Како је др Џелебџић ојадио Пазарце и друге приче: Смеј се кад год можеш

Од све духовне хране која се једе у провинцији, разводи су као предјело, најукуснија главна јела су убиства и преваре, свађе дођу као салата, а када богат осиромаши – то је десерт. Народ, који вековима мора да налаже десет месеци у години, поред брига како да се огреје и како да се прехрани стигне да прича причу и њом се развесели. Прича остане као средство да се преживи, као нада и залог за гладне године и хладне зиме. То је знао Милисав Савић кад је, у роману Хлеб и страх, рекао: „Још има наде, још се прича прича.“

*

Памти се да је овако у Рожају било:

Био некакав Менсур који је био веома богат и свима би на свадбу као дар понео златну петолирку – тада су га сви звали Менсур-ага. Кад је остао без злата, носио би скромне поклоне и тад му се избрисало оно ага, био је само Менсур. А кад је осиромашио толико да му је остала само једна мршава крава Баља, прозвали су га: Менсур Баљин.

*

У сјеничким Барама, некакав домаћин распоређује укућане шта да раде.

„Ти Рале, да ћераш у воденицу, да мељеш. Ти Маре, скокни у планину, да видиш је ли ливада похарана, а ви, ђецо, добро чувајте стоку од вука.“

„А ти, тата, шта ћеш?“

„Ја да се кршим на ту славу код кумова.“

*

На Пештери, нека баба, удовица, често се љутила на сина, иако ју је лепо пазио.

Дошао некакав гост у кућу и пита момка: „Како ти је мајка? Како њено здравље?“

„Ама добро је, здрава је, али се често љути.“

„Ама јеси ли ти њу питао, да ли би се удала?“

„Како да се уда? Нема ниједног зуба у глави. Стара је.“

Баба није била далеко, чула разговор, па ће викнути споља: „Имам три зуба.“ 

*

На Црнишу, одакле су митски Паљевци скакали у маглу мислећи да је вуна, појавио се неког пролећа старац који је дошао да проси две сестре, такође старице.

Старац је рекао: „Tражим жену, па која год хоће за мене.“

Оне постиђене, а довитљиве, да би га што лакше одбиле, кажу старцу: „Погледај, просац, погледај ову кобилу пред нашом кућом. Ако се попнеш, бирај од нас коју хоћеш.“

Кобила неоседлана, млада и љута, никад узјахана, баци старца на леђа чим је покушао да узјаше.

Лежи старац, запомаже. Увија се од болова.

Две сестре су га неговале пар сати, стављале му хладне облоге. Једва је се вратио кући. Није ни требало да му кажу како није за женидбу.

*

Неки свекар остарио, жена му већ умрла, а он остао са сином, али на милост и немилост младе снахе.

И он, једанпут, у збиљи, рече укућанима: када умре, да му обуку ново црногорско одело са одликовањима.

Да би проверио хоће ли снаха и син испунити његов аманет, направи се старац да је умро. Снаха стаде убеђивати мужа како је штета онакво одело да трули у гробу, те обуку старцу тренерку и ставе га у сандук.

Окупља се народ око „мртваца“, а снаха почела лажно да тугује и нариче.

„Куд нам оде, мили тата?“

А свекар из сандука: „На олимпијаду!“

*

Кад смо већ код сандука, да се присетимо како је у Новој Вароши откопан један мртвац.

Седам дана после сахране, удовица позива комшије и тражи да откопају мужа само још једном да га види.

„Сањам га сваке ноћи, позива ме. Само још једном лице да му видим. Испуните жељу и њему мртвом и мени живој.“

Откопају гроб, отворе сандук, а удовица из капута извуче коверат и каже:

„Затрпавајте, минула ме жеља. Затрпавајте.“

Касније се сазнало да је у новом оделу било решење којим је баш њој био пресписан стан, иако је покојник имао децу из првог брака.

*

Солунац Витомир Шуљагић (1892–1969) дао је кобили име Јованка, те је имао неприлика. Приведу га удбаши и саслушавају. Кажу, стигла је наредба како кобили мора променити име.

Стари Витомир се досетио: „Нека Тито промени жену, лакше је њему.“

*

Под Јавором неки милиционар питао бабу: „Има ли у селу лопова?“

„Било их је неколико, али су сви отишли у пандуре. Сад је, Богу хвала, село мирно.“

*

Нека цура из околине Нове Вароши удала се у Пријепоље, а родитељи се наљутили што је побегла, није их питала. Тек после годину дана оду са родбином да посете пријатеље. Попију коју чашицу...

„Како је наша одива? Да ли се навикла? Слуша ли?“, пита њен стриц.

