Употребна медијска вредност масовне смрти: Цивилне жртве као оружје у данашњим ратовима

Коме су важни људи који тренутно гину по ратиштима широм света, од Украјине до Блиског Истока, и даље широким пространствима Азије према истоку, Африке ка југу? Својим породицама, свакако. Али да ли су важни и неким другим инстанцама друштвене и државне организације, не превасходно као средство политичког притиска, националног позиционирања, моралне уцене, медијске робе, већ као живот сам по себи? Какву вредност поседује данас живот у најосновнијем биолошком смислу, пре него што на њега положе захтеве правда, право и колективи у херојској апотеози? Ово је тужбалица у  времену повампирене смрти за највише циљеве. 

Имати цивилне жртве је постало питање престижа за сваку слабију страну у сукобу. Не жртве тек тако, које терористи, паравојске или регуларне трупе непријатеља убију на неком скровитом месту, већ оне које је могуће медијски обрадити и преко екрана широм света бацити починитељима у лице као доказ њиховог моралног пада без преседана. Невоља је: преседана има легија. Увек их је било, само не нужно на телевизији и другим инстант-медијима.

Цивилне жртве данас нису више успутни продукт ратова, већ напротив њихов примарни циљ, зато што имају висок медијски потенцијал. Извештаји о цивилним жртвама скраћују ратове, мењају токове конфликта, од терориста праве борце за слободу, окрећу глобално јавно мњење и воде га у одређеном смеру. Мука је једно, али медијска вредност муке је друго, јер тада постаје средство, алат, метода асиметричног ратовања.

А као код сваке методе, постоје они који је користе боље и они којима измиче као практична вештина. Стање на терену је при томе битно, али не и пресудно, као што показује косовско-албанска медијска пропаганда 1999. године.

У једној епизоди америчке серије „Седмо небо“ тинејџер Сајмон престаје да једе и спава, сломљен патњама албанских цивила које српска војска у стотинама хиљада протерује са Косова. Школски пример за аксиом: кад један конфликт дође до медија, његово тумачење је усмерено; кад дође до популарне културе, његово тумачење је цементирано.

Украјинци руског порекла су континуирано гинули од украјинских војних и полувојних снага од 2013, али нити су Руси поседовали медијску вештину да то претворе у game changer, нити би им помогло и да јесу. Цивилни авион MH17 су 2014. изнад Украјине вероватно срушиле проруске снаге, али су од несреће енормно профитирале украјинске.

Цивили Вуковара и Дубровника су својим телима и кућама платили хрватску државну самосталност. Велики профит за оне западне снаге које су хтеле самостално Косово је сценски ефекат мртвих из Рачка. Српске снаге су их побиле, али практично у корист непријатеља.

Ни ту, ни било где на свету, то не аболира директне починиоце злочина, само показује да пропагандни плусеви и минуси данашњих конфликата полазе од цивилних жртава као робе високе медијске вредности. 

Overkill праве мере        

За случај да неко ове реченице протумачи као цинизам посматрача, немам друге него да то прихватим, иако мислим да је много корисније усмерити се на цинизам директних извођача и пратећег сета медијских вештина. Ту не помаже ни добар укус, ни окретање главе из пијетета. Потребан је само добар вид, а њега, и поред поприличне диоптрије, захваљујем мом недавно умрлом професору веберијанцу Фридхелму Крелу (Friedhelm Kröll), слава му паметном и мудром. Он је студентима увек говорио, да од све задате социолошке литературе прочитате само Андерсеново „Царево ново рухо“, то вам је довољно.    

Па ево, цар је го. „Цар“ је савремено вођење рата у коме се властите цивилне жртве уписују као позитива у рачуноводству слабије стране. Слабији прво јуре новинаре да их употребе; онда кад и ако се прилике преокрену, беже од њих.    

Цивилних жртава је увек било, није то само по себи ратна првина. Посебно је читав двадесети век остао познат по крвавим оргијама над цивилима, зато што је човечанство још било невешто у употреби тек створеног оружја масовног уништења. Још се вежбало у самоконтроли, тестирало како да се избегну „overkill“ епизоде, као рецимо она са америчким атомским бомбама у Јапану 1945. Управо та конкретна меморија спречава данас Русе и Американце да не почну да се засипају атомским бомбама, и то све на наше, европске главе. Што не значи да и неће једног тренутка.

