Само нек се окреће турбина: Турбофолк у турбосвету

Писац Јон Лука Карађале – румунски Нушић – фолклор дефинише као „доказе људске глупости“. Bingo! Ова радикална мисао ме је ударила као стрела у чело.

Шта је, на пример, турбофолк?

Као човек пола кафански Геџа, а пола читалац Ничеа и Елијадеа – покушавам, на једвите јаде, да некако останем доследан. Али тешко је. С једне стране, оперисан си од укуса и имаш генетски закржљао центар за естетику, а с друге си Kunstkritiker, тумач и активиста на бранику фолклора и традиције.

Рекох себи оно што сам препоручивао и студентима. Изаберите неког крајње антипатичног политичара па набројте врлине његове администрације. Или обрнуто. Корисно је искључити искључивост. У друштвеним наукама нема правих линија, златних пресека, тачних мерења, апсолутне нуле.

Добро, дај да видимо, for sake of the argument, има ли и тај турбофолк и неку добру страну? Могу ли дакле некако да одбраним тај музички правац од самог себе? Од властитог здравог разума? Од дуго тренираног слуха? Од свог истанчаног укуса?

Дођох до блиставог закључка: турбо просто врви од врлина. 

Турбо предности 

Прво и прво – зар није позитивно да имамо какву-такву домаћу сцену? И за економију и за самопоштовање боље је да се популарна култура справља код куће, без обзира на естетску вредност. Са економске стране гледано, корисно је запатити локални музички, модни, филмски или књижевни правац. Ако је цена да га пева Зорица, режира Радош, пише Мирјам, креира Звонко – let it be. Тако је просто исплативије: више новца остане код куће.

А друго, у вези с првим, моји суграђани, као уосталом и други становници глобалног села - имају загарантовано и демократско право на неукус. Не могу сви редом да слушају Вивалдија, носе Арманија и возе Ламборгинија. Статистика каже да је возни парк у Србији стар у просеку 17 година. Па шта? На Куби још иду аутомобили регистровани педесетих.

Крш, генерално говорећи, није ни неморалан, ни илегалан, а ни не гоји.

Треће и треће, зар нису нарицаљке аутентична црногорска традиција? Зар нам кукњава није ендемска појава, као што су то Панчићева оморика и човечја рибица? Нису ли, на крају крајева, баш такве какве су – напредне и назадне – „снајке са Ибарске магистрале“ просто наше? Шта би Рамбо Амадеус хтео? Да изгледају као Твиги? Да певају као Калас? Да танцују као Мадона?

Четврто, шта год нас учили у школи, виолина, труба и хармоника ипак нису аутохтони инструменти нашег фолклора. Ако ћемо право, пре су то фрула и гусле. Ми Словени наводно потичемо из раштимоване централне Азије. Дакле „Амати“ и „Далапе“ су само скупе увозне играчке на којима се наши музиканти ни данас не сналазе баш најбоље.

Пето, није ли турбофолк некакав локални изотоп кемпа? Није ли он свесно скројен тако нагојен, претеран, растројен? Турбо је толико неумерено глуп и неотесан да прави естетичку пируету – макар је забаван, ако већ није паметан и добро скројен.

Шесто, у време када су Срби и Муслимани почели да се меркају преко нишана, да прозивају турске и четничке родитељице – наш најпопуларнији музички жанр пао је под јак утицај севера Африке. Речју, муслиманске музике.

Дакле као да је у Србији у време Првог светског рата постало популарно алпско јодловање. Зар то не говори о нашој големој културној толеранцији, нашој, такорећи империјалној ширини?

Седмо, у уској вези са шестим, у братској Хрватској слушају се српске пост-турбо, хоп, поп и оп звезде. Оне с лакоћом прелећу културне границе које су, рецимо, непробојне за српске романописце. Борис Дежуловић извештава с лица места: 

„Све је испало тек благи прољетни немир према страви хрватских малограђана кад су на Билборду отворили хрватску топ-љествицу. И на њој од двадесет пет пјесама збројили двадесет и двије увозне, а од те двадесет двије чак двадесет из злогласног Региона, махом турбофолк и његове радиоактивне трап мутације. Сазнали смо тако да хрватска омладина и даље слуша Жељка Јоксимовића, Ацу Лукаса и Драгану Мирковић, али да још и више слуша МЦ Стојана и Бресквицу, Девита, Ba$hu и Газду Пају. А најјошивишије да слуша Бубу Корелија, Јалу Брата и Цобyија, босанске и српске хип-хоп рап-трап курац-палац мутанте и апсолутне попкултурне иконе који су на хрватској љествици заузели невјеројатних десет мјеста. И као да тисућљетној уљудби ни то није било доста, на првом мјесту нашла се Сенидах! На врх 'Croatian Songs', схваћате, поред свих српских и босанских цајки и цајака попела се једна – словенска! Такво епско понижење хрватска култура није доживјела још откако је 1998. за Miss младе државе изабрана муслиманка Лејла.“ 

Песме турбо извођача као што је Милица Павловић имају и по 76 милиона прегледа. Значи сви из региона слушали су је у просеку по три пута. Шта ја, који сам частио целу кафану кад сам једном добацио до 50.000 прегледа на Јутјубу, могу њој да спочитам? Једино да скинем капу и признам како је турбо извозни производ. Мало ли је на ову скупоћу?

