут схватио да зграда може да се задише. И читав град.

Док Лаура Антонели лагано свлачи свилени комбинезон. Навлачи црне чарапе. Откопчава дугме на блузи. Или док јој неки тип, испод стола, повлачи сукњу и ставља руку на бутину. Када лежи, нага, и нехајно помера покривач са груди. Њен осмех је изазивао земљотрес. Поглед, екстазу. Пољубац... не смем даље да причам, ухапсиће ме.

У свему томе Лаура је била вулгарна баш колико и Шолоховљева Аксиња, дакле ништа. Сав набој, еротика, узбуђење, раскошна сексуалност, долазили су из наговештаја, из чулних покрета који су узбуркавали хемију наших незрелих мозгова, и из кратких резова који су у нашим главама, као блицем, на трен, бљештаво осветљавали, заувек, слике груди, чланка, бутине.

Све остало је било машта, уз њен дубоки уздах. Доказ да је наш главни сексуални орган – мозак, и да он најбоље ради када му се дозволи да од фрагмената створи своју, аутономну и сасвим посебну слику.

Лаура као да је то знала. И уредно је започињала оно што смо ми сами довршавали. Допустила нам је да је сањамо. И убеђен сам да у тим сновима, од којих се знојио читав НБГД, није било ничег ван нежности. Са Лауром, наиме, није сањан само sex. Сањана је љубав.

Да све буде још горе, у већини Лауриних филмова прича је подразумевала постојање неког јуноше који би уз њу откривао своју сексуалност и остваривао своје мокре снове, док је нама цурила вода из широм отворених уста. Не морам да вам причам и да смо сви били убеђени да личимо на њега, чак смо се пар пута око те теме и озбиљно потукли. А због самог секса то нико не ради. Због љубави – да, можеш за њу све, па и да убијеш и себе и друге, и да не будеш крив. Ствари срца су за људски род увек биле важније од ствари онога што мушкарцима тако безвезно виси између ногу. Бар док будале не почну тиме да неопрезно машу, рушећи све око себе. И земље и градове. 

Доба невиности 

Но, вратимо се нашој теми. После Лауре Антонели, и Силвије Кристл (Емануеле), која је још била наговештај, настало је оно што мора да настане. Машта, ослобођена, увек тражи више. И заврши у хиперпродукцији слика, што је јасан пут у настраност.

Хенри Милер је то лепо објаснио. Да су у Паризу после Великог рата тек пристигли млади писци живели смишљајући еротске приче за богаташе. И да су потом, после извесног времена, били суочени са понављањем. И фабуле и поза. Па су кренули да измишљају све луђе, све настраније приче. Публика, када јој нешто даш, брзо постане незасита.

То се десило и филму. Еротици. И Лаури. Онима који су нас наследили у биоскопима, биоскопима који су наследили Раднички универзитет, било је потребно више. Отвореније, луђе, перверзније, жешће.

Sex је, временом, постао насиље. Насиље је постало sex. Порнографија је, попут неке религије, изашла из илегале, из тајне и њоме условљене чистоте, и завладала прљавим светом. 

И без икакве жеље да умањим значај порнографије, све позитивно у њој (а било је и тога), или да огадим Џену Џејмисон (ни случајно, без обзира на то што је и она превазиђена и заборављена), основна разлика између тих првих лајт еротских филмова и овога свепорнографског данас, јесте то – садашње одсуство сваке невиности.

Оне којој је потребна тајност, мистерија, наговештај, јер из њих невиност и настаје. Они је дозвољавају, дају је као могућност. Као што је нама било дозвољено да и после свих дахтањем испуњених сати будемо то – невини. У сваком смислу те речи.

Данас, наговештаја нема. Порнографска вулгарност га у својој транспарентности и свеприсутности не препознаје и не дозвољава. Или, и када га има, он је баналан, плитак, баш као мој омиљени новински наслов (прочитам га бар пет пута месечно, у разној штампи), а који гласи: „Севнула брадавица“.

Када то видим, и укрстим с насловима о вулгарним покољима широм планете, чини ми се да је свет у озбиљном сукобу са оним што га је и створило. Са маштом, са причом.

Некако смо га, тај наш свет, превише испричали. Оголели, све оно што је требало да остане скривено. Што би данашња деца рекла – спојловали. Испричали крај филма онима који тек треба да га гледају.

Машта, у свом одбрамбеном механизму, на то је реаговала смишљањем све луђих и настранијих заплета. Порнографије и насиља, порнографског насиља, нема још само на пијаци, међу парадајзом и паприком, луком и ротквицама. Све остало су заузели.

И слика Лауре Антонели је избледела. Она сама је умрла  2015. године, пошто је претходно, у новом добу, величанствено пропала, претворивши се у од алкохола и кокаина оронулу старицу. 

Или није. Када укуцаш њено име на Гуглу, ипак се појави. Права Лаура. Она чије су груди отхраниле, наговештајем, маштом, невиношћу, читаве генерације. Она у коју се заљубио Белмондо, лично.

Зато, када је видим, чак и на компјутеру, све изађе из заборава, у незаборав. То неко време, дечачко, оно које, као у једној Ларкиновој песми, још подразумева одсуство речи „мушкарац“ и све грехе које та „ознака“ и зрело доба доносе, хтели ми то, или не. „Never such innocence again“, каже исти песник, и свако ко је с Новог Београда мудро  климне главом. 

Руси на НБГД

То је данас та, права Лаура. Омогућава ми да причам, поново, оно време у којем су неки други Руси, вероватно и Украјинци, а совјетски граждијани свакако, долазили на НБГД, одседали у хотелу „Путник“, и свако вече радили исто: шетали, ћутке, попут илегалаца, око излога робне куће „Центротекстил“, баш негде пошто она, у осам, престане да ради.

Чист андерграунд, покрет стидљивог отпора. Као да су се плашили не само да ће неко да их види, пријави, него и да би их, да дођу раније, неки ђаво натерао да уђу унутра и купе нешто страшно, западњачко, декадентно, што је, вероватно, био неопростив грех. За Гулаг, директно. Овако су се осећали сигурније. Гледаш, пуниш бедом испражњене очи, машташ, али, слава Богу, ето, шта ћеш, не ради.

Да ли је неки млађани, потуљени Путин био међу њима, по задатку, могу само да претпоставим, пошто не знам, али знам да су после, у десет увече, били у Радничком. Сви ђутуре. Приватна и незванична службена руска лица. И гледали филмове, сазнајући, запањени и озарени, оно што смо ми већ открили. Да је дах тог нечег чудног, новог, опојног, макар тада, стизао са мрског запада.

У хотел су се враћали без гласа, мудро и опрезно, али са осмесима довољно широким да нам је све било јасно. Не долазе Руси, без обзира што смо гледали и тај филм (Руси долазе). Долази Лаура. Код њих.

 И када се сетим, падне ми на памет како би добро било прочитати у руским архивима неку од прашњавих службених забелешки које су – правила службе то увек налажу – сасвим сигурно прављене после тих реакционарних екскурзија у Београд. Вероватно има „Центротекстила“, западне робе, али убеђен сам да се Лаура у њима не помиње.

Превише света је она била, и за нас, а мора бити и за њих. И то је најважније што иде уз њено име, а ћутало се. Да није била само наш први еротски сан. Него много више од тога.

Била је наша прва слобода. Коју смо заборавили, док није постала незаборав.