Добре вибрације између Католичке и Српске православне цркве у Бечу: Црква од стотину сводова има новог власника štampaj

Српској православној цркви у Бечу, седишту Епархије која покрива Аустрију, Швајцарску, Италију и Малту, иде добро. Већ годинама расте број верника, што са собом аутоматски доноси питање простора. Колико верника, толико храмова. Али шта кад је та математика поремећена, кад су понуда и потражња духовне бриге у раскораку? Кад је верника више него цркви, као у случају бечке епархије; или мање него цркви, што је случај бечке надбискупије?

Тада обе стране имају три реалне могућности и по једну неприхватљиву. Она страна која се шири може одлучити да гради ново од нуле, купи постојеће, или га добије на поклон. Четврта, обесхрабривање и одвраћање верника од доласка у цркву, није опција већ самоубиство цркве као институције.

Страна која губи активне вернике бира између тога да по тржишној цени прода сакралне објекте биоскопским ланцима, робним кућама или хотелима, да их по (врло) повлашћеној уступи тренутно срећнијим деноминацијама, или их им потпуно поклони за симболичан 1 евро. Четврта могућност, у овом случају терање верника у цркву силом, такође није опција. Пробало се јесте, али давно и неуспешно.

Цркву у Мајдлингу је Надбискупија продала Епархији након преговора овог пролећа и лета за 200.000 евра. Зграда стоји на плацу од две и по хиљаде квадратних метара и има нешто више од 1.000 квадрата на два нивоа. У квадратуру су урачуната и три стана у суседној стамбеној згради.

Храмски простор је оригинално пројектован за 220 људи који седе, плус 400 који стоје, плус део за (музички) хор на месту где су код цркви лонгитудиналне пројекције апсида и олтар. Финансијски, та трансакција спада у средњу варијанту, повлашћену продају, најрационалнију опцију коју Хришћанска црква у целини има за очување заједничке духовне снаге, ако неће да постане сала за банкете.

Реално гледано, повлашћена продаја или поклон су једно исто, поклон. Кад би Епархија почела да гради сакрални објекат те величине од нуле, цена би лако нарасла десет пута. 

Црква Фрање Асишког од Пумпе постаје Храм Богородице Акатистос

Службену примопредају у уторак су обе стране планирале као велики и свечан догађај који симболички учвршћује добре односе међу њима. Екумена, да, али она је процес који тече изнад глава и бечке надбискупије и српске епархије, њега воде или не воде Источна и Западна црква као два велика развојна правца изворног хришћанства. Овде се напротив ради о локалној демонстрацији ЈЕДНОГ хришћанства на примеру и делу.

Са стране СПЦ-а долазе митрополит дабробосански Хризостом (Сарајево), владика браничевски Игнатије (Пожаревац), немачки Григорије (Диселдорф), брегалнички Марко (Штип, Северна Македонија) и наравно сам домаћин, бечки владика Андреј. Са католичке стижу ватикански кардинал и надбискуп Кристоф Шенборн (Christoph Schönborn), његов „вице" у Надбискупији, бискуп Франц Шарл (Franz Scharl) и викарни бискуп за град Беч Дариус Шуцки (Dariusz Schutzki).

Очекују се и верници католичке Жупе Фрање Асишког из Мајдлинга и Парохије Светог Саве из градског центра. Први да се опросте за зградом, други да се на њу навикну. За почетак, сви ће седети у клупама. За почетак, клупе остају. После, ко зна, али претпоставља се да ће притисак традиционалиста унутар заједнице српских верника у Аустрији, која у солидном броју нагиње традиционализму средњевековног типа, ићи ка томе да се клупе уклоне.

Али о поделама касније. Сад се слави и грли, моли у заједничком, заобилази различито. Сад се братими и сестрими под будним оком кардинала, владика и бискупа, са жељом да се барем ту у њиховој средини негује интеграција, док се читава Европа дезинтегрише и ломи. Некад се говорило „мисли глобално, делуј локално". Данас, и на конкретном примеру, мисли се локално, јер они који делују глобално више изгледа уопште не мисле.

