Како се пре 45 лета један деветогодишњак заразио кошарком: Прича о финалу у Манили 1978, „петрофовом“ пијанину и обручу тетковог коша štampaj

Књигу „Изгубљени клавири Сибира“ Софи Робертс „Сандеј тајмс“ је прогласио за најбоље остварење 2020. године. Ова британска новинарка је половином друге деценије XXI века путовала тајгом не би ли писала о сибирском тигру, али је након сусрета са траговима што их је у снегу био оставио анонимни потомак Великог Вана, „манџурског шумског кнеза“ из романа Николаја Бајкова, решила да крене у потрагу за клавирима који чаме у пространствима по којима је, давно пре ње, лутао Корто Малтежанин.

За разлику од Пратовог морнара кога је и у сибирској епизоди пратила сенка особите меланхолије, Робертсонова је у пртљагу теглила уобичајени репертоар предрасуда који скоро сваки западњак понесе на путовање с оне стране руског прозора. 

„Дошла сам на Урал не бих ли пронашла последњи царев клавир“, каже Софи Робертс у поглављу посвећеном трагичној судбини царске породице у грађанском рату који је избио након Октобарске револуције. „Уместо тога, ето ме како покушавам да размрсим бизарни чвор односа једне нације према својој прошлости.“

На ову констатацију, њен водич Александар каже како је од детињства осећао терет истине. „Историјска истина није утврђена и то мора да се уради.“

У касно врело лето 2023, у ових неколико редова из још једне западањачке књиге о вечито леденој Русији лако би се дало извући мноштво нити од којих би се ласно могла исплести актуелна прича. Али уместо геополитичко-културолошких нити, ја, ево, посежем за клавирском жицом која нас неће одвести у Сибир, већ прво у Сарајево 1978. године, а потом у Манилу, где је те јесени Југославија по други пут постала првак света у кошарци. 

Од потрошачког кредита...

Чак и повремени посетиоци нашег портала добро знају шта о економским приликама у СФРЈ током последње деценије Титовог живота мисле дежурни мислиоци, тако да ћемо прескочити разматрање самоуправљачко-несврстаних слика и прилика те одмах прећи на кратко осветљавање улоге моје породице у кредитној задужености радних људи и грађана у времену које је претходило првим несташицама бензина и кафе, те увођењу потрошачких картица за куповину шећера, уља и прашка за прање веша.

У будућем олимпијском граду на Миљацки, култно место за подизање потрошачких кредита била је новосаграђена робна кућа „Сарајка“. Ми смо, између осталих ствари, на кредит узели жути гумени чамац са веслима, румунски портабл црно-бели телевизор, руски филмски пројектор и „Петроф“ пијанино са клавирском столицом приде. Не знам где је био произведен онај чамац, али се сећам да је мало фалило да уместо чехословачког „Петрофа“ купимо руску „Чајку“. Ипак, и овако смо исказивали недвосмислену опредељеност за брендове произведене иза Гвоздене завесе. Оваква потрошачка верност кулминирала је куповином вартбурга.

Њиме смо ишли на море, где сам са татом у оном чамцу веслао далеко од разуђене јадранске обале, а са мамом на „Шампиону“ (тако се звао румунски црно-бели портабл), између осталог, гледао директне преносе са Летњих олимпијских игара у Москви 1980. А када бисмо се вратили са мора, на пројектору сам са рајом из комшилука гледао америчке цртаће а онда седао за клавир, да вежбам.

А то уопште нисам волео да радим. Не због тога што нисам волео музику, већ зато што сам спорт волео много више! Тачније: музику сам волео да слушам а спорт да гледам, док сам највише од свега волео да се играм! Ту треба тражити узроке мога негативног односа према вежбању клавира. А повод је била кошарка!

... до кошаркашких продужетака

Све су породице која су имале улогу у светској револуцији исте, али их разликује однос према праћењу спортских догађаја. Замислите да је неко дошао на идеју да састави лексикон породичних прича о навијању!

Мој деда је, на пример, кад би на старом стадиону на Маријин двору сарајевска „Славија“ дала гол, шешир бацао високо у ваздух и онда би тетак, бар тако ми је причао, кретао у потрагу за овим навијачким реквизитом. Мама се, опет, сећала како њен отац није имао живаца да гледа оно финале шездесет и шесте између Партизана и Реала, а да је ујко прве преносе алпског скијања гледао са спремном штоперицом, блокчетом и оловком, јер су званични резултати трка били саопштавани тек сутрадан.

Татине приче су се више тицале настојања његовога оца а мог ђеда да и њега и стрику спречи да и помисле како би, можда, једнога дана могли да се баве фудбалом или стоним тенисом. Зато се мој отац зарекао да ће своме сину, ако га буде имао, свакога месеца куповати по једну фудбалску лопту.

Добро, није било баш свакога месеца, али је то можда и зато што је тата на време схватио да сам много талентованији за гледање него за играње.

И уместо да наставимо да у дворишту или на излету шутирамо неку од тих силних лопти, ми смо седели за кухињским столом и у тишини гледали фудбал. Он би тек понекад прокоментарисао неку судијску одлуку или потез неког играча, али бисмо после утакмице знали дуго да причамо о ономе што смо гледали.

Тада би ми причао о свим оним фудбалерима које никада нисам и нећу видети на делу, али ми се одавно чини да боље „памтим“ како су то играли Шеки, Џаја, Куле Аћимовић, Бора Костић, Тоза Веселиновић и остали играчи које је мој отац ценио, него како су, на пример, играли Пижон и Дуле Савић, која сам гледао а пре неколико година и упознао.

И док сам код оца похађао часове из предмета „Гледање фудбалске утакмице“ и „Црвена звезда“, мама је, иако се никада није бавила спортом, била задужена за увођење у тајне гледања већине осталих спортова и навијање за Југославију. Тако се и десило да у јесен 1978. у најбољој намери начисто угаси моју ионако нејаку клавирску амбицију које не би ни било да наспрам оних татиних лопти није стајала њена жеља да, ако већ није могла она, њено дете има могућност да научи да свира неки инструмент.

И баш као што су се сви наши подигнути кредити у моме сећању слили у онај један, тако се и гледање директних преноса кошаркашких утакмица из Маниле у јесен 1978. стопило у сећање на ту суботу преподне, када је Југославије у финалу играла против СССР-а, а ја нисам отишао на час клавира.

Такав ми је у трећем разреду ниже музичке школе био распоред – један од два часа клавира недељно имао сам суботом. Али када се испоставило да ћемо финале против Руса играти баш у то време, мама је телефонирала наставници Сњежани и час је отказан. И уместо да стрепим од грешке док свирам неку Чернијеву етиду, ја сам се плашио огромног Ткаченка. Боже, колики је био тај брка наспрам ког је Ћосић изгледао као ижвакана чачкалица, а Мока Славнић се није ни видео.

И управо је страх оно што сам осећао све време директног преноса утакмице коју је од другог полувремена преносио Драган Никитовић. Он као да је знао да пред црно-белим екраном у Сарајеву седи један деветогодишњи дебељуца и престрашено трепће пред тим страшним Русима који су – о, колико пута сам већ био чуо ту причу – у Минхену седамдесет и друге дали Американцима кош у последњој секунди и освојили олимпијско злато.

Послушајте како Никита коментарише најдраматичније тренутке меча... осећате ли ту смиреност у његовом гласу из које се помаља уверење да ће на крају победити наши?

Али тог краја није било, јер се ушло у продужетке.

Тог 14. октобра 1978. кошаркаши Југославије су у Манили победили репрезентацију СССР-а са 82 : 81. Репрезентацију је предводио професор Александар Николић а играли су Дражен Далипагић, Драган Кићановић, Ратко Радовановић, Петер Вилфан, Зоран Славнић, Мирза Делибашић, Бранко Скроче, Крешимир Ћосић, Дује Крстуловић, Жељко Јерков, Рајко Жижић и Андро Кнего.

Дражен Далипагић је проглашен за најбољег играча првенства, а у идеалној петорци су се нашли и Крешимир Ћосић и Драган Кићановић.

„Хеј, Словени“ у уском бетонском дворишту

Да сам тог суботњег преподнева, уместо пред телевизијским екраном у нашем стану седео за клавиром у учионици ниже музичке школе, можда бих, макар једном, и наступио на каквом јавном часу. Али мама је мислила да је за моје одрастање навијање за Југославију много важније од свирања скала и соната. И ја јој се и овим путем на томе од свег срца захваљујем.

Јер, уместо да се презнојавам покушавајући да одсвирам неку од Бахових једноставнијих математичких једначина, ја сам стрепео пред оним што ће уследити у продужецима, након што су Руси успели да изједначе пред сам крај регуларног дела.

Али на крају смо ипак победили, и час физичке културе, познавања друштва и историје потом се претворио у час музичког. Наши кошаркаши су добили златне медаље а онда се, уз звуке химне „Хеј, Словени“ под кров дворане у којој је, према извештајима, било преко двадесет и пет хиљада људи, подигнута тробојка са петокраком.

На клавиру сам и пре и после свирао и ту химну, али и химне земаља чији су такмичари освајали злата на, рецимо, атлетским или пливачким европским и светским првенствима. Да ли због тога што смо имали вартбурга тек, сем наше, највише сам волео да свирам химну Демократске републике Немачке.

И то је од свирања клавира било скоро све.

Јер, то суботње преподне и наша победа у Манили над Ткаченком и осталим огромним Русима (мада је, конкретно, бркати горостас Украјинац) за мене су значили само једно: гледање спорта је ипак важније од свирања.

Тако сам са часова клавира бежао све чешће а код куће вежбао све мање. Из дворишта су допирали гласови мојих другара који су, док свирам allegro ma non troppo, играли кошарку, и то на кошу који ми је, одмах по завршетку првенства у Манили, направио тетак.

Радио је у некој „Енергоинвестовој“ фабрици где је од дебеле жице за армирање направио обруч и онда га причврстио за малу белу таблу од танке шперплоче. Поставио ју је на високи, храпави зид у уском бетонском дворишту иза наше зграде и ми смо наредних неколико година ту одиграли безброј важних и на стотине одлучујућих утакмица. Много најразличитијих лопти је прошло кроз тај тетков кош са кога је висила мрежа направљена од џакова у којима се и данас продају кромпир, паприке и купус.

Напослетку сам некако ипак завршио нижу музичку школу, обруч тетковог коша је у једном тренутку пукао, а клавир смо продали. Ипак, нисам хтео да будем код куће када су га заувек износили из наших живота. Ко зна, можда је доспео чак до Сибира где га, слава Богу, Софи Робертс никада неће пронаћи.