Најпре, шта су све „цивили“? Само прави цивили, они који седе за столом у кући коју још имају, са породицом још живом и кувају ручак док још имају од чега и на чему? Или су цивили и они које на брзину покупе са таквог стола и невеште у професији убијања пошаљу на минска поља и форсирање реке? Јесу ли цивили они који својим телима и симпатијама штите герилу коју други сматрају терористима?

Јесу ли цивили они који побегну од судбине да им нација, држава или ослободилачки покрет навуку неку униформу? Немачки историчар Михаел Волфзон (Michael Wolffsohn) каже недавно за Телевизију Берлин Бранденбург (rbb) да је „дезертирање често неодговорно“. Кад се дезертира из Хитлерове или Путинове армије то би било одговорно и морално понашање, кад се бежи из украјинске, то је неморално и покварено, јер „сваки такав дезертер издаје браћу по оружју и препушта их смрти“.

Страшно је и кад други тако говоре, али кад један Немац, па још историчар, пропагира идеологију покорне смрти у име колектива, то постаје бесрамно.

Није претерано ако се каже да су последње три деценије ратовања отвориле потпуно нову димензију у категоријама наоружаних цивила и ненаоружаних војника. Те категорије су произвољније него што су икад биле, подложне муњевитим променама статуса. Познато је како то дефинишу Женевске конвенције о цивилима и правилима ратовања. Али шта каже пракса? Шта каже Андерсен?

Новија историја – специјализација за прошлогодишњи снег?

Не греје се само планета Земља брзим темпом. Аналогно се убрзавају и прегрејавају читаве културе, што ствара бизарну специјализацију за археологију прошлог месеца и старе године. Лањски снег је постао предмет на катедри за античку историју.    

Да би се направила разлика између далеког двадесетог века и сада, најбоље је изоштрити фокус на медијску употребу цивилних жртава. Рецимо, узето наслепо из богатог ратног фундуса: Вијетнамски рат. САД су побиле милионе Вијетнамаца до повлачења 1973, али амерички стратези тог рата нису имали новинаре около. Шта више, све су чинили да их спрече у добијању информација.   

Холивуд је снимао критичке филмове, деца цвећа су протестовала, али све је испало естетизовано, посредно и остало запамћено или као субкултура, или као уметност. „Коса“ Милоша Формана из 1979. и „Ловац на јелене“ Мајкла Чимина из 1978, врхунци су филмске друштвене критике тог доба. Тада се крв релативно лако сублимовала у уметност, док је сам физис рата стизао у медије прочишћен и контролисан. Ни супротна, слабија страна није владала системом за ефикасну рециклажу зла које јој је чињено, осим да га и сама чини за узврат, али медијски екстензивно, дакле нерационално, спорадично, са губитком делотворног медијског штофа.   

Како данашња страдања цивила сублимовати у уметност, а да то истовремено не буде херојска апологетика екстремних колективиста и набилдованих nation states? Тешко, јер је веза са прошлим трагичним искуствима прекинута. За пример нека послужи немачко-француска копродукција „На Западу ништа ново“ редитеља Едварда Бергера, која је ове године покупила све филмске награде, укључујући и Оскара за најбољи страни филм. Свуда у Немачкој се читају похвале овом делу о ужасима Првог светског рата, похвале антиратној поруци која удара директно у желудац, похвале његовој савремености. Све то, док се паралелно, сантиметар по сантиметар седмично, улази у рат с Русијом. Најгоре од свега, нико то и не примећује као парадокс.

Када су пре десетак дана САД објавиле да из практичних разлога преполовљују војну помоћ Украјини, Немачка је ускочила са објавом да ће она удвостручити своју. То, кад се узму у обзир очекивања немачких источних и северних савезника о пожељном понашању Немачке, већ почиње да личи на друго полувреме Другог светског рата.

У том смислу је величанствени филм „На Западу ништа ново“ бачен новац. Ко може да гледа како у суштини цивили 148 минута даве једни друге у блату, знајући да је „антиратна“ порука тог филма склизнула у историју онолико далеко колико Ханибалова освајања, Наполеонови ратови и лањски снег, те да је лишена сваке дидактичне везе са данашњицом?  

Differentia specifica: Има ли ту нека телевизија? 

