Биланс културних револуција на Западу и Истоку од пре више од пола века: Шта је шездесет осма постигла?

Као што претпостављам да и многи старији људи раде, размишљао сам о најважнијим деловима свог живота, не само на личном већ и на друштвеном плану: како су друштвене силе утицале на мене и учиниле да мислим оно што мислим.

За већину из моје генерације и на Западу и Истоку нема сумње да су културне револуције шездесетих година прошлог века представљале кључни догађај. (Морам да искључим Трећи свет из ове генерализације пошто не знам довољно о томе како је западна културна револуција утицала на тамошњу идеологију и обичаје).

У мају и јуну ове године била је 55. годишњица „Маја '68“ – Les evenements de mai. Прошле недеље је била 55. годишњица инвазије Варшавског пакта на Чехословачку, што је довело и до рађања модерног дисидентског покрета у СССР-у, када је осам особа развило постер на Црвеном тргу осуђујући инвазију.

Ова револуција мене је затекла у нижим разредима средње школе. Сви догађаји који се у том узрасту дешавају, чак и када нису револуционарни, утичу на каснији живот. Утолико више ако јесу револуционарни. Имали смо срећу да су догађаји који су на нас утицали били револуционарни најпре у културном смислу. У исто време Кина је пролазила кроз своју Културну револуцију, али је то био сасвим другачији след догађаја, озбиљнији, јаче идеолошки дефинисан и далеко крвавији. Али ништа мање значајна није била културна револуција на Западу.

Шта се њом постигло? Она је смањила социјалну дистанцу између богатих и сиромашних, што је огромно достигнуће; ослободила је секс и побољшала друштвени положај жена што је довело до садашњег прихватања родне равноправности и свих сексуалних преференција међу либералним елитама; осигурала је једнака или слична грађанска права за црначку популацију у Сједињеним Државама; драматично је променила навике у облачењу, поједноставила их и допринела очигледној друштвеној уједначености тиме што је отежала препознавање нечијег друштвеног статуса на основу одевања.

Револуција је била слична на Западу и на комунистичком Истоку, али је произвела веома различите ефекте. На Западу је, политички, смањила класну поларизацију и класни антагонизам. Доживео сам ову револуцију у Белгији, где сам ишао у средњу школу. Када сам стигао тамо, Белгија је несумњиво била класно раслојено друштво у коме само дечаци богатих родитеља могу да излазе са девојкама богатих родитеља. Правила су била јасна. Међутим, револуција их је постепено нагризала: до средине 1970-их то више није било тако. Дошло је до дубоке друштвене промене која је, мислим, опстала.

На Истоку, где су класне разлике биле мање или су биле избрисане политичком револуцијом касних 1940-их, нова Револуција је отворила видике слободе. Они су наговештавали да у близини постоји другачији, много слободнији и разноликији свет и да је он могућ – није Утопија. То је подстрекавало отпор властима и осећај слободе – обе ствари које су биле анатема за комунистичке режиме, који су вредновали конформизам и послушност.

Последице револуције биле су дугорочне, што се добро видело на генерацији која је дошла на власт двадесет година касније. Можда изгледа чудно спојити у истој реченици Била Клинтона и Михаила Горбачова, али они добро илуструју оно што имам на уму. Клинтон је био производ рушења класних баријера у напредовању, док је Горбачов био производ идеја из 1968: социјализма с људским лицем. Веровање у тако нешто утицало је на Горбачова у његовим студентским годинама, као што знамо из мемоара Здењека Млинаржа и из „исповести“ самог Горбачова.

Једна од компликованих карактеристика ове револуције била је то што је била левичарска не само на друштвеним плановима које сам описао већ и зато што је из заборава донела младог Маркса (чији су рани радови, игром случаја, први пут тада и објављени, више од сто година након што их је написао), а с њим и веру у демократски социјализам.

