ТВ серија „Наследници“ и крај илузије о етичном капитализму: Морално слепило у границама закона štampaj

Оно што нам ТВ серија „Наследници” предочава је крај илузије о етичном капитализму. Њене теме су исте оне које су се појавиле на почецима комерцијалног друштва и о којима су расправљали Бернард Мандевил и Адам Смит. Питање је било следеће: може ли се неконтролисано препуштање ономе што конвенционално називамо пороцима, као што су страст за моћи и богатством, помирити с постојањем друштва заснованог на етичким принципима? Може ли друштво које стицање богатства уздиже на пиједестал и представља га као најпожељнији социјални атрибут, а богаташе сматра узорима – бити етично?

Овде је важно направити разлику између етичног друштва и друштва у коме се стицање богатства одвија у оквиру законских правила. Према Хајеку, говор о „праведном“ профиту нема смисла (нити етика уопште треба да буде укључена у расуђивање о томе како се профити на тржишту стичу); битно је само да ли се поштују правила игре. Међутим, то не значи да је стицање профита уз поштовање правила игре довољно да друштво учини моралним. 

Адам Смит је, критикујући оно што у књизи „Визије неједнакости – Од Француске револуције до краја Хладног рата“ називам „реално постојећим капитализмом“, односно начин стицања богатства поробљавањем људи, пљачком, монополом или сировом политиком, он је и даље – у позадини — држао отвореном могућност да комерцијално друштво може бити и етично. Да би било етично, оно мора мора да ограничи моћ и уопште могућност њене употребе. Моћ се појављује као политички посредована способност да се наметну своје преференције или као могућност да се другима, за надокнаду, нареди да раде оно што желимо. Употреба моћи за ову сврху може се свести на минимум ако постоји пуна конкуренција тако да актери не могу да утичу на цене и услове под којима продају своју робу. Ово искључује монополе, олигополе и економску моћ изведену из политичке. Али поред тржишта, важно је минимизирати коришћење моћи и унутар компанија. Компаније су, посебно оне велике, хијерархијски устројене. Када су хијерархијски устројене, онда моћ оних на нижим нивоима постаје мала, док се моћ оних на врху пропорционално увећава.

„Капиталистички идеал“ Адама Смита који би комбиновао ефикасност и заступништво могао би да се оствари у малим компанијама, оним у породичном власништву или с мало запослених, што би омогућило да запослени имају право гласа и смањило би моћ власника капитала, те омогућило надметање под једнаким условима са стотинама сличних компанија. Тада би дошло до дисперзије моћи и свачија би била контролом сличне моћи осталих актера на тржишту. Такво друштво никада не би дозволило да „господари“ постану довољно моћни да диктирају политичке одлуке, чиме би се успоставила и политичка равноправност. 

Проблем је у томе што је данашњи капитализам све само не такав мали „етични капитализам“. Наш свет је, напротив, свет великих корпорација, монопола, жестоке конкуренције између корпорација као и унутар њих, где радници немају право да доносе било какве одлуке нити да утичу на процес производње, па су тако од њега отуђени. То је свет екстремне комерцијализације и хијерархијских односа. Хијерархијски односи унутар компанија и хијерархијске разлике у моћи између компанија омогућавају најбогатијима да преузму политичку улогу која друштво чини плутократијом.

Вредност серије „Наследници“ је у томе што нам јасно приказује управо такав свет, а њени аутори нису начинили грешку да у њу уведу неке крајње неморалне ликове који би кршили закон. Снага сценарија управо је у томе што сви ликови раде у границама закона, а да при томе нису ни етични ни саосећајни. Сви следе само свој лични интерес, показујући огромну количину самољубља и одсуство било каквих моралних обзира. Једино настоје да остану у оквиру закона или, можда тачније, да се не открије да су закон прекршили, све је дозвољено.

Сви живе у моралној сивој зони. Морално сивило је толико свепрожимајуће да је међу ликовима серије немогуће разликовати оне који испољавају мрачније нијансе моралне покварености од оних који би могли показати и неке светлије нијансе. Такво њихово понашање није ограничено на професионални, већ прожима и породични живот. У „Наследницима“ је то очигледно од самог почетка када се постави питање ко ће од деце наследити оца, па се тако највећи део радње и одвија унутар породице. Родитељи и деца се понашају једни према другима на исти начин као што се понашају према свима осталима: својим запосленима, снабдевачима или инвеститорима. Комерцијализација и аморално понашање део су породичног живота до те мере да више нема разлике између породичног круга и остатка света. Свепрожимајуће морално сивило влада односима између ликова и њиховим професионалним и приватним животом.

Ово одсуство разлике у понашању у ове две сфере (приватној и професионалној) изненадило би Адама Смита. Његова два велика дела „Теорија моралних осећања“ и „Богатство народа“ написана су тако да се односе на две различите сфере нашег постојања. „Теорија моралних осећања“ бави се нашим односима унутар породице и с пријатељима, онима који су нам релативно блиски и чине оно што се може назвати „органском заједницом“. „Богатство народа“, с друге стране, требало би да се односи на наше односе унутар Великог друштва, односно са свима осталима. Али у „Наследницима“ ове две области више нису одвојене, већ су делови истог комерцијализованог света; иста аморална правила важе било да говоримо о породици и пријатељима или о људима које смо срели једном у животу. Главни ликови су у том смислу изузетно егалитарни у свом опхођењу према људима. Једнако је вероватно да ћете се свидети Шив, Рому и Кендалу ако сте им најближи рођак, или ако су вас срели први пут у животу. Сивило обавија све.

Некомпатибилност потпуно комерцијализованог са етичним друштвом је проблем за оне који, упркос доказима, верују да капитализам може бити успешан и истовремено етичан, и који себе обмањују измишљањем „акционарског капитализма“, „одговорног пословања“, „етично произведене кафе или текстила“ и сличног. „Наследници“ их лишавају сваког таквог уверења и то крајње немилосрдно. Сличност понашања које посматрамо на екрану и оног у стварном животу, и морална празнина ликова у серији уздрмавају ово наивно гледиште.

Како би се очувала та фантазија истовремено и успешног и етичног капитализма, у врло површној критици серије у Њујорк тајмсу занемарују се сва овде поменута питања и акценат се ставља на један сасвим успутни мотив – да је компанија око чијег се власништва потомци боре медијска компанија која манипулише људима пристрасним извештавањем. Ово, међутим, нема никакве везе с главним током приче, која говори о етици и капитализму. Потпуно иста ситуација би била и да је компанија продавала струју попут „Енрона“, била укључена у „упаковане“ хипотеке као стотине компанија током колапса 2008, прала новац попут банке „Кредит Свис“, малтретирала раднике као „Амазон“ или користила свој монополску моћ попут „Мајкрософта“.

Дакле, чиме год да се бавила компанија Логана Роја и његове деце у серији, то није имало никакве везе с главном поруком „Наследника“. А главна порука је раскринкавање тезе да напредно комодификовано друштво, чији успех зависи од „онеспособњавања“ конвенционалних моралних норми, може бити етично. Или да би се могло учинити етичним ако бисмо били вољни да подесимо пар ствари. „Наследници“ кажу: не можете имати обоје.