Данашњи ратови, почевши са онима који су вођени у Југославији и на њеним остацима од 1991. па до данас у Украјини и Израелу, Сирији, Јемену, Нигерији, Авганистану и даље, не виде цивиле као случајне мете. Напротив, они су усмерени на цивиле. Слабија страна узима у обзир, чак свесно рачуна с тим као Хамас, или фингира размере као косовски Албанци 1999, да ће непријатељ налетети на провокацију и побити што више њених цивила. Услов да та ситуација има практичну употребну вредност јесте да су неке новинарске екипе около спремне, иначе нема ефекта, само губитак без потенцијала.

Израел је оптужио палестинску страну да је Хамас 7. октобра наступао са „embedded“ новинарима. Докази нису опште прихваћени, поготово немају правну снагу за сада, али им није ни потребна. Неки од западних медија су већ прекинули сарадњу са споменутим новинарима, што није компликовано: сви су хонорарци, локални фиксери и да, Арапи.     

Дакле новинари су криви што су цивилне жртве постале роба, материјал, средство за утицај, а не ратови.

Крајем осамдесетих година далеког двадесетог века, колега и добар пријатељ Нино Кошутић нас је све малтретирао са причама о CNN-у. Загреб је тада био мали и новинари су стално ишли около заједно, као честитари по свадбама и младенцима. Кад је Сабор – сви у Сабор; кад је Це-Ка – сви у Це-Ка; кад је Идеолошка комисија при Градском комитету – обично само Нино и ја, па сутра преводимо колегама шта је прокрустовцима пало на памет да затегну и поравнају.

Нино је увек био испред, медијска авангарда у сваком погледу. Из посете Америци се вратио заражен визијом телевизијских канала који емитују вести 24 сата на дан. Ми остали смо били скептични. Емисије вести 24/7, то је поседовало укус невероватног, као да је у Атланти видео теле са две главе, или ванземаљце у Пентагону.      

Из нас није проговарала провинција, већ професија. Треба напунити вести од 24 сата! Неко треба да их напуни. Земља треба да се распукне да их напуни. Ми, људи који се крећемо у тој бранши, треба да их напунимо. Поплаве, земљотреси, масовне убице и лопови треба да раде прековремено да их напуне.

Постоји лимит колико вести један медијски посланик може да сретне у току дана. Кад новинаре ухвати замор презасићености, не могу да препознају вест чак ни кад их гледа директно у очи. И ко ће то уопште да конзумира, тако нанизано, земљотрес-диктатор-избори–DAX index–пилећа крилца, дан и ноћ, без играног филма између? Није случајно CNN годинама носио поспрдни назив „Chicken Noodle News“, телевизија пилећих кнедли.

Постојао је још један разлог што нисмо веровали Нину да је то будућност медија, поготово не будућност којој се треба радовати. Вести су у принципу лоше вести. Ако нису директно лоше, о ратовима и катастрофама, онда су о нерешивим проблемима, о феноменима који су се отели и сад стварају властиту реалност, о моћи и злоупотребама моћи.

Добре вести немају медијску употребљивост, осим први пут кад се саопште. Већ у следећој информативној емисији се око њих шири воњ устајале воде.  

А онда је у хронолошком низу експлодирао „Челенџер“ и убио сву седморицу астронаута, пао је Берлински зид, под плаштом ноћи је убијен Чаушеску, избио је Заливски рат, а одмах иза њега почео развучени хибридни конфликт у коме је на рате нестајала Југославија. Кад се јавила потреба нон-стоп информација, CNN, пионир свих канала кроз које протиче клоака света, стајао је спреман да је задовољи.

Ко је био први: нон-стоп несреће или нон-стоп вести? Као и у свим друштвеним творевинама, то је дилема о јајету и кокоши. Да ли је прво постојала неизречена потреба за таквим медијским форматом, па је створена одговарајућа институција? Или је напротив прво настала храбра авангардна телевизијска станица, која је вртела тривијалности и чекала да је живот стигне?

Није лако рећи ко је у тој спрези био креатор, ко следбеник. Нису формати вести од 24 сата никога убили својом руком, то не. Умирало се и пре, једино су медијски конзументи тада још имали осећај нормалног живота између катастрофа. Требало је само пожњети то поље масовних смрти, направити од њега сензацију непрекинутог климакса, тонуса који никад не попушта, робу која се производи, продаје, троши и рециклира у све бржем темпу под сунцем које истовремено излази и залази. 