Замке и благодети демографије

Крај у коме се налази нова српска црква је смештен у јужном делу Беча, близу градских граница. То је био свесни критеријум српске стране кад се кренуло у потрагу. Епархија у Бечу за сада располаже са три сакрална објекта у парохијама Светог Саве, Богородичиног рођења и Христовог ускрснућа, све три у старом градском ткиву.

Парохија Светог Саве је историјски најважнија, јер је била прва, дуго и једина. Настала је 1860. са плановима за изградњу цркве која и данас постоји. Смештена је централно, у општини Ландштрасе, близу унутрашњег градског прстена, иза хрватске амбасаде, некадашње југословенске, па српске. Сам храм је сакривен иза обичне градске фасаде, али свеједно поседује катедрално значење.

Друга парохија је у Леополдштату, опет близу центра. Црква Ускрснућа је уређена у старој трамвајској ремизи, али први поглед вара, јер оно што споља изгледа као индустријска зграда из раног двадесетог века, унутра се погледу нуди као колористички раскошан простор промишљеног дизајна.  

Трећа је Богородичина парохија у Отакрингу, нешто даље од центра, али опет близу великог градског прстена (Gürtel/Појас). Реч је о бившој католичкој цркви из 1750, коју је Надбискупија поклонила СПЦ-у, заиста поклонила за 1 евро пре дванаест година. Правни део се вукао четири године, уз доста драме, заплета и преокрета, за које нису били одговорни ни Надбискупија, ни Епархија, већ пољски свештеник са терена који се жалио Ватикану. РТС је извештавао о томе.  

Ужи део града је тиме покривен, сад се тражило нешто на његовим ободима. Решење је нађено са црквом у Мајдлингу, унутар великог стамбеног комплекса Ам Шепфверк/Am Schöpfwerk, грађеном у два маха, најпре у педесетима (архитект Франц Шустер), затим у другој половини седамдесетих, по плановима главног архитекте Виктора Хуфнагла. Читав ареал је бруталистички, али се доста труда и креативности уложило да то буде бетон пријатељског лица. Он то данас и јесте, пун зеленила и стаза између зграда, урбани сателит који је постао градић-индивидуалиста за себе. Саобраћајно је такође лако доступан, пошто једна од метро линија (U6) пролази туда, са станицом неких двеста метара од цркве.

Само име насеља је игра речи - „шепфверк", индустријска пумпа за црпљење воде, али у њој као ехо одјекују „Шепфунг" и „Werk" као синоними за божју креацију, за свет који је Бог створио у шест дана да би се седмог одмарао. „Фрањо Асишки од Пумпе" је све истовремено - референца на Стари завет, омаж сиротињском свецу, понос на моћи технике и индустрије, еманципација радничке класе за коју је изворно грађен тај тип насеља, утеха шљакера.

У међувремену, рођених Аустријанаца је све мање на Шепфверку. Порастао је проценат свих других, између осталог и становништва српског порекла. Ту где је некад живело 5.000 католика, остала је само њих петина. Недовољно да би Надбискупија плаћала рачуне за струју и грејање.

С друге стране, Епархија СПЦ-а за Аустрију то може, што је посредан доказ њене виталности, чак и прави подвиг кад се погледа шира ситуација у Европи овог тренутка. Пре свега са вером. Али и са грејањем. Атеизам у принципу слабо греје, кад се на њега надовежу и санкције на руски гас, онда никако. 

Црква зелено-златне сецесије под плавим капама

Црква која од уторка мења власника, вероватно ће добити име Богородице Акатистос/Химничке Богородице (Ἀκάθιστος = химна која се слуша у стојећем положају). Вероватно, али не сигурно, јер се владика Андреј још није одлучио.

Зграда је подигнута кад и читаво насеље, пројектовао је и исти архитект, Виктор Хуфнагл с тимом. Посвећена је 25. априла 1981, пре 41 године и још мало.