На Истоку, изазов окошталим псеудомарксистичким режимима дошао је с левице. И још боље, од самог оснивача политичког система који су власти тврдиле да представљају – младог Маркса. Није случајност што су скоро све револуционарне вође у Источној Европи потицале из покрета комунистичке омладине: цела група Праксис у Југославији, Лукачеви ученици у Мађарској, у Пољској Јацек Куроњ, Адам Михњик и Лешек Колаковски (дошао с тврде стаљинистичке левице), Ота Шик и Александар Дубчек у Чехословачкој.

Револуција је била слична реформацији: освежила је и поново афирмисала изворна идеолошка уверења, и тако истакла јаз између њих и стварности. Касније ће се ови поменути лидери, заједно са остатком друштва, померити удесно: било у националистичком или класично либералном правцу. Али то је било могуће само отуд што су они, као прва опозиција дотадашњем режиму, дошли с левице, па је њихова позиција стога идеолошки била оправданија него да је дошла с дискредитоване деснице. Поента је да су 1968. источноевропски режими били добро опремљени да се носе са изазовима са деснице; али су били лоше опремљени да се носе са изазовима с левице, с наизглед аполитичним изазовом дуге косе, гласне музике и широких звонцара.

На Западу, међутим, након разбијања неких од друштвених баријера и успостављања привидне једнакости, револуција се завршила, и то по много чему попут револуција из 1848. године. У другом случају је проглашена званична политичка једнакост; у случају револуција 1968. проглашена је званична друштвена једнакост. Али у оба случаја економски јаз је постао већи. Штавише, економски јаз после 1968. године сматрао се оправданијим него пре, када су револуционари тврдили да је он последица неправедних класних разлика. Сада, како се револуција одвијала, јаз је одражавао разлике у способностима и уложеном труду – укратко, у заслугама. Ту на сцену ступају две иконе револуционарне генерације које праве заокрет ка неолиберализму: Бил Клинтон и Тони Блер. Левица је била та која је валидирала традиционалне позиције деснице и учинила да се она чини здраворазумском и тиме чвршће укорењеном.

Левичарски напад на режиме на Западу убрзо се претворио у потврђивање позиција деснице, сада чак појачан јер је био лишен уобичајене и тешко оправдане класне подршке. Наизглед антикапиталистичка револуција из 1968. године учинила је свет безбедним за капитализам. Јошка Фишер је постао министар спољних послова Немачке и надгледао је прво распоређивање немачке војске ван граница земље од краја Другог светског рата; Боб Дилан је добио Медаљу слободе; Мик Џегер је проглашен витезом. На то каква промена је наступила сликовито указује чињеница да се на Џеремија Корбина, можда једину значајну политичку личност на Западу која је наставила да се држи уверења сличних оним из 1968, 2020-их почело гледати као на реликт давне прошлости.

Политички ефекти револуције на Истоку и Западу у почетку су били различити, али дугорочно готово идентични. На Истоку је, као што смо видели, напад на режим дошао слева, и то је режиме учинило неспретним у њиховом одговору. Али социјализам с људским лицем, или било која врста социјализма уопште, постепено су одбачени у еволуцији која се претварала да је на Западу као њена крајња тачка проглашено оно што је Вацлав Клаус назвао „капитализмом без придева“. Либерали уједињени са снажним силама национализма, које су у међувремену само расле а биле прилично неважне 1968. године, срушили су комунистичке режиме. (Овим не поричем важност америчке спремности да ратује против комунизма широм света; када кажем да су режими срушени изнутра, имам у виду чињеницу да су до 1989. комунистички режими идеолошки имали врло мало тога да понуде својој популацији.)

Ова револуција – с важним изузетком национализма који сам споменуо – обликовала је свет у којем су многи од нас живели до финансијске кризе 2008, ковида 2019. или рата у Украјини 2023, који год од ова три могућа маркера краја једне епохе узели. У сваком случају, јасно је да данас живимо у сасвим другачијем идеолошком свету.