Технолошки све савршенији медији створили су прилику за усавршавање ратова у аморалности. 

Дакле, јавни медији су криви да су цивилне жртве постале роба, материјал, средство за утицај, а не новинари.

Прво су биле нудле      

Механизам на делу је перфидан. Једног тренутка кад је успостављена концептуална категорија цивилних жртава у асиметричним конфликтима, она је почела да делује као општи структурни принцип по властитом праву. Није прекинула везе са јавним медијима и новинарима као местом порекла, али се еманциповала од њих. Постала је активни фактор у организацији ратних сукоба.

Како војне жртве у принципу не изазивају претерану жалост код интернационалних медијских конзумената, онда као једини ефикасни метод преостаје подигнути цивилне жртве. И то, парадоксално али већ рутинирано, на властитој страни. Убијање непријатеља не доноси много поена. Неопходно је мотивисати непријатеља да убија што више твојих, све у нади да ће притисак интернационалне јавности приморати јачу страну да стане. То је тачно структурна машиница данашњих ратова, некоме на корист, као Украјини и Палестинцима, некоме на ужас, као Русима и Израелцима.

Проблем Срба у актуелном конфликту са косовским Албанцима јесте да тај механизам никако да профункционише у њихову корист. Албанци убијају локалне српске цивиле, чак се у неким моментима види свесна спремност Срба да то прихвате као очајничко улагање у будућност. Но у даљој обради таквих догађаја, западни медији их не сервирају својим јавностима као аргумент за размишљање, већ као логику заслужене казне.   

Рекло би се: није ли то све скупа продукт спин-доктора? Донекле, али и они јашу на једном постојећем тренду. И они су део истог структурног принципа који цивилне жртве претвара у апстрактну робу. Доказ: спин докторе је једног тренутка могуће прозрети, али чињеница да за њих нема казне, као за Џимија Шеја, или за спин докторе вишег нивоа Рамсфелда и Олбрајтову, сведочи да они делују унутар аутоматике која је већ прихваћена као стандард.

Дакле, аморални велики политички играчи, они који имају снаге да тресу читав свет, али не и да га контролишу, они су криви да су цивилне жртве постале роба, материјал, средство за утицај, а не јавни медији.

А кад се дође до аморалности великих, ту бојим се нема ничег новог, само старог. Једини начин је да се пронађе нека организована инстанца моћи и силе, нешто као паметна држава којој ће живи бити важнији од мртвих. У питању су финесе. Зеленском је на пример важно да сачува животе својих сународника, нема збора, али у практичном смислу су му они кориснији као мртви. Само тако се постиже пун медијски ефекат Руса као бруталног азијског племена. Само тако се држи у шаху јавно мњење, и само тако амерички тинејџер Сајмон не може да једе и спава.

Има ли неког да пресече?   

Дилема која се спомиње није нова. Као такозвана „Соломонова пресуда“ ушла је у све културне матрице из Старог завета (Књига Краљева 1, 3:16–28). Сви је знају, па детаљи нису потребни.

У једно сунчано јутро у Јерусалиму, негде пре три хиљаде година, изведу пред краља Соломона две жене у спору око детета. Како су обе тврдиле да је њихово, Соломон је пресудио да се беба, а о беби се радило, преполови и свакој пода по део на име власништва.

Онда је једна жена рекла: „Може“; друга је вриснула: „Дајте јој бебу“.

Тако је Соломон лако сазнао која је од њих мајка, она којој је живот детета важнији од родитељског права.

Тражи се неко као Соломон. Довољно јак да пресече лошу праксу, натпросечно емпатичан да сачува живе људе. Тражи се неко да с актуелних сукоба стргне камуфлажу безалтернативног, херојског и богомданог.

Но можда није крива ни аморалност великих. Можда нас то планета Земља стреса са себе као врсту, видећи у крају антропоцене једину шансу за властити опстанак.

Дакле, крива је Земља да су цивилне жртве постале роба, материјал, средство за утицај, а не геостратешке амбиције великих.

Или ће бити да су за такав развој криви ванземаљци из Области 51 у пустињи изнад Лас Вегаса? Можда бициклисти и Јевреји?