За неприпремљеног посетиоца, она је изненађење, јер очекује модернистичку бетонску грађевину, а суочава се са постмодерном архитектуром која варира централну византијску перспективу и степенасту пирамидалну структуру, све обучено у топли верникулар црвене опеке споља и неосецесијску мајолику унутра.

Скелетна конструкција од армираног бетона носи зграду, бетон је дакле ту, као у Храму Светог Саве у Београду. Тектонски је осигурава осам квадратних носећих панданта на угловима, извана лако уочљивих. Овде је бетон сакривен и камуфлиран у сендвичу између оплате од цигле напољу и керамике на унутрашњим зидовима завршеним пријатно хладним глатким гипсом, због чега унутрашњњост изгледа као да је рељефирана низом зелено-златних пиластара (керамика: Франц Алтенбург).

Терен пада од запада где се налази необично пропорционисани улазни „Westwerk" са кампанилом троструке функције - звоник, „хаустор"/степениште и сат кула. Храм је на том горњем нивоу. Да се не зна ко је архитекта, по стилу којим је изведена унутрашњост прво би се помислило на Ота Вагнера, Јозефа Хофмана или Олбрихта, јер грацилна бечка сецесија/југендстил из 1900. плус минус, проговара из сваког детаља.

Према истоку се терен спушта, и у том паду се сместио доњи простор, по квадратури исти као и храм изнад (сваки 340 квадрата). Ту доле су просторија за окупљање, кухиња и други пратећи модули. Пад терена - с малог трга на западу, ка великој зеленој ливади на истоку - омогућио је низ инвентивних дизајнерских решења. Од горње угаоне апсиде се извана спушта обрнута стаклена пирамида, чији тупи врх маркира улаз у заједничке парохијалне просторије. Оба спрата су као шарке везани за кампанил из ког се горе улази у мали вестибул.

Лево од вестибула је капелица, и она у нео-сецесији, десно сакристија, а између њих „левак", угласт као и све масе ове цркве, којим се верници усмеравају ка главном сакралном простору иза орнаменталне маске од кованог гвожђа.   

Већ речено, црква је изведена као варијација на централну византијску перспективу, с тим што је то овде маса квадратних и четвртастих модула распоређених тако да се њени габарити уписују у имагинарну кружницу. Четири различите висине су степенасто распоређене одоздо према горе, свака са ранохришћанском хијерархијом светла, сјаја и сунца по учењу Псеудо-Дионисија Ареопагите: 1. Најнижи део, опход уз сва четири зида, истовремено је најтамнији; 2. Подигнути ниво изнад тлоцрта правилног грчког крста, светлији; 3. Пресек сакралних маса изнад олтарског стола (менса, амбо код католика) у средини, са провалом светла из четири угаоне куполе, и 4. Четвртаста купола са латерном из које снопови сунца падају директно на олтар.

Кроз каскадне нивое таванице провлаче се венци плавих купола као орнаментални мотив. У православној цркви ће оне, све или неке, бити место за иконе.   

Свуда симетрија и модуларност, које чулно манифестују ред, пропороцију и хармонију. Све у свему читљива, у детаље семантизована црква. Извана, у форми степенасте пирамиде крије се мотив Нојеве барке. Књига постања Старог завета даје њене димензије и степенасту структуру, неки апокрифни списи на то додају опис пирамиде. Паоло Учело, сликар ране фирентинске ренесансе је у фрескама Нојиног циклуса представљао Нојеву барку као пирамиду.

СПЦ у корачници кроз Беч

Нова црква - стара четири деценије, али нова у власништву СПЦ-а - биће филијала Парохије Светог Саве и у њој ће литургију служити четири њена свештеника. Нови неће бити запошљавани, барем не за сада, каже старешина Храма Светог Саве Филип Милуновић. Све што је речено о платежној способности Епархије аустријско-швајцарске не значи да се новац расипа, напротив, влада врло домаћински дух. Нема службених аутомобила, осим једног старог Рено-Мегана. Путује се возовима, уз повластице које следују сваком честом кориснику европске железничке мреже. Сам владика путује до Милана „за јабуку и јаје". Кад затреба нешто репрезентативније за високе госте, „има богатих Срба који Епархији позајмљују аутомобиле", цитира Милуновић владику Андреја.