„Вредна је, добре нарави“, каже свекар, „али...“

„Шта али? Реци, да ли је за вашу кућу или није.“

„Ама јесте за нашу кућу, али... никако да остане трудна.“

„Шта никако! Код нас је и рађала“, отело се неком млађем рођаку који није контролисао језик.

*

Власнику електричне чобанице лопови су на коцу оставили поруку:

„Ја сам се удала, тражи другу.“ 

*

Шаљивџија који је некад радио у новопазарском предузећу „Украс“ носи шољице низ ходник и сретне два човека који траже економисту. Седам је ујутру, а тих осамдесетих се радило од шест сати.

Упитани се нашали: „Зар ви не знате? Па он је малочас отишао нешто до производње, и пао му је мермер на ноге. Сад су га однели у болницу, не знам да ли је жив остао.“

Другови хитро по леду, а јануар, крену према болници. Тамо у Хитној служби питају за друга.

Медицинска сестра, тек дошла на посао, каже: „Није примљен, а тек сам примила смену“. И изнесе претпоставку: „Ако је тежи случај, вероватно је лекар одлучио да га транспортује одмах у Краљево.“

Два забринута друга хитро за Краљево, а тамо такође није примљен економиста коме желе да дају крв и да му се нађу у тешком тренутку.

У Краљеву, дежурни лекар каже: „Ако је тако тежак случај, вероватно је лекар током транспорта одлучио да иду у Београд, на Прву хируршку...“

Два забринута друга хитро преко леда за Београд, питају у Првој хируршкој, како је пацијент из Новог Пазара коме је мермер пребио ноге...

Али тамо кажу да није примљен.

И изнесу претпоставку: „Ако је преминуо током транспорта, онда је лекар констатовао смрт и вратили су се у Нови Пазар.“

Другови још брже за Нови Пазар да помогну око сахране... Али се досете да са говорнице назову „покојникову“ жену и кажу да ће помоћи све око сахране – само да се врате из Београда.

Жена падне у несвест, а од свега остане сећање на неслану шалу.

Срећом, два добра друга се врате живи и здрави, а оног шаљивџију нису јурили, прошла их љутина кад су сазнали да им је друг жив и здрав.

*

Појави се у Новом Пазару др Џелебџић, нико други него он. Саветник савезног премијера Бранка Микулића, и то саветник за енергетику. Говори руски, дошао да унапреди привреду Новог Пазара, обилази све директоре, и већ се у граду шушка како је др Џелебџић од стране ДБ-а пројекатован да буде нови Тито, само да енергетски увеже све регионе бивше Југославије и да припреми убрзан привредни развој.

Др Џелебџић свим директорима обећава да ће напредовати у партији, обећава развојне пројекте, успут их вара – узима неком сто лопата, неком пар камиона цемента, неком цигле, неком стотине рукавица... Носи са свих стоваришта, ништа не плаћа, све је то за неки далековод од Титове Митровице према Новом Пазару. Када неки инжењер каже како тај далековод већ постоји и није му јасно шта то хоће да ради тај др Џелебџић, ућуткају га директори претпоставком да су потребна два далековода, јер је Микулићев „саветник“ обећао изградњу нових фабрика.

У граду се сви утркују ко ће угостити тако утицајног човека који је изнајмио собу, а већ има и добру девојку с којом шета на корзоу.

Многе мајке куде своје кћери – како нису свесне да је таква прилика дошла у Нови Пазар, те ће нека, ни крива ни дужна, бити нова Јованка.

Др Џелебџић шета цуру, вара директоре, одвлачи негде робу, а Бранко Микулић, који наравно не зна ко се све представља као његов саветник, дође у Нови Пазар, и сви директори се њему похвале како знају др Џелебџића лично. Бранко Микулић врти главом!

А др Џелебџић је баш тих дана морао нешто до Москве „да уговори неке послове“.

Кад се  тако сазна да је „др“ Џелебџић преварант, полиција обилази директоре, али нико од њих неће да пријави „доктора“: „Није мене преварио, није ни мене, није мене...“ Они нису признали да их је насамарио и да им је узимао робу коју је негде препродавао.

На крају је „др“ добио пријаву што је газдарици остао дужан две кирије и успут, бежећи, украо пакет зејтина из њеног ходника.

Кад су га негде довукли на суд, бивша његова газдарица се сажалила... и она му опростила и две кирије и тај зејтин.

А часна девојка „доктора“ Џелебџића после је остала тужна, изиграна, ни крива ни дужна.

Њен стриц, познати полицајац, после је рекао: „Сумњао сам да није доктор наука него неки физикалац који је радио у нашим фирмама по Русији...“

„А што ми ниси рекао, стрико?“

„Надао сам се да нисам у праву, али... за доктора наука имао је много грубе руке, жуљаве.“

И данас се о тим рукама прича.

*

„Смеј се кад год можеш. То је јефтин лек.“ – Лорд Бајрон