Истина, моја помирљивост према жанру је теоријска. Она потиче из неке врсте кабинетске анестезије. Чувам се сувишних сазнања. Једноставно ставим чепове у уши, искључим се и све ми је потаман, као Воји Коштуници кад је ономад ходочастио на Цецин концерт. Што рече народни песник Маус Маки:

Дал' сам добро схватила?
Извини, нисам те пратила. 

Турбо мане 

Ево, признајем да никад нисам преслушао неки турбо албум или посетио турбо концерт – речју, уронио грлом у јагоде фризираног фолклора. И чим неко интонира пар тактова, чим ме неко са жанром силом конфронтира, чак и кад није пун месец, претварам се у Андерса Брејвика током суђења: почињем да ридам и кунем: Шта сте то урадили од наше славне културе!

Значи само неколико крештавих нота је довољно – сви моји речити аргументи више не вреде ни пишљивог боба. Набројано се одмах одрони и падне у воду. Како чујем турбофолк, моја дуго увежбавана толеранција нестаје. Дакле прво и прво, та је музика просто несношљива. Она има снагу да распрши и најсолидније резоновање, да ућутка и најзагриженијег родољуба.

Можда сам субјективан, можда сам конзервативан, можда сам елитиста, можда сам – боже сачувај – и Другосрбијанац. Али морам узети у обзир непосредно искуство. Пришијте ми коју год етикету хоћете, као Новопазарци ономад на фармерке. Турбофолк ме и даље револтира.

Како нагазим неки турбофолк класик, замислим себе као загриженог доктора Гебелса којем је неко из зезања поменуо реч култура и он се мртав озбиљан машио за пиштољ у нискобуџетној те-ве адаптацији Здравка Шотре.

Ма дођавола, бићу брутално искрен, као миленијалац Михајло Веруовић Војаж кад пева:

Некад деси се да јебем две у дану
једну у Бе-Геу, а другу у Лугану.

Значи прво и прво: мелодије турбофолка ме подсећају на мачке у фебруарској агонији, на сирене за хемијску, биолошку и атомску опасност. Али опасност није ни макрохемијска, ни микробиолошка. Она лежи у чињеници да смо у време администрације Милошевић-Марковић одлучно дигли руке од западне музике.

А заједно с прљавом водом, одлете и беба: не одрекосмо се само западних нота, него ђутуре и онога што зовемо западним вредностима. Значи друго, турбофолк је антизападни феномен. Или можда и ово спада у рубрику врлине?

Треће, на друштеним мрежама се овог фебруара појавио монтажни микс студенткиње Факултета драмских уметности Ане Нинковић сачињен од спотова наше популарне музике. У њима жене речито заговарају насиље над собом. Како, молим? Ево, лично нисам жена, али и код мене је микс изазвао посттрауматски синдром. Асоцирао ме је на свеопште насиље – од ушију надоле. Микс указује на неприродну катастрофу која се појавила крајем осамдесетих, ескалирала деведесетих и изгледа још није умрла – а ка'ће, не знамо.

Значи под три, турбо поезија. Ти текстови нису само доказ људске глупости, како је доцирао Карађале. Нису једино политички некоректни, како је показала креаторка апострофираног микса. Нису искључиво сведочанство о уличарској полуписмености.

Напросто су зли и наопаки.

Четврти аргумент против турба су аранжмани. Данас је жанр постао напуцанији, испегланији, мутирао је: красе га профи костимирани и снимљени спотови. Али аранжмани се и даље скарабуџују на пиштавим регистрима синтија и ритам машина, на којима већина шатро музичара може да одмњауче тиндири-диндири. Али другови, где се дедоше тамбурица и кларинет, питам ја вас? Где потонуше Јаника Балаж, Боки Милошевић, Бата Канда и њихови вешти прсти? Као да је деведесетих неко масовно похапсио музичаре мајчице Србије и послао их на принудни рад у Трећи рајх.

Данашњи музиканти напросто не свирају ни у шта.

Већ је концем осамдесетих било јасно да наш гудачки узор не обитава више у Кремони. Ни у Италији. А ни у Европи. Да наш певачки узор више не препознаје технику у оперским кућама Фиренце и Венеције. Музичари мајчице Србије одвајкада су пазарили хармонике и виолине од Италијана. Школовали смо глас према талијанским узусима, према којима је стомак резонатор, а ноте се генеришу дубоко у грлу.

Крајем осамдесетих на то је стављена тачка.

Дакле пето и најужасније: стил турбо певања. У реду је да се глас не школује; ни Цигани, ни блузери нису ишли у нижу музичку. Али то додатно турбо упумпавање ваздуха! Као да је турбофолк упорно трагао за местом у грлу где женски глас постаје истински одвратан. Као да су дошли дивљи и са сцене отерали питоме. Као да су ачење и пéчēње постали норма, док је свака природност изобичајена. Као да су продуценти постали бабице које на снимањима суфлирају певачицама у студију:

Напни се сестро, напни се.  

Кратка турбоисторија 

И коначно шесто, у вези с петим: турбоперсонал.

Да се разумемо: немам ја ништа против Блиског Истока, где се практикују плиткогрлени, назални певачки украси. Још мање против Кине, где је певачима одвајкада глава била резонатор. А најмање имам против синтисајзера и ритам машина које увозимо махом из Јапана. Блискоисточни фолклор је темпераментан и заразан. Чак је и кинеска опера, у правом амбијенту, у најмању руку интересантно искуство. А Грк Вангелис компоновао је дивну музику на синтисајзерима.

Али тај вероломни персонал са Ибарске, који је преспојио музичке оданости попут неког приученог електричара, који је збрљао нови микс утицаја узимајући од сваког света најгоре, у чијим је рукама синтисајзер постао оружје за масовно истребљење – е он је, јебига, далеко од океј.

У златиборском хотелу Палисад је, у време кад сам био клинац, наступао Цуне и певао фолк. У халама је деведесетих Цеца завијала турбофолк. Како смо стигли од севдаха до треске, од Цунетовог дубогрленог до до турбокрештавог си ако брзо, тако погибељно, с тако мало кајања?

Чарлс Џенкс је овако закуцао почетак постмодерне. „Симболички лом између модерне и постмодерне архитектуре одиграо се, прецизно говорећи, у Сент Луису, у Сједињеним Државама; време: 15:32, 15. јула 1972. Тада је неусељиво стамбено насеље Прут-Иго дигнуто у ваздух.“

По здравој аналогији, симболички лом између фолка и турбофолка, одока говорећи, одиграо се 1991. у Београду, у Југославији, када је Светлана Величковић снимила неупотребљив фолк албум Шано душо. Исти је матична издавачка кућа ПГП РТБ одлучила да бункерише. Певачицин глас, оцењено је, био је превише неотесан за фолклор. И њој и нама требало је нешто јаче, агресивније, грленије, ропачкије.

Факат је да је крајем осамдесетих година XX века приградски плебс понео најтежи терет транзиције, на сав глас наричући над преласком из села у град, из родитељског социјализма у гангстерски капитализам, из сигурности у неизвесност, из мира у рат. Речју, из дечје невиности у искварену зрелост. Све што је остало надареним појединцима и обдареним појединкама јесте да артикулишу то посрнуће.

Тачку ослонца – ону своју здраву, непушачку ногу – раја је заглавила на вратима биртија Ибарске магистрале. Оданде је потекла контракултура. Јер баш ту, на кривудавој, живописној рути кроз долину Ибар воде, запатиле су се снајке које су нас – кукајући махом због љубавних јада – упозоравале на погибељну близину амбиса.

И снајке и мајке звучале су као да умиру на порођају. Певале су – не, нису певале – завијале су. У ствари, нису ни завијале – арлаукале су. Задигнувши сукњице навалиле су преко Ибра уз чувени госпел Девојчица воду гази на напућеним уснама. Како рече један од форумаша: 

„Можда је кључ у масовности понуде. Људи обично купују оно чега има а не оно чега нема. Они који највише кукају на турбофолк су углавном мамина деца који се буде између 12 и 3 поподне и очекују да им се сви клањају. Турбаци, с друге стране, окупирају радио и ТВ станице од раног јутра, нафракају се, утегну сисе и дупета од ране зоре до касно у ноћ. Интересантна је ствар да се сличан образац одвија и на нивоу политике – док радикали табанају, раде по селима и, што је за Србију још битније, приградским паланкама, звездани дечаци & девојчице мисле да је довољно да се појаве на ТВ, извале две-три мудрости, и сви ће пасти на трепавице. Ту грешку је током читаве каријере прво правио Вук, онда Ђинђић.“ 

Дакле кардинални проблем није лежао ни у ласцивним текстовима, ни у оскудној гардероби, ни у лаком моралу, ни у простачкој кореографији, ни у естетској хирургији. Проблем је што је неко све то ђутуре грунуо у медије. Проблем је што смо тада окренули главу од Италије, од Европе, од Запада. Од ренесансе. Од белканта. Од самог укуса. Погледавали смо жудно на супротну страну, на ривалску цивилизацију, ка срцу блиском Истоку, ка братски несврстаној Африци.

Сећам се како се афрички и блискоисточни кадар школовао у Југославији, преузимао нашу експертизу и вредности, наш пркос према суперсилама. Учио је наш језик, поносио се нашим дипломама. Али крајем осамдесетих смо добровољно реградирали: бивши шегрти су нам постали узори.

Уместо из другог у први, драговољно смо се преселили у трећи свет. Експертиза и вредности су прохујале с вихором транзиције. А наше дипломе и језик не цене се више ни код куће, а камоли у иностранству. 

Живот у турбосвету

Турбофолк је рођен у време даровитих људи који су крајем осамдесетих дигли главе и размахали се. Радили су сложно, вредно и организовано оно што најбоље знају. Било је разних врста несугласица и недоследности у администрацији пожаревачке породице Адамс, али око једне ствари постојао је чврст консензус: око уништења.

Постојали су тимови који су се својски потрудили да нам огаде властиту херојску историју турбоисторијом – окупљањем на Газиместану, филмом Бој на Косову или теоријама извесног господина Деретића о нашем древном пореклу.

Тако је неко дао све од себе да нам засере наш лепи фолклор турбофолклором. Постаде тешко разликовати турбомедије, турбоекономију, турбомоду и турбоперсонал јавног живота мајчице Србије.

Штавише, презир према вредностима са севера Италије постао је дубок и темељан. Оданде потичу архитектонска перспектива, дипломатија као наука, савремено банкарство, коперниканска револуција, свестрани генији попут Микеланђела и Леонарда. Коначно, као тачка на и – опера.

Милошевићевска Србија истрајно је култивисала дијаметрално супротне вредности. Што рече народни турбо певач Милан Матејић:

Уз ветар сам увек иш'о
и никога нисам шиш'о
од малена радим тако
ја сам рођен наопако!

Мајчица Србија је гајила с нежном љубављу одсуство сваке перспективе. Презирала је дипломатију, а форсирала курчење. Дијалог је водила искључиво уз помоћ минобацача. У економији остаде запамћена по упадима у банкарски систем, пљачки приватних рачуна грађана и турбоинфлацији. Од иновација – породила је телевизијске видовњаке, равноземљаше и друге облике затуцаности. У медијима – изнедрила је ликове који ништа нису студирали, ништа читали, ништа знали, ничим владали – изузев јавним мњењем.

У наметљивости су, наиме, били шампиони. Коначно, гутајући вишњу на врху те киселкасте торте – заједно с њима запевасмо турбофолк.

Али није само наш фолклор добио турбо етикету. Као да је тада трули Запад сасвим иструлио. Све, а не само музика, морало је изнова бити фризирано, хиперболисано, хипертензирано; ондулирано, појачано, надограђено; напумпано, затегнуто, префарбано; обогаћено озоном, силиконом, стероидима.

Јашући талас духа времена, нису само аутомобили и усисивачи задобили нове титуле као што су ге-те, хипер, ултра, де лукс и екстра. Таквима су се деведесетих представљали и људи. Наравно, позитивно је стремити да будемо бољи, лепши, јачи и паметнији него комшија или што смо били јуче. Али све што је добило тај ласкави префикс турбо, само је било разметљивије, али горе, тупље, приземније, простачкије него некоћ.

Доказ људске глупости, шта друго.

Другим речима, уместо да се ишчупа попут корова, турбофолк је метастазирао. Чини ми се вековима да јавна сфера с турбом нешто има. Кога још занима ко је лепши, паметнији, талентованији? Данашње звезде се постројавају по систему антијунака: ко је дрскији, покваренији, бестиднији.

Е сад, можда је претерано тврдити да су из српског музичког првака којем тепамо турбо протерани осећајност и хуманост како би се прилагодио новој администрацији и новим извођачима. Да је из персонала новоокупљеног и новокомпонованог крајем осамдесетих испарила људскост. Јер ништа није тако постојано као та два појма: преживљавају и у најтупљим песмама, најразбијенијим певаљкама, најнеотесанијој публици, најдеструктивнијим политичарима, најсуровијим условима:

Ипак смо сви осећајни и сви смо људи.