Са дизајнер-црквом Виктора Хуфнагла (1922-2007) СПЦ се „опрала" за стилски грех када је 2010. одбила поклон Надбискупије, Цркву Марије од Победе. Њу је 1870. подигао бечки архитект Фридрих Шмит, у неоготичком стилу на тлоцрту византијске централне перспективе/грчког крста. То ју је теоретски чинило идеалним избором за једну православну цркву, али су трошкови реновирања и тектонике некога преплашили - кога, о томе се у Епархији нико не сећа. Било је тако давно!

У наставку приче, Набискупија је ту Шмитову цркву 2015. поклонила Коптима, који је реновирају део по део, без журбе, како долазе до средстава, и у међувремено у њој нормално држе литургије.

Уместо Шмитове цркве, СПЦ је тада прихватила садашњу Богородичину цркву у Отакрингу, објекат који је стилски тешко волети, осим ако ниси пољски поп, или православни епископ коме је најважнија функционалност великог отвореног салског простора.  

Са будућом Богородицом Акатистос, у бечку Епархију се није доселила само нова функционалност, већ и лепота. Некоме је важно како изгледа простор у коме се пред Богом мирно стоји на небеској литургији.              

Кад Бог добије подстанаре

У Швајцарској и Немачкој се бискупије, махом протестантске, ређе католичке, пре одлучују за профанизацију сакралних објеката него на повлашћене продаје или поклоне сестринским црквама. Један од, мени најболнијих примера, је Елизабетина црква у Базелу, која задње три деценије служи као театар, што и није тако спорно, јер су мисе/литургије такође нека врста театра, али се успут  изнајмљује за банкете, свадбе, (пијане) прославе, модне ревије и сајмове. У главном црквеном простору су инсталирани WC-и, истина не у олтару, али из њега видљиви, а у јужни портал се за стално уселио бар.

Мање цркве по Енглеској се претварају у приватне куће, што има шарма, уз то и буди извесна морална очекивања, ничим утемељена осим културно-генетским страхопоштовањем према освећеним просторима, да људи који реновирају такве објекте, живе у њима и спавају испод крстастих сводова аутоматски постају бољи људи, без обзира да ли су то били пре у неком брут-стану.   

Али мимо свих опција које хришћанским деноминацијама стоје на располагању у секуларним временима, најбоље је кад цркве као зграде остану цркве, а не нешто друго, вишенаменско и  издељено, где се од Бога очекује да убире најамнине и трпи гласне подстанаре.

Католичка црква у Аустрији, посебно бечка надбискупија, бира други пут. Кардиналу Шенборну је важно да сакрални објекти остану у изворној намени, без обзира у којој деноминацији, да се задрже унутар велике хришћанске породице, јер на тај начин нико (мирољубив) нема осећај губитка. Осим Србима и Коптима, објекти су до сада поклањани/повољно уступани Источној сиријској и Румунској православној цркви.

Како ће СПЦ поступати даље са новом црквом? Опрезно, каже старешина Храма Светог Саве Филип Милуновић. Зграда је под заштитом Завода за споменике, тако да радикалних захвата у супстанцу нема, нити их нови власници желе. Иконостас, иконе и умерено фрескирање се подразумевају, али општа атмосфера неосецесијске цркве ће се поштовати. Поштоваће се и људски фактор. Сви католички верници, који сада прелазе у суседну жупу Алтмансдорф, као Марија Вилдам, моћи ће да доживотно користе капелицу у вестибулу. У Храму ће се држати православна литургија, пет корака даље у капелици ће Марија Вилдам и други жупљани поодмаклог доба молити круницу.

Православни и католици под истим кровом. И још нешто - за разлику од примопредаје Богородичине цркве, коју су четири године пратили конфликти, ова се одвија у потпуном сагласју, после преговора од само неколико месеци.      

Православни и католици под истим кровом неосецесијског храма. Иронија, али ретког доброћудног типа - унутра сецесија, кад оно